Ekskluzivno: Borka Tomović

Lepu i šarmantnu glumicu Borku Tomović trenutno možemo videti kao Nevenu Pavlović u hit seriji “Urgentni centar”, pored toga već treću sezonu za redom vodi emisiju za decu “Plava ptica” a uporedo igra i u pozorištu. U ekskluzivnoj nedelji bloga “Kulturna Srbija” Borka se osvrće na ostvarene projekte, govori o uspehu filma “Ničije dete”, o pozorištu “Boško Buha”, ali i o novim projektima koji je očekuju sledeće godine.

Nedavno si završila snimanje filma Nikole Ljuce „Vlažnost“. Šta nam možeš reći o svom liku i koliko si se spremala za lik?
Nikola Ljuca je reditelj sa kojim sam imala prilike da sarađujem od prve godine njegovih studija na tri kratka filma, tako da sam bila izuzetno srećna što smo sad imali priliku da radimo na njegovom prvom dugometražnom filmu. Lik Ane koji tumačim je predstavnik mlade japijevske generacije,  potpuno je drugačija od mene, tako da mi je bilo zanimljivo u pripremama za film da se kroz improvizacije  bavimo terminologijom, ponašanjem i odnosima u tom za mene, potpuno nepoznatom svetu.

Publika trenutno može da te gleda kao Nevenu Pavlović u seriji „Urgentni centar“. Koliko ti je bilo izazvno raditi ovaj lik? Budući da je serija rađena po licenci, da li si upoznata sa originalnim likom i glumicom koji je isti iznela?
Jesam, neposredno pre snimanje sam odgledala par epizoda, tako da sam imala ideju kako to izgleda, ali u konsultacijama sa rediteljem Stevanom Filipovićem odlučili smo se za potpuno drugačiji pristup liku. Ono što mi je najzanimljivije je razvitak odnosa između nje i njenog supruga,  životan je i nije idealizovan.

Već treću sezonu za redom vodiš dečju emisiju „Plava ptica“. Kakvo je iskustvo raditi za decu? Imaš li omiljeni segment emisije, mnogi obožavaju eksperimente koji se vrše na kraju emisije.
Izuzetno volim “Plavu pticu” i radujem se što se emisija emituje već sestu sezonu, pre svega zato što imamo priliku da upoznamo neku neverovatnu decu, izuzetno darovitu, i da nihova interesovanja i dostignuća predstavimo kroz emisiju. Dolaze nam u goste i divni odrasli ljudi koji toj deci mogu razne pametne stvari da kažu i poruče. A naravno, volim i Osmanove eksperimente. I sama se oduševim kad vidim šta je sve smislio.

O uspehu filma „Ničije dete“ u Venecije a i šire i danas se priča. Po tebi koji je to razlog zbog kojeg su ljudi očarani ovom pričom?
To je jedna emotivna, topla, neobična priča, a očito je da jako dobro komunicira sa publikom širom sveta. Takođe mislim da je talenat troje glavnih, mladih glumaca jako doprineo uspehu tog filma, zbog autentičnosti kojom su izneli svoje likove. Mislim da je svaki delić filma “Ničije dete” dobro uklopljen, da su svi dali sve od sebe i da je i to zasigurno jedan od činilaca zašto film nailazi na tako dobar prijem.

Učestvuješ i u filmu „Zmajovini pangalozi“ koji je nastao po istoimenoj predstavi. Šta se trenutno dešava sa njim i da li se u skorije vreme može očekivati premijera?
To je bila jedna od mojih najdražih predstava i ono što je zanimljivo je da bi likovima koje smo mi u predstavi igrali,  sada trebalo da glumimo roditelje. Nije neka novina da su umetnička dela za decu skrajnuta, da im se ne posvećuje dovoljno pažnje, tako da taj film verovatno čeka na neka bolja vremena.

Tvoj prvi film „Jelena, Katarina, Marija“ skoro je čekao pet godina od snimanja do premijere. Kakav si osećaj imala na premijeri, da li je postojao strah da se publici neće svideti ono što si radila?
Naravno da je bilo velike treme, ipak je to bila moja prva filmska uloga, ali iskreno bila sam srećna što ću i konačno videti film na velikom platnu. Žao mi je što taj film nije imao duže bioskopsko prikazivanje ali eto, možda će posle svoje premijere na televiziji dobiti neki novi život.

