Pre upisa Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, okušali ste svoju sreću na Likovnoj akademiji, međutim drugog dana ispita desila se iznenađujuća situacija za vas tada. Možete li nam ispričati o čemu je reč?
Davno je to bilo, mnogo puta sam prepričavala kako sam pala na prijemnom ispitu na Akademiji za likovnu umetnost, u salu za prijemni ušao je čovek, popeo se na mali podijum, skinuo bademantil i ostao potpuno go pred nama, a profesor reče da treba ga nacrtamo! A ja nisam smela ni da ga pogledam! Nikada gole ljude nisam do tada videla, moj deda bio je rabin što znači da sam rasla pod staklenim zvonom i tek za četiri godine koje sam provela na Fakultetu dramskih umetnosti sam uspela da razbijem tu famu da ljudi ne smeju goli ni u umetničkim delima da se pokazuju ali tada na prijemnom, ispao mi je blok iz ruke i u potpuno paralisnom stanju napustila sam prijemni. Članovi komisije su to zaveli kao; kandidatkinja je odustala. Ali niko još nije izbegao svoju sudbinu, udavši se za slikara Radomira Stevića Rasa, zaljubljeno gledajući ga dvadeset godina kako slika, naučila sam mnogo toga i tri godine posle njegove smrti počela sam da slikam što i dan danas činim. Imala sam širom planete što kolektivne što samostalne izložbe, i sam Bil Gejts je postao moja mušterija, vlasnik je mojih slika. Jedno vreme sm bila predsednica Udruženja naivnih umetnika, možda sam i dalje jer se ne sećam da je udruženje ukinuto. Nije ali i ne radi, tipično za naše prilike.
Vi ste jedna od prvih glumica u jugoslovenskoj kinematografiji koje je snimila nage scene. Da li ste se u nekom periodu životu pokajali što ste to uradili?
Nisam bila jedna od prvih nego sam bila prva. Prekinula sam prenemaganje u jugoslovenskoj kinematografiji kako glumice mogu da se slikaju u halterima, crnim kombinezonima i raznim drugim pomagalima porno industrije to je moralno i prikladno a biti bez odeće amoralno. Na Kanskom festivalu filmom “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” skrenula sam svetsku pažnju na našu kinematografiju upravo svojim nagim telom jer ni u svetskoj kinematografije u tim davnim godinama, 1965., golo telo nije bilo u trendu, Brižit Bardo se dve godine pre mene skinula u filmu Rožea Vadima “I Bog stvori ženu”, nas dve smo zaslužne ili krive što se od tada na filmu skida i kuso i repato.
Sa svojim suprugom Radomirem Stevićem Rasom, osnovalii ste „Teatar nacionalne drame“ koji je u svoje vreme nizao zaista velike uspehe. Da li vam je u nekom trenutku žao što su vrata teatra zatvorena?
Ras je otvorio 1963. godine privatno pozorište, što je bilo nezamislivo… Aleksandru Leki Rankoviću, Udbi i uopšte komunistima je to pozoriste bilo prst u oko i sve su učinili da ga zatvore, na kraju 1972. godine genije Tito se setio kako da onesposobi Rasa, on je ponudio da bude pokrovitelj pozorišta, Ras je odgovorio da zatvara pozorište jer sve vreme, sve što se igralo u njegovom pozorištu bilo upereno protiv Tita i njegove vladavine i da mu je draže da zatvori pozorište nego Tito bude pokrovitelj. Tito ga je tako pobedio ali pre toga cela Evropa je igrala komad Jovana Kesara i Manja Vukotića „Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi? “ Dakle i Ras je Tita pobedio, a više nema nijednog pobednika ali ostaje priča da su „Volovi“ bili jedini pozorišni komad u bivšoj Jugoslaviji koji je osvojio scene Evrope, ni do danas takav prodor nijedan jedini pozorišni komad nije postigao.
Filmom Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ je postignut svetski uspeh. Još uvek se pamti vaša naga scena sa crnom mačkom, po vama zbog čega se taj film izdvaja od drugih?
Fotografiju gde ležim gola a na mojoj zadnjici se umiva crna mačka objavila je sva štampa sveta, čak je i vatikanski list, doduše oni su izmedju moje zadnjice i mačka izretuširali draperiju. Ta fotka je na koricama enciklopedije „Najlepši kadrovi svetske kinematografije“. Znate li zašto? Zato što je to dar Božji, to se moglo snimiti samo Božjom voljom, to se nije moglo režirati ili glumiti jer životinje ne vole da glume. Dok smo uspeli da snimimo tu scenu na stotine mačaka su doneli na set, a one su samo frktale i bežale od nas, naša zasluga bila je u tome da nismo odustali, pet dana sam ležala gola na krevetu, reditelj Makavejev je ležao pod krevetom sa pilećim nogama i viršlama mamio mačke koje su rekviziteri pohvatali po Beogradu, a snimatelj Aleksandar Petković onesvešćivao se stojeći na dvokrakoj merdevini, bio spreman da uslika scenu ako mačka skoči na krevet i petog dana Bog je rekao: „Ove budale će večno čekati mačku koja će da saradjuje sa njima, hajde da skratim njihove muke“ i poslao mačku koja je izvela pravu gluačku paradu! Svet je zanemeo, a zatim se oduševio i još i danas, nove generacije, gromoglasno aplaudiraju toj sceni.
 |
| Čuvena scena iz filma "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" |
Svakako da volim ulogu lude Goce, ona jeste moja najbolja uloga ali ja najviše volim svoje uloge u serijama Siniše Pavića jer je on pravi genije za komunikaciju sa savremenicima, nema nikoga u Srbiji ko nije gledao te serije i po dvadeseti put kad se repriziraju. Baš ovog leta ulice su bile prazne kad su se „Srećni ljudi“ emitovali. A kad izlažem slike, širom planete srećem obožavaoce koji se ozare kad me prepoznaju baš zbog Siniše Pavića jer je on naš Šekspir koga narod razume i voli.
Koju ulogu ili projekat nikada nećete zaboraviti. Ostvarili ste mnoštvo uloga kako na filmu, tako na televiziji i pozorištu, ali koji projekat ćete uvek pamtiti?
Uvek najviše volim ulogu koju sada igram, od te uloge nema bolje jer ona kazuje da nisam bivša nego da i danas snimam i radim uprkos tome što sam stara.
Kada je reč o televizijskim serijama, ljudi nekako uvek vas povežu sa Smiljkom iz serije „Srećni ljudi“, serija se reprizirala više od pet puta a svaki put ima odličnu gledanost. Kakva sećanja se bude kod vas kada čujete uvodnu muziku iz špicu serije ili pogledate neke od scena?
Bez obzira što igram u toj seriji ja sam takodje fan Siniše Pavića i ne da pogledam neku scenu nego sam letos gledala svaku epizodu kao uostalom i drugi gradjani Srbije. A uloga Smiljke je jedna od najlepših ženskih likova u istoriji srpske televizije, jer je tajanstvena, skoro se ništa o njoj ne sazna, tiha je i svakom pomogne, a za uzvrat ništa ni od koga ne traži, voli ljude, voli životinje a nju voli samo Ostojić, ali ona ne zna kako da tu ljubav prihvati…
Pored glume, bavite se i pisanjem. Prvu knjigu izdali se 1972. godine pod nazivom „Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši“, a do sada ste objavili preko 20 naslova. Koje to teme vas najviše inspirišu da biste započeli pisanje knjige?
Volim da opisujem život koji me okružuje što znači da i nisam pisac nego pišem letopis naroda i zemlje koju volim i gde živim.
Da se ponovo vratimo na temu slikarstva sa početka intervjua. Iako niste upisali likovnu akademiju, vi i dalje ne odustajete od slikanja. Pa ste tako imali nekoliko značajnih izložbi. Da li postoji neka slika koju isključivo čuvate za sebe?
Ne, ja sam slikar koja slikam samo po porudžbini, ako me pozovu za izložbu, ja slikam ili kad kupci dodju da naruče odredjenu sliku koju su videli na nekoj slavi, svetkovini kod onih koji su ih kupili na izložbi ili su naručili. Jefimiju sam tako 216 puta naslikala, to je slika koju su najviše poručili, koja me godinama hrani ali ja ih nisam fotografisala, nisam čak ni adrese kupaca zapisala, i tako neću moći da izložim na jednom mestu svih 216, koje jesu i iste a i različete kao jednojajični blizanci. Ja sam slikarka koja može istu sliku da slika mnogo puta i uvek sa istim žarom i ljubavlju.
Učestvovali ste u prvoj sezoni serije Dragoslava Laziža „Zvezdara“. Najavljeno je snimanje druge sezone, da li je vaš lik i tu aktuelan?
Dragoslav Lazić već uveliko snima, ali još nije aktivirana moja uloga iz prve sezone, ali dok se snimanje ne završi ja ću da se nadam da će me biti.
Pohvalili ste se uspešnom godinom iza vas. Učestovali ste u seriji „Urgentni centar“, kao i u filmu „General M“ reditelja Bakura Bakuradžea. Kakve utiske nosite sa snimanja?
Bakur Bakuradze je monah umetnosti. On je potpuno posvećen filmu koji snima. Ni o čemu drugom ne misli, ne jede, ne spava, ne razgovara ni o čemu suvišnom. Bila sam fascinirana tolikom koncentracijom i osećala sam se krajnje kriva, što ja to ne umem jer on je vidno smršao u toku snimanja, pretvorio se u nestvarno biće a ja sam dolazila na snimanje ispavana, najedena i dok se on ne bi pojavio razglabala sa ekipom o svakodnevnim smešnim pojavama. Uvek sam se tako ponašala snimajući sve mnogobrojne filmove u mom dugom životu, mi smo na našim glumačkim fakultetima naučeni da se instant koncentrišemo, nisu nas terali da se u tišini usredsredjujemo na ulogu, ne bi li je najbolje izvodili. Bila sam zatečena njegovim načinom pristupa glumi - ulozi kao svetinji koja već postoji i bez nas, a mi predanošću i čistotom treba da joj dopustimo da se kroz naš živi lik materijalizuje u filmskog junaka.
Bili ste deo projekata mladih reditelja. Među njima je i kratkometražni film „Koža će nam postati siva“, kako je raditi sa mladim nadama koji jednog dana mogu postati vrhunski profesionalci?
Igrala sam kod trojice mladih reditelja, to su Ivan Bakrač, Boris Hadžija, Strahinja Savić a ono što je zanimljivo njih trojica zajedno nemaju godina koliko ću ja da punim 1. Januara 2015, - 75 a oni zajedno imaju 74!
Bili ste i deo obrazovnog dečijeg programa RTS-a, snimili ste pilot epizodu. Kakav je osećaj raditi za decu, emisiju obrazovnog karaktera iz koje mogu nešto da nauče?
Molimo se Svevišnjem da pilot emisija upali i da snimamo sto epizoda o životu porodice i dece u Srbiji u novom milenijumu. Ne zaboravite da je redakcija obrazovnog programa RTS-a snimala divne serije, kao što je „TV bukvar“ , Aleksandra Popovića, ali i „Babino unuče“ Ljubiše Kozomore sa božanstvenom Radom Savićević…
Naravno da se ne slažem. Uvek sam bila bela vrana a i sad sam. Nema te male ni velike uloge koju ne prihvatam, posle 55 godina glumačke karijere vidim da od svake uloge može čudo da se napravi, i ja i pravim ta čuda. Četiri godine posle rijalitija Farma gde sam učestvovala i koju su intelektualci tada obilato popljuvali, još i sada posle četriri godine me gledaoci obožavaju i vole, citiraju šta sam rekla, baš danas na Palilulskoj pijaci me zaustavila seljanka, koja je prodavala krompir, rekavši kako je plakala sa mnom i smejala se…„dok si radela na farmi, spavala nisam samo da te čujem kako si ti živela tvoj život….“ Od ovog komplimenta nije bio veći ni onaj kad je Njujork Tajms povodom Ljubavnog slučaja pisao: „ Eva Ras je simbol jednostavne lepote savremene evropske žene.“
I za kraj možete li mi reći kakvo je vaše mišljenje o stanju kulture u našoj zemlji? Da li postoji neka šansa za poboljšanje ove situacije?
U zemlji gde korumpirani poslanici donose zakone protiv Ustava, gde tajkuni dobijaju milionske kredite koje ne vraćaju, gde u prevozu gradjane tretiraju kao lopove, zaposlenih takoreći nema jedina uteha bi bila kultura, na žalost nije jer ako umetnici ne podilaze političarima onda su im sva vrata zatvorena a ako im vrata političari otvaraju da bi se bavili kulturom onda to više nije kultura.
No comments:
Post a Comment