INTERVJU: Božo Vrećo

Božo Vrećo, autor sevdalinki, čovek anđeoskog glasa kako ga je nazvao "Njujork tajms", svojim kristalno čistim glasom naprosto očara publiku. Poznat kao osoba vedrog duha, koja potpuno iskreno odgovara na postavljena pitanja, osoba koja ima poseban odnos sa medijima a naročito sa poštovaocima svog rada. U razgovoru za "Kulturnu Srbiju" Božo otkriva kako je uplovio u muzičke vode, kakve utiske je poneo sa festivala "Pirineos de sur" u Madridu ali i koje savete daje osobama koje jednostavno ne žele da se ukalupe po pravilima današnjice već žele da budu svoji - drugačiji.

Evo na samom početku, jedno najklasičnije pitanje. Kako ste? Kako se trenutno osećate?

- Uvijek se trudim biti dobro najprije zbog sebe a onda i zbog mojih najdražih i publike za koju stvaram i pjevam.

Odrasli ste okruženi umetnošću. Majka vam je slikarka, u jednom trenutku ste i vi krenuli njenim stopama, slikate. Pa koliko je takvo okruženje uticali da i vi krenete da stvarate umetnost?

- To je dar i nema veze sa sredinom, meni osobno je slikanje meditacija i to posebno ikonopis i to ću raditi cijelog života, muzika je moja misija i moj put i sva umjetnost koja se prožima kroz mene srodna je i sa dozom misticizma.

U kom trenutku ste znali da je muzika vaša ljubav. Šta je to da kažem presudilo da se više okrenete ka muzici?

- Puno ožiljaka iz djetinjstva, razočarenja, boli, sve vas to obrazuje i formira, a sevdah je za mene bio i ostao lijek, kad mi je i najteže ja zapjevam a suze poteku, to je moja jedina ljubav koja me nikad nije iznevjerila, moja pjesma.

Što se tiče muzike, poznato je da ste samouki ušli u sve to. Koliko vam je bilo teško na samom početku? Niste školovali svoj glas, ali ste na tome vredno radili na njemu. Pa da li se može reći u vašem slučaju da se sve može kada se hoće ili da se upornost isplati?

- Naravno al je dar presudan, dar od Boga o koji se ne treba nikad i ni u kom obliku oglušiti,

a onda puno istrajnosti, vjere, truda, borbe za svoj cilj i na tek onda iza vas stoji uspjeh.

Početkom godine, izašao je vaš četvriti po redu album „Pandora“, pa sada kada su se utisci malo slegli, kako ste zadovoljni kako ga je vaša publika prihvatila?

- Prihvaćen je odlično jer je to nešto posve novo u sevdalinci, sve su moje kompozicije i tekstovi i jako sam ponosan na sav rad, izašao je u Briselu i pobrao izvrsne kritike na World music platformi što je i krajnji cilj.

Fotografija sa festivala "Pirineos de sur"

Nedavno ste se vratili iz Madrida, gde ste bili deo festivala „Pirineos de sur“, recite nam neke svoje utiske, kako je sve prošlo, kako ste vi prvenstveno zadovoljni održanim koncertom?

- Bilo ja famozno, oduševili su se mnome, i glasom i stasom i jako me dobro propratili tokom ta tri dana i medijski i organizacijski, divne suradnje sa flamenco muzičarima, puno novih kontakata, koncert koji počne u ponoć i publika koja je u transu zajedno sa vama i ona koja vas čeka sat vremena posle koncerta da vam ponovno iskaže poštovanje i ljubav, sve ukupno prekrasno iskustvo i prijateljstvo, zahvalan i mom bookeru Dženanu i Mooni jer sve se može kad se hoće.

Koliko je teško napisati sevdalinku? Vaša muzika je prepuna emocija, gde crpite inspiraciju?

- U ljudskoj dobroti, u sebi, u knjigama, u fotografijama, u svemu oko mene a to koliko i kako je teško vezano za sevdalinku, za mene je to kao proces disanja, neko naprosto ne zna disati, a neko diše spokojno i lako, sve je vještina,  kao i sa ljubavlju.

Postigli ste velike uspehe na raznim poljima, ali eto da kada bi morali da izdvojite jedan uspeh na koji ste najponosniji, koji bi to bio?

- Moja muzika naravno.

Pored muzike, slikanja, dizajniranja, bavite se i pisanjem. Kao kruna toga izašla je vaša knjiga „Mila“. Za one koji nisu upućeni o čemu knjiga „Mila“ govori i koja je poruka koju ona treba da pošalje? Imate li možda u planu izdavanje još neke knjige?

- Pišem novu knjigu a Mila je već obišla svijet, posvećena je mojoj mami po kojoj se i zove i lirski je roman o ljubavi, žrtvi, povezanosti, krhkosti duše i snazi rijeći.

Biti drugačiji ponekad zna i te kako da zada muke.  Kako se da kažem „suočavate“ sa negativnim komentarima. Koji savet biste dali mladim ljudima koji kreću svojim putem a potpuno su drugačiji od drugih.

- Budite  uvijek svoji jer svi koji vam seru da prostite na izrazu zbog toga, ljubomorni su i isprazni i nalik jaje jajetu, prokleto dosadni ukratko i da, nemaju svoj život, jadno zar ne?!

Imate poseban odnos sa majkom, i to govorite svakom prilikom, što je naravno normalno. Nažalost danas živimo u vremenu kada se nažalost vrednuje sve ono što je loše.  

- Moja majčica je meni sve i zahvalan sam Bogu što mi je živa i čuvam je kao zenicu oka,

a vrijeme i ljudi, nikad nemojte nikom ugađati jer nije se rodio ko je svijetu ugodio, ja imam svoj put, svoje koncerte i publiku i to je dovoljno   .

I za kraj nam otkrijte kakav odnos imate sa poštovaocima vašeg rada?

- Uvijek pun ljubavi, iskren kao da smo odrasli skupa, kao da se poznajemo oduvijek i jako prisan, ljudi vole moju iskrenost i dušu a isti se uvijek i pronalaze.