Scena iz filma "Jelena, Katarina, Marija"

Film će uskoro doživeti i svoju televizijsku premijeru na RTS-u? Na šta prvo pomisliš kada se prisetiš snimanja ili same pripreme za snimanje?
Pomislim na kasting, na uži krug i mesec dana neizvesnosti, a onda na najlepši period koji mi se desio u karijeri. Snimanje tog filma mi je bilo neverovatno, snimala sam film u Njujorku sa internacionalnom ekipom, tako da je taj spoj različitih kultura, razmišljanja, ideja a sve u cilju stvaranja umetničkog dela bio divan. Budila sam se nasmejana i ispunjena neverovatno pozitivnom energijom i tada sam bila, a i danas svesna da se takve stvari dešavaju vrlo retko.

Bila si deo treće i poslednje sezone „Ljubav, navika, panika“, serije koja je sada već postala kultna. Iako je prošlo 7 godina od emitovanja poslednje epizode i dan danas se koriste razne replike iz serije. Šta je to serija imala da je ljudi i danas tako dobro pamte?
Mislim da se u toj seriji sve dobro poklopilo, od scenarija preko režije, do glumačke ekipe. Humor i lucidnost koji su predstavljene situacije u toj porodici  su bile nešto u čemu su se ljudi prepoznavali i šta su voleli.

Jedno vreme je bilo priče da će se raditi nastavak snimanja? Međutim sada bez Nikole Simića to ne bi bilo potpuno. Ali da li bi ponovo pristala da se upustiš u nove avanture porodice Milićević?
Vi znate nešto što ja ne znam (smeh) mislim da ta serija bez Nikole ne bi bila potpuna tako da sumnjam da će biti nastavka.

Tvoje matično pozorište „Boško Buha“ je u fazi rekonstrukcije. Iako se predstave igraju na repertoarima drugih pozorišta, svakako nedostaje taj neki šmek koje je pozorište davalo. Da li se otprilike zna kada će pozorište ponovo otvoriti svoja vrata?
U pravu ste, i mi jedva čekamo da se vratimo u svoju matičnu kuću. Sa sigurnošću se još ništa ne zna, sa svakom novom premijerom ove sezone nadamo se da će baš ona biti ta koju ćemo odigrati u svom novom, renoviranom pozorištu.

Pozorišna sezona je uveliko traje. Gde publika može da te vidi u ovim poslednjim danima godine?    Trenutno u predstavi “Boing Boing” i predstavama mog pozorišta na drugim scenama beogradskih pozorišta.

- U više navrata si izjavila da je tvoja diplomska predstava „Bliskost“ i uloga Alise nekako najdraža. Zašto i po čemu se ta predstava izdvaja od ostalih?
Izdvaja se pre svega po tome što sam ja tu birala šta bih volela da igram, ta uloga me inspirisala i bila mi uzbudljiva za rad, uživala sam u procesu, radila sam je sa kolegama sa klase i Petrom Benčinom sa kojim sam zajedno išla kod Mike Aleksića u grupu, tako da smo se svi dobro poznavali, znali šta možemo, a onda zasigurno i podsticali jednidruge da se razvijamo i da u takvim okolnostima probamo nešto što ranije nismo.

Detalj iz predstave "Bliskost"

Da li postoji uloga koju žarko želiš i misliš da je baš stvorena za tebe? I da li je postojala uloga koju si želela a nisi dobila, pa da se kasnije ispostavilo da je ipak dobro što je nisi dobila? 
Želela bih da za koju godinu odigram lik Nastasje Filipovne iz “Idiota”, to mi je velika želja. A volela bih i bilo koju junakinju iz drama Tenesi Vilijamsa. Iz te druge kategorije ispostavilo se da svaka koju nisam dobila nije ni bila za mene. Ili ja tako volim da mislim.

Nalazimo se pred kraju godine, da li već postoje naznake za neke nove projekte u novoj godini?      U novoj godini me očekuje premijera predstave “Kralj komedije” čemu se izuzetno radujem jer je to predstava koju već godinama želim i čekam da radim. Očekuje se nastavak snimanja serije “Urgentni centar” i nadam se još nekim novim lepim stvarima.