"Vrteška strasti" prvi roman dvadesetogodišnje Dragane Vulić

Dragana Vulić (1995) pre nekoliko nedelja, promovisala je svoj prvi roman Vrteška strasti, u Narodnoj biblioteci Filip Višnjić u Bijeljini. Iako ima samo dvadeset godina, Dragana je uspela da promeni nekoliko gradova u kojima je živela, da se ostvari u ulozi majke i da ostavri svoj san – objavi roman.  Vrteška strasti čitaoca uvodi u ljubavni trougao pun intriga, u priču dve žene Ivane i Marine, ali i Stefana, muškarca na čiji šarm nijedna žena nije imuna. Ko će pobediti? Ko će zadržati Stefana pored sebe? Velika ljubav ili strast koja se iznenada rodila? Beograd je grad u kome je smeštena radnja ovog romana, koji nećete moći da ispustite iz ruke. Razgovarali smo sa Draganom.

Kako biste opisali ’’Vrtešku strasti’’ budućim čitaocima?
Roman "Vrteška strasti" je zanimljiv opis ljubavnog trougla u kome se prepliću različita osećanja.  Lak je za čitanje, bez suvišnih opisa, drži pažnju. Živimo u takvom svetu gde se sve dešava brzo, trudim se da izbegnem preterano opisivanje, fokusiram se na sustinu.

Mnogo mladih sanja o tome da objavi knjigu, ali se suočavaju sa teškim uslovima. Šta biste poručili mladima koji pišu?
Mladim piscima pre nego sto bilo sta objave savetujem prvenstveno obilaženje svih izdavačkih kuca. Ne dozvolite da vam traže  abnormalne cifre, tačnije ne padajte na to. Ima dosta izdavačkih kuca koji bi mladima izašle u susret. Zarad bolje sutra, a ne zbog uzimanja novca za bolje danas.

Kada ste počeli da pišete?
Prve tekstove sa dvanaest godina. Prvi  roman sa šešnaest godina, a Vrtešku strasti napisala sam sa osamnaest.  Objavila sam je kasnije; dugo sam trazila povoljne uslove.

Koje knjige su obeležile vaše odrastanje? Koje autore volite?
Volim romane uz koje se opuštam. Volim savrememe priče.Od srpskih pisaca to su Isidora Bjelica, Tamara Kučan i Vesna Dedić. Volim da čitam ono što pišu zene, njihove price, kako one gledaju iz svog ugla neke teme. U srednjoj skoli čitala sam knjige čijih se i ne secam naslova, jednostavno sam čitala sve sto mi dođe pod ruku.

Kako ste se odlučili da počnete da pišeste?
Sa osamnaest godina postajem majka. U periodu rođenja mog deteta,  ja pocinjem da pišem roman. Pisala sam i pre toga. Bilo mi je teško da   se uklopim svoje vršnjake,  njihove teme i ponašanje mi nisu bili bliski. Roman sam napisala u periodu od pet meseci. Dok je beba spavala,ja sam pisala. Bila sam spokojna tada stvarajuci nešto i gledajući nju kako spava.

Sa dvadeset godina godina ostvarili ste se u ulozi majke i ulozi pisca. Koliko je okolina imala razumevanja za vas kao mladog autora i mladu majku?
Ljudi kada čuju "Majka sam" počinju sa pitanjima zašto tako rano i kako.  Neki govore: "Nema veze, mlada si još". Kada kažem da sam objavila knjigu,  ponovo kreću osude jer sam mlada. Tužan je ovaj svet i okolina, ostvarila sam svoj san. Objavila sam roman i podižem ćerku,  mada se ja se više ponosim ovim drugim. U današnjem vremenu ako si takva, ti si zena sa greškom. Žalosno.

Roman "Vrteška strasti" možete naručiti na slanjem vaših podataka na mejl vrteskastrasti1@gmail.com  ili  slanjem poruke na oficijalnoj Facebook stranici romana (Vrteška strasti – Dragana Vulić)

Intervju: Danijel Nikolić Deniyel

Simpatični i talentovani mladi pevač i maneken Danijel Nikolić Deniyel posle malo duže pauze spreman je da se vrati na muzičku scenu u punom sjaju. U potpuno iskrenom i zanimljivom razgovoru za naš blog otkrio je kako je sa manekenstva prešao na pevanje, kako je došao do svog prvog velikog hita "Mešaj mala" ali i o novim stvarima koje priprema u skorije vreme.

U kom trenutku u svom životu si odlučio da kreneš da se baviš muzikom?

- Hm, još od malih nogu sam hteo da se bavim javnim poslom. Bilo mi je važno da samo budem na sceni. Sećam se da sam kao mali pre nego što sam krenuo u školu, imao nasutpe, što pevačke, što glumačke za moje roditelje. Gledao sam popularne pevače, pa sam ih imitirao. Imao sam "City club" (muzičku emisiju) u mojoj sobi i u mojoj produkciji (smeh).

Išao si u "UMS" školu za talente, koliko ti je to pomoglo da razviješ svoj talenat?

- Puno. Bilo je pitanje vremene kada ću upisati školu za talente. Radio sam razne revije, profesionalne slike i predstave. Naučio sam kako da se ponašam pred kamerama, i razne veštine koje su potrebne ako neko želi u budućnosti da se bavi javnim poslom.

Tvoj prvi izbor je manekenstvo, koliko je to inspirativno zanimanje, kako se osećaš u tom svetu?

- Raditi kao maneken je bilo sjajno, upoznao sam razne ljude iz sveta mode, šminkere, frizere i dizajnere. Iako je to dobar posao, ja nisam toliko miran da bih se samo slikao i šetao pistom. Ja sam buntovnik i više volim energičnije stvari. 

Veću pažnju skrenuo si na sebe pesmom "Mešaj mala" koja je za kratko vreme postala klubski hit? Kako je došlo do saradnje sa tvojim sadašnjim producentom Ivanom Rakićem?

- Vrata studia "Krik" su mi otvorili Ivan (moj sadašnji producent) i Igor, član grupe "In Vivo". Ja sam tamo došao sa drugaricom onako tužan, jer sam imao loša iskustva na estradi i trebali su mi pravi ljudi koji bi mi pomogli da usavršim svoj talenat i da napravimo nešto dobro. Išao sam na časove pevanja i napredovao dosta. Nakon toga sam ušao u studio i snimio pesmu "Mešaj mala" na koju sam jako ponosan. Produkcija je na zavidnom nivou i srećan sam što je do saradnje i došlo, i to u pravo vreme.

Posle malo duže pauze, vraćaš se muzici, šta nam malo više možeš reći o pesmi koju spremaš, da li će ona biti i dalje u tvom fazonu ili neka mirnija varijanta?

- Naparavio sam pauzu ne mojom voljom. Razne stvari su se desile mojoj porodici. Neki članovi su bili bolesni i to mi je da kažem spustlo krila, ali sada kada je sve ok, vraćam se spreman. Pesma će biti mirnija, milim da će biti duet. Ne bih previše da otkrivam jer će to biti iznenađenje za sve one koji su mislili da sam odustao, i iznenađenje jer je u pitanju drugačiji žanr.

Na našoj muzičkoj sceni postoji veliki broj pevača, po tvom mišljenju po čemu se ti izdvajaš od ostale mase?

- Nisam tip pevača koji že kupiti muziku, tekst i izaći sa tom pesmom i stajati kao mrtva baba na sceni. Ja imam plesnu grupu i tim koji se trudi da ono što ja radim i što želim da to više izgleda kao da je iz Amerike. Svaki moj nastup, pa čak i u diskoteci izgleda kao nečiji  solistički koncert. Previše pažnje posvećujem odabiru muzike, koreografije, stajlinga i tekstova. Danas se muzika i gleda, i mislim da mnogi treba da ulažu u svoju prezentaciju.

Pored nove pesme, šta još možemo da očekujem od tebe u skoroj budućnosti?

- Možda neće biti samo jedna pesma. Trenutno radim na jednoj, ali ako bude sve kako treba snimiću dve, naravno tu je i ekranizacija. Mislim da ću ovo leto provesti radno, radom na novim projektima.

Ekskluzivno: Zorana Pavić

Foto: Dejan Milićević

Kada neko spomene Zoranu Pavić prva asocijacija je žena puna vedrine, života, humora (onog zdravog, nikako usiljenog i na silu nametnutog). Iza sebe ima devet albuma, bila je predstavnica Beograda na Jugoviziji 1991. godine. Vlasnica je mnoštvo hitova od kojih se izdvajaju “Žetva”, “Hoću da budem slobodna”, “Sanjam te još”, “Ne dam ti da ostariš”. Zoranu trenutno možemo gledati kao voditeljku njene autorske emisije “Ko vam dade termin?”, koju vodi zajedno sa Nenandom Škundrićem, ali i kao učesnicu u show programu “12 veličanstvenih”. Za “Kulturnu Srbiju” iskreno govori o svojoj emisiji, novim pesmama koje priprema, priseća se na koji je projekat najponosnija, ali i da li bi ponovo ušla u neki rijaliti program.

Trenutno je aktuelano vaše učešće u kulinarskoj emisiji "12 veličanstvenih". Da li vam je bilo teško da se odlučite da prihvatite učešće?
- Iskreno rečeno, moj prvi odgovor je bio “pa nije prvi april” (smeh), ja se ceo život šalim na sopstveni račun na temu kuvanja, ne volim i samim tim ne umem. No, rekoše mi, “nama treba show, a ne kičn-kanal”, i tako i bi.

Od svih takmičara, ko se najviše ističe kao kuvar, i ko bi po vama trebao da odnese titulu najboljeg?
- Ja kao nestručno lice, možda je glupo da komentarišem, valjda to kažu ocene, valjda. Polovina je sa sasvim druge strane, ništa ni ne vidim, ali je fakat da Marina odlično kuva, kao i Seka, Sindi često dobije visoku ocenu, Milić mi je najzanimljiviji, daje pečat ovom show programu svojim humorom, stajlingom, pa i kuvanjem na njegov način. Vidić uči, trudi se. Ove slatke curice očigledno znaju, a ja sam tu, što reče Milić kao kičn-animator, da ih podržavam dok kuvaju (smeh).

Milić Vukašinović, Zorana, Marina Perazić i Ivana Stamenković

Druga sezona vaše autorske emisije "Ko vam dade termin?" uveliko traje. Kroz emisiju su prošli mnoge ličnosti koja su zaista ostvarene u svojim poslovima. Na koji način birate goste?
- Trudimo se da okupimo različite goste u istoj emisiji, pokazalo se odlično kao postavka, bude samim tim zanimljivo, a energija ne manjka, drago nam je da svi gosti, koji su zaista uspešni, uvek odlaze sa rečenicom: “kao da smo bili na nekoj žurci, ne na snimanju, kako je brzo prošlo, ajmo još jednu”. Nije baš lako, jer treba uklopiti njihove tajminge, ali Bože moj, bitan je rezultat, dobro raspoloženje, dinamika i autentičnost.

Nenad Škundrić, ko-autor i voditelj emisije, otkrio je da ste ga nakon što ste se upoznali, vi pozvali i ponudili mu saradnju. U čemu se upravo Nenad izdvojio od svih ostalih?
- Ja uvek imam viziju, a na to sam i vrlo uporna i tvrdoglava u ostvarivanju iste. Tako je bilo i sa mjuziklom “BG Blues”, krenuli smo od kabarea, nisam mogla da se otmem utisku da su licencirani ili pokradeni programi na tv stanicama, copy-paste. Sve sam želela kontra, mlađi voditelj od mene, naši konfrontirani stavovi i kabinet kao mesto okupljanja. On mi je ostavio utisak duhovitog momka sa stavom, koji je često drčan, što ja nisam, i znala sam da je takav kontrast bingo, nema uštrogljenosti i stereotipa. Nisu nas na prvu prihvatili, a onda im se baš to počelo dopadati. Šta reći? Mi smo revolucija  (smeh), šalu na stranu, ovo  je jedinstven format.

Nenad i Zorana // Foto: Dejan Milićević

Nazivom "Ko vam dade termin?" nekako ste išli protiv sebe. Međutim emisija zbog svoje originalnosti pronašla je put do svojih gledalaca kojih je svakim danom sve više. Po vama šta je to publiku najviše privuklo?
- Naziv sam smislila ja, prvenstveno što je negde neobičan, provokativan i zbog jednog divnog Heseovog citata: “Početak svakog inteligentnog humora, počinje sa tim, da čovek sam sebe ne shvata ozbiljno”. Publika, mislim na one koji nas vole i prate, uglavnom komentarišu da smo originalni, ludi i da se ismeju i zaborave na problem. Ako uzmemo u obzir da je danas ljude lakše rasplakati, nego nasmejati, meni srce puno. Naravno da ima i onih koji nas ne gotive, oni nas onda ni ne gledaju, a ovi drugi bolje znaju kada smo šta rekli ili uradili, u prevodu gledaju nas. Pa što?  Što se mučite? (smeh)

Iza sebe imate nekoliko autorskih emisija, na koji projekat ste najponosniji? Koji od njih nikada ne biste mogli da zaboravite?
- Iskreno, kada sam vodila “Akademiju debelih”, bio mi je izazov, jer je bilo uživo, jer sam paralelno komunicirala i sa režijom i sa takmičarima, sjajno iskustvo. Ponosna sam na emisiju ”Još jedan krug”, jer sam imala čast da ugostim legende: Petra Božovića, Batu Živojinovića, Dunju Lango, Ružicu Sokić i još mnogo velikih umetnika i ljudi. To je bio potpuno drugačiji koncept.

Izvođač ste mnogih hitova kao što su "Ne dam ti da ostariš", "Samo da mi ime ne zaboraviš", "Sanjam te još". Da li poštovaoci vašeg rada mogu uskoro da očekuju novu pesmu?
- Mogu i to dve, ali kada sklopim kockice da to uradim onako kako sam navikla, biće to maxi singl. Pratiće ga dva spota i neću da prognoziram vreme, bitno je da sve bude urađeno vrhunski, onako kako mislim da zaslužuju oni koji vole moju muziku i kako zaslužujem ja sa muzičkom i životnom zrelošću, tekstovi zaista po mojoj meri, nekako “baš moji”.

Ostvarili ste jednu od svojih želja prošle godine, kada je premijerno izveden mjuzikl "Bg bluz" u pozorištu na Terazijama. Kakvo iskustvo vam je doneo rad na mjuziklu, i da li bi voleli ponovo da se okušate u glumi?
- Kada je o glumi reč, već sam se okušala u monodrami “Kad žena voli”, a mjuzikl je bio moj san, odsanjan na daskama, onim pravim. Saradnja sa “Old hat orcherstrom”  je radost mog života, mnogo su doprineli da sve bude kako je bilo, Bane Vidaković sjajan glumac, Mirjana Bobić Mojsilović, zna se. Posle premijere udahnula sam punim plućima nesto što zovem srećom. Radimo na tome da uskoro damo ponovni vetar u leđa predstavi. Mi smo velika ekipa, samo na sceni nas je jedanaestoro. Nije jednostavno za orgnizaciju. Obišli smo desetak gradova, koji su nas sa radošću dočekali, i vratićemo se ponovo kao rode (smeh). Kao i u našu prestonicu, to nije instant projekat, uvek će biti kao takav aktuelan.

Muzička scena u Srbiji pretprana je raznim "umetnicima". Vi godinama nastupate sa "Old het orkestrom". Da li postoji u planu neki koncert, kao onaj što je bio u SC 2008. godine?
- Hiperprodukcija uništava! Kada me pitaju što se više ne bavim muzikom, hm nije bavljenje muzikom, izađeš na plejbek na televiziji i mlataraš se. Muzički kabare koji sa mojim omiljenim bendom radim u novom lepom prostoru u Južnom bulevaru (prostor “Versus”), sa devet sjajnih muzičara i njihovom prepoznatljivom duvačkom sekcijom. Izvođenje i mojih pesama u pozorištu, je više bavljenje muzikom od mlataranja po tv stanicama, na najkvalitetniji način. Nove pesme će doneti novi život mom muzičkom izražaju, a onda naravno, volela bih koncert i to u pozorištu, intimno i beskrajno, nestvarno lepo.

Rijaliti program kao format ponovo je zaživeo na našim prostorima. Imate iskustva u takvoj vrsti programa, bili ste učesnik rijalitija "Farma". Da li biste ponovo ušli u neki rijaliti?
- Nikad ne reci nikad! Ne znamo šta donosi dan, a šta noć! Ja sam na “Farmi” prošla golgotu sa nekim čudnim bićima, čast izuzecima naravno, ali sve to na nogama. Ušla sam zbog neke privatne stuacije, ne iz radosti, a donela mi je još veću ljubav i poštovanje, jer su me ljudi upoznali i u stuacijama kada nije samo smeh, kada treba imati stav, snagu, dostojanstvo u paklu. Ima potpuno različitih rialitija, nikad ne reci nikad, da ponovim, to me je iskustvo naučilo! Inače iskreno, do kraja života bih volela da se bavim samo muzikom, privilegija srećnih ljudi je da se bave poslom koji vole, nedostaje tu još po neka kockica za sreću, i nebo je granica, uostalom život je borba, ja se borim, ali za lepotu življenja.

Intervju: Sanja Đurić

Lepa i talentovala Sanja Đurić svoj prvi nastup imala je jednom prestižnom festivalu davne 2002. godine. Veću pažnju na sebe skrenula je singlom "Slobodna" koji zauzima visoka mesta na top muzičkim listama. Za naš blog "Kulturna Srbija" govori o uspesima svojih pesama, kada možemo da očekujemo nešto novo, po čemu je pamtila svoj prvi javni nastup, ali i kakav odnos ima sa poštovaocima njenog rada. 

Početkom prošle godine ste izdali maksi singl sa tri pesme, numera "Slobodna" se nekako izdvojila i zauzela dobra mesta na top listi BN music. Prošlo je podosta vremena, kada saberete utiske, kako ste zadovoljni učinjenim poslom?

- Što se tiče mog prvog singla, a naročito pjesme "Slobodna", mogu da kažem da sam prezadovoljna reakcijom publike. Pjesma se dosta traži na mojim nastupima i jako sam srećna zbog toga.

Kada poštovaoci vašeg rada mogu da očekuju novu pesmu. da li trenutno radite na nečemu novom?

- Nova pjesma je trebala da ugleda svjetlo dana još u januaru, ali zbog toga što dosta radim i putujem nisam stigla da se posvetim tome. Ovih dana sam u studiju, vrijedno radim na novom singlu i nadam se da ćete za nekih mjesec dana imati priliku da čujete moju novu pjesmu.

Vaš suprug je takođe u muzičkim vodama. Koliko on ima uticaja na vaše odluke u vezi karijere. Kako ide vaša "zajednička" saradnja?

- Što se tiče mog muža on ima jako veliki uticaj na moju karijeru. S' obzirom na to da me jako dobro poznaje, može dobro da ocijeni šta ja mogu, a šta ne. On je akademski obrazovan muzičar i ja volim da poslušam njegove savjete. Sarađujemo već godinama, on mi je radio aranžman za pjesmu "Da je pitam ja".

Jedna ste od retkih javnih ličnosti koja nije zapustila školovanje zbog muzike. Završili ste Ekonomski fakultet. Mnoge ličnosti mogu da se pohvale samo "završenom" osnovnom školom, po vama da li je to "normalna" stvar ako se šklovanje napusti zbog trenutnog uspeha na poslu?

- Ja sam vrlo mlada počela da se bavim muzikom ali mi u to vrijeme muzika nije bila prioritet. Na to su dosta uticali i moji roditelji i hvala im na tome. E sad, da li je normalno ili ne, ne bih znala da odgovorim na to pitanje. Ja lično mislim da obrazovanje treba da bude na prvom mjestu, ali opet ne mogu da sudim onima koji ne dijele moje mišljenje.

Tokom 2002. godine učestvovali ste na Banjalučkom festivalu gde ste dobili nagradu za najboljeg debitanta. Kakav osećaj pamtite sa tog nastupa?

- Dobro ste informisani, svaka čast (smeh). Banjalučki festival je jedna od mojih najdražih uspomena i vrlo rado se sjetim tog događaja. To je bio moj prvi javni nastup i sjećam se da sam imala veliku tremu. Na tom festivalu sam imala čast da upoznam pokojnog Tošeta Proeskog koji mi je tad bio velika podrška.

Određeni period ste proveli i u Americi. Kako danas gledate na to iskustvo i po čemu ćete te nastupe pamtiti?

- Moji nastupi u Americi i nisu bili tako davno i još uvijek sam pod utiscima. Definitivno Ameriku pamtim po dobrim svirkama i po dobrom šopingu.

Sada su dosta popularno mešanje stilova u vidu dueta. Da li biste vi snimili tako nešto? Sa kojim vašim kolegom ili koleginicom biste ukrstili glasove?

- Ima više kolega i koleginica sa kojima bih snimila duet, ali ne bih da ih imenujem, ima ih dosta. Uskoro ćete imati priliku da čujete duet sa jednom koleginicom i mislim da će mnoge djevojke da se pronađu u njemu.

Javna je tajna da postoje estradna (ne)prijateljstva. Da li se i privatno družite sa koleginicama, kakav odnos imate sa takvim poznanicima?

- Iskrena da budem, ne družim se mnogo sa ljudima sa estrade. Ne zato što ne želim, nego prosto zbog obaveza ne stignemo baš tako često da se viđamo. Ali imam drugarica koje su na estradi.

Imate pozadivan broj fanova. Kakav odnos imate sa njima? Koliko ste aktivni na društvenim mrežama?

- Ja ne poznajem osobu koja je aktivnija od mene na društvenim mrežama (smeh). Istina je da mnogo ljudi prati moj rad i hvala im na tome. Maksimalno se trudim da svakoga ispoštujem i posvetim mu pažnju, ali zbog toga u poslednje vrijeme dosta svojih privatnih obaveza zapostavljam. Mislim da ću morati malo da smanjim to čatovanje na društvenim mrežama i nadam se da će moji "pratioci" imati razumijevanja za to.

Veliko hvala Goranu Dejanoviću na pomoći!

Reč, dve: Ivan Mileusnić

Ivan Mileusnić, profesionalni plesač i koreograf veću pažnju na sebe skrenuo je učešćem u dva šou programa "Ples sa zvezdama" i "Tvoje lice zvuči poznato". Plesom se bavi od svoje sedme godine, a već sa šestaest godina počeo je da drži časove plesa. Ivan je osmostruki prvak Srbije u latino plesovima. Nedavno je otvorio plesni klub "Dare to dance", a za "Kulturnu Srbiju" govori o utiscima sa otvaranje, o tome šta njegov plesni klub može da ponudi ali i o budućim planovima.

Nedavno je održano otvaranje vašeg plesnog kluba „Dare to dance“. Kako ste zadovoljni odazivom vaših kolega i saradnika? Da li su se utisci slegli?
- Da budem iskren vrlo sam zadovoljan kako je sve proteklo i ponosan sam što su svi imali samo reči hvale nakon koktela povodom otvaranja. Uz pomoć Vinarije "Čoka", Vode "Vrnjci" i "RedBull"-a uspeli smo lepo da ugostimo sve pozvane i proslavimo otvaranje. Inače to veče smo okupili samo najuže prijatelje, poslovne saradnike i VIP drugare iz javnog sveta, kao i medije kako bismo dali do znanja da smo pokrenuli novu plesnu školu u našem gradu. Žurku za kolege iz plesnog sveta pravimo tek kada renoviramo glavnu salu u kojoj ćemo raditi, a koja će se nalaziti u sklopu sportskog centra Stari dif, na Slaviji.

U kom trenutku ste odlučili da želite da otvorite plesni klub? Da li otvaranje ovog kluba predstavljao ostvarenje vaših snova ili jedan stepenik više ka cilju koji ste sebi zacrtali?
- Svakako jeste jedan veliki i ozbiljan korak napred u odnosu na sve do sada. Sada više nisam samo u ulozi igrača i saradnika nekog kluba, već odgovorno lice koje stoji kompletno iza plesa svih drugih u svom klubu, misli o milion i jednoj stvari od koje zavisi taj ples, pre svega o uslovima koji će svima koji budu deo našeg kluba omogućiti sve ono što smatram neophodnim za kvalitetan radi i napredak, ali i ono što sam i ja sam želeo da imam a nisam. A zašto baš sada ovaj korak, da budem iskren nekako sam za sve u životu čekao znak iznutra, neki impuls i sijalicu koja se upali i kao da signalizira šta treba da uradim, ili kako ljudi vole da kažu uvek sam sledio svoje srce i instinkt. Zaista sada su se kockice poklopile, postigao sam dosta toga u plesu, skupio značajno iskustvo u radu i praksi, i shvatio da želim da slušam isključivo sebe i one koje procenim da mi misle dobro za razvoj ove divne veštine. Ne volim poklopce nad glavom niti da mi bilo ko narušava optimizam i vizije. Ja sam Petar Pan koji želi zauvek da leti!
 
Po vašem mišljemu, po čemu će se „Dare to dance“ razlikovati od ostalih plesnih klubova, šta će on to ponuditi da bi se izdvojio od drugih?
- Ne znam, drugi će suditi o tome. Ono u šta sam siguran jeste jedan zdrav odnos prema plesu. Ples kojim se ja bavim je sport a to znači da on nije puko učenje koraka i ponavljanje istih. Ni Đoković nije dostigao svetski vrh pukim udaranjem reketa o lopticu. Dakle, ima puno stvari od kojih ples danas zavisi. Psihička i fizička spremnost, adekvatna oprema za što bolji performans, razna pravila i kodeksi ponašanja i takmičenja itd. Elem, mnogo ljudi u našoj zemlji je tokom poslednjih 15tak godina unazadilo ples i popularizaciju istog onda kada je zaista krenuo da se rapidno razvija i omasovljava. Naravno razlog su bile pare i isključivo privatnički poriv ka profitu. Deca su tretirana kao potencijalni novac, mame i tate kao bankomat mašine, radile su se samo animacije i bespotrebna višegodišnja polaganja za kojekakve značkice kako bi deca najzad došla do pravog plesa, saveza, takmičenja i suštine. Uvek je bolje tamo nešto na youtube-u i lakše je kopirati nego decu terati da koriste svoj mozak i prate svoj osećaj, nauče decu da naprave neki svoj original. Informacije se štede da bi se što duže prodavale na kašičicu, a sve to je usporavalo razvoj plesa. Danas se znanje ne štedi i zbog interneta trendovi se vrlo lako šire po svetu. Danas mnogo zaostaješ kad ne znaš, improvizacije više ne prolaze. Ideja mi je da deci pre svega pružim maksimum onoga što znam i pomognem da saznaju više i umeju bolje. Mislim da će novca uvek biti dovoljno kada si pošten, vredan, uporan, i kada s ljubavlju radiš svoj posao! Ne kažem da toga nema kod nas, naprotiv ali su mnogo brojniji oni koji na ples gledaju samo kao šansu za biznis i profit.

U poslednje vreme sarađujete sa velikim brojem poznatih ličnosti? Koja od njih je na vas ostavila najveći utisak. I koga biste želeli da vidite na časovima plesa?
- Nikad nisam voleo da izdvajam jer mi je to kao profesionalcu ružno, ali nisam ni osećao potrebu. Svako iskustvo u radu sa nekim gledam kao priču za sebe, svako je poseban na svoj način. Svako od tih iskustava i mene nauči nečemu, ako ništa drugo uvek budem bogatiji za jedan drugačiji pristup istoj problematici, plesu. Neko može da ima više ili manje talenta za igru, ali meni su iskustva sa svakim od dosadašnjih saradnika uvek bila lepa. Naravno bude uvek slatkih muka, povuci potegni figura i koraka, jer ne stoji svakome isti stil plesanja niti svako preferira isti. Inače poznate ličnosti je jako teško u kontinuitetu imati u sali i na treninzima jer i oni imaju svoj posao a pored njega još hiljade obaveza zbog tog javnog medijskog života i kretanja. Srećan sam što sam kroz svoj ples upoznao i sarađivao sa mnogim osobama koje sam kao mali gledao preko malih ekrana i bio sav ushićen. Nikad neću zaboraviti kako sam bio srećan  kada sam upoznavao Lepu Brenu i kada sam prvi put zaigrao na njenom koncertu. Mislim da ne postoji dete koje nju nije obožavalo i jurilo na koncerte. Tokom prehodne godine imao sam čast da kroz dva TV šoua "Ples sa zvezdama" i "Tvoje lice zvuči poznato 2" ,u kojima sam bio angažovan kao koreograf, upoznam veliki broj novih VIP osoba i divno sarađujem. Eto Lena Bogdanović, Vanesa Šokčić, Ivan Mihailović i dalje obožavaju ples i sa ne strpljenjem očekujemo da naša velika sala na Difu bude renovirana i da nastavimo da plešemo.

Kakvi su vam dalji profesionalni planovi? Da li ćete se posvetiti samo plesnom klubu ili se krčka još neki projekat?
- Što se mog profesionalnog  plesanja tiče ja sada imam novu partnerku Jelenu Stojković sa kojom sam se tokom celokupne svoje karijere  nadmetao ali smo sada nas dvoje plesni par i zajedno nastavljamo osvajanja i borbu na podijumu. Srećan sam da imam odličnu partnerku, kolegu ,prijatelja i nekog ravnog sebi po iskustvu i predjenim kilometrima plesanja. Iako sam stariji i dolaze neki novi klinci, ja to gledam kao prednost jer sam sada i sposobniji da partnerci i sebi omogućim veću podršku i šanse. Što se drugih projekata tiče ne volim da pričam unapred, jer verujem u baksuz, ali krčka se uvek nešto, mene mesto ne drži to znaju svi koji me poznaju dobro. Klub jeste prioritet naravno, ali uz dobru organizaciju sve se da postići.

Ekskluzivno: Tijana Bogićević

Tijana Bogićević još od ranog detinjstva je pokazivala izuzetnu sklonost ka muzici. Početkom svoje profesionalne muzičke karijere smatra 2001. godinu kada je pristupila bendu Vlade Georieva kao prateći vokal. Devet godina kasnije publici se predstavlja pesmom "Tražim" na jednom festivalu, Tijana po njoj postaje prepoznatljiva svima. U ekskluzivnomm intervjuu za "Kulturnu Srbiju" otkriva zašto je odustala od objavljivanja svog prvog albuma, šta smatra svojim najvećim muzičkim uspehom, ali i šta to u skoroj budućnosti možemo da očekujemo od nje.

Prošle godine je najavljivan tvoj album. Međutim krajem prošlog meseca si objavila akustične verzije nekih pesama. Da li je to neki način da započneš promociju, ili si od albuma odustala?
- Može se reći da sam odustala za sad. Mislim da mi je ponestalo snage da se bavim muzikom u Srbiji. Trenutno sam u Americi, i možda mi treba malo detoksikacije i vremena. Snimila sam akustične verzije novih pesama zato što sam želela da pokažem da odlična muzika na srpskom itekako postoji i jedva čekam da ih uradim i studijski. Takođe sam želela da ljudi koji vole to što radim čuju nešto novo, pa makar i samo ovako uživo.

Voliš da kažeš da je muzika izabrala tebe, a ne ti nju! U kom trenutku si shvatila da je muzika tvoj životni poziv?
- Oduvek sam znala da ću biti pevačica. Nikad me ništa drugo nije interesovalo. U sve ovo sam ušla zbog pevanja, ništa drugo.

Šta smatraš svojim najvećim dosadašnjim uspehom kada je u pitanju muzika?
- Kad počnem da vraćam film shvatam da je bilo izuzetnih momenata. Nisam ostvarila najveći uspeh još uvek, ali kao nešto što me je obeležilo je to što sam otpevala pesmu koju svi vole i slušaju, uprkos tome što je nije baš mnogo bilo u medijima i što je bilo učinjeno sve da se ona zaboravi tako što je skinut spot sa youtubea, zabranjivano tv stanicama da je emituju...Itd...

Dugo godina si pevala prateće vokale Vladi Geogrievu. Koji je to bio presudan trenutak da kreneš sa solo pevanjem?
- Nikad nisam sebe videla kao prateći vokal. Oduvek sam bila zainteresovana za autorski rad, pevanje pratećih vokala Georgievu je bio samo nešto što sam usput radila, nisam mislila da ću tu ostati toliko dugo, ali to je bilo kul i lepo mi je da se sećam tog perioda.

Na pomen tvog imena, mnogi se odmah sete pesme "Tražim". Po tebi, čime je baš ta pesma očarala publiku?
- Očarala je publiku time što je to jedna odlična pesma! I tekst i muzika. I eto verovatno je i moje pevanje doprinelo da se svima uvuče pod kožu.

Kako mišljenje imaš o trenutnom stanju muzike u našoj zemlji i onim kriterijumima po kojima se određuje "dobra" muzika".
- To je pitanje na koje odgovaram već deset godina minimum. Čim postoji potreba da se ono postavi odgovor je jasan. Stanje u muzici ne postoji, jer ja ovo što se slusa ne mogu ni da nazovem muzikom. Strava i užas. Čast vrlo retkim izuzecima.

Šta je to novo od tebe možemo očekivati u ovoj godini? Kakve si ciljeve stavila ispred sebe?
- S'obzirom da sam u Americi verovatno ću imati potpuno drugačiji pristup svemu i tek kad se odomaćim moći ću da pričam o ciljevima. Ja sam tip umetnika da volim da nađem muzičku "srodnu dušu", i onda je predivna muzika neizbežna. To se desilo sa Dušanom Alagićem koji je napisao sve ove nove pesme i još mnogo drugih koje još nismo snimili. U svakom slučaju ništa me ne sprečava da i dalje snimam i izbacujem odlične pesme.

Intervju: Slavko Kalezić

Slavko Kalezić, glumac Crnogorskog narodnog pozorišta veliku pažnju na sebe skrenuo je učešćem u muzičkom takmičenju "X factor" gde je kako kaže ostavio neizbrisiv trag. Dok kritika hvali njegovo učešće u filmu "Dječaci iz ulice Marksa i Englesa", on vredno radi da bi njegov one man show "San o vječnosti" što bolje izgledao. Za "Kulturnu Srbiju" govori o budućem gostovanju u Beogradu, pozorištu i muzici.

Krajem prošle godine pokrenuli ste projekat "San o vječnosti", možete li nam nešto više reći o tom projektu?
- 13. juna 2014. sam izdao svoj muzički album prvijenac „San o vječnosti“ i istog dana imao veliku promociju koja je postavila nove standarde kada je crnogorska Pop Art kultura u pitanju, a i šire. Samom izdavanju albuma prethodila je premijera magistarske predstave na temu “Pokret kao glumačko sredstvo u teatru 21. vijeka”. Spoj ova dva projekta i konstantno razvijanje ideja dovelo je do stvaranja ONE MAN SHOW spektakla „San o vječnosti“ i trenutno sam na crnogorskoj turneji. Projektom, na najvišem nivou, poručujem jako bitne životne vrijednosti. Ko smo, šta smo i kako bi trebalo da funkcionišemo. Poručujem da se dobrom energijom, pozitivnošću i velikim osmijehom sve pobjeđuje i sve je moguće ostvariti ako čovjek to, zaista, želi.

Uspešno gostujete po Crnoj Gori, da li je u planu gostovanje i u Beogradu?
- Apsolutno. Na tome radim jer želim da sve bude kako sam zamislio. Veliki sam perfekcionista i ništa ne prepuštam slučaju.

Aktuelna je i vaša uloga u filmu "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa". Koliko vam je bilo potrebno da se spremite za ulogu Pileta?
- Puno sam istraživao kada su u pitanju transrodne osobe. Olakšavajuća okolnost je bila u tome što sam prije nekoliko godina igrao sličnu ulogu u matičnom Crnogorskom narodnom pozorištu i onda sam određena glumačka sredstva koja sam tamo koristio prenio i u karakter Pileta.

Aktivni ste i u pozorištu, na kojim predstavama trenutno radite?
- U Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici igram u predstavama: "Očevi su grad(ili)", "Allegretto Albania" i "Gorski vijenac", u produkciji kompanije OR igram hit predstavu "Maćado", a u pozorištu "Slavija" u Beogradu igram hit predstavu "Povratak u Montenegro".

Da li postoji neka uloga koja se izdvaja od ostalih, i za kojom žalite što je još uvek ne igrate?
- Toliko je uloga koje želim odigrati i one jedna po jedna, polako, dolaze u moj glumački posjed.

"X factor" je ponovo aktuelan kod nas. Kako danas gledate na iskustvo koje ste stekli učešćem u prvoj sezoni?
- Smatram da sam ostavio neizbrisiv trag, trag koji niko nikada u istoriji svjetskog X factora (mislim na sve države u kojima se taj televizijski format dogodio) nije ostavio kao što sam ja - imao sam tri uloge - takmičar, voditelj i specijalni gost. Šta reći više od toga? Sjajno iskustvo. Neprocjenjivo. Mnogo sam dobio učešćem u tom show programu.

Traži se novi voditelj "X factora", ako bi se neke kockice složile da li biste ponovo prihvatili da vodite program?
- Zašto da ne.

Pored glume, u vašem životu dosta mesta zauzima muzika. Vaš debi album može se besplatno skinuti sa interneta. Kako ste se odlučili na takav korak, budući da mnoge vaše kolege to ne praktikuju, osim ako su u pitanju singlovi kao najava za album?
- Ja sam glumac koji pjeva. Umjetnik. Muzika je moja velika ljubav, pored glume i plesa. Sve to radim iz enormne ljubavi. Besplatno skidanje albuma je moj veliki poklon svima onima koji poštuju moj lik i moje djelo.

Na vaš račun, možemo slobodno reći nepravedno je upućeno mnoštvo negativnih komentara. Kako se nosite sa kritikama? Čiju kritiku najteže prihvatate?
- Kritika je, da se razumijemo, i pozitivna i negativna. Po difoltu ljudi kada se kaže riječ "kritika" misle na negativno. Sa kritikama se nosim sjajno, a posebno sa negativnim. Ja sam tu da bih iz ljudi izvlačio raznorazne emocije. Iz nekog ogromnu ljubav i totalno razumijevanje onoga što želim da poručim svojim umijećem, talentom i virtuoznošću, a iz nekih izvlačim sva nezadovoljstva, komplekse, frustracije i tugu nad sopstvenim neostvarenim životom. Za većinu dođem kao lijek. Spašavam im dušu. Osvještavam im umove. Umjetnost i umjetnici su ljekovita rabota.

Možete li nam otkriti bar deo vaših planova za godinu koja je pred nama?
- U planu je nekoliko novih pozorišnih projekata, nove muzičke stvari, snimanje spota...

Intervju: Peđa Damnjanović

Glumac i voditelje “Srećne“ televizije Peđa Damnjanović malo veću pažnju na sebe skrenuo je kao Boža iz zabavne emisije „Čađava mehana“. Za blog „Kulturna Srbija“ govori o projektima u kojima je učestovovao, o daljim planovima predstave „Kabare Harms“, o svom viđenju formata kao što je telenovela, ali i o tome da li će dati svoju punu podršku najstarijom ćerki Tinji koja je već krenula njegovim glumačkim stopama.

U poslednjim mesecima 2014. godine imali ste premijeru predstave “Kabare Harms“, kakvi planovi postoje za predstavu u ovoj Novoj godini?
Predstava “Kabare Harms” u režiji talentovane i hrabre rediteljke Kristine Opsenice je imala premijeru 30. oktobra i naišla na izuzetne kritike, kako kolega tako i “obične publike”, a sledeće igranje očekujemo u februaru, takođe u Bitef teatru.

Već duži period ste deo glumačke ekipe emisije „Čađava mehana“. Koliko je zanimljivo raditi na takvom projektu?
Privilegija je kada glumac ima priliku da  snima nešto dve godine u kontinuitetu, još kada sarađujete sa profesionalcima i talentovanim glumcima kakve su moje kolege iz Mehane, onda je to pun pogodak.

Oprobali ste se kao i voditelj. Kada biste morali isključivo da se bavite voditeljstvom koju oblast bi odabrali, informativu ili vam je više zanimljiv život poznatih?
Siguran sam da bi to bila pre informativa, zapravo “Jutarnji program” je nešto što bih,  ako moram da se bavim voditeljskim poslom, rado radio. Zabava je veoma klizav teren, naročito u današnje vreme kada je trka za rejtingom nešto što je na prvom mestu, i nešto zbog čega morate da se bavite temama i razgovorima koji su daleko od kulturnog i pristojnog. Kada je u pitanju zabavni program, gledam  muzičko-takmičarske emisije na svim televizijama, eto, možda bih voleo da budem domaćin u takvom šou programu.

Radili ste i „Zelenu emisiju“ na Studiju B, kakvo vas sećanje i iskustvo veže sa snimanje tog projekta?
Većina projekata koja okupi malu, ali odabranu ekipu često bude vrlo kvalitetna, to je bio slučaj i sa “Zelenom emisijom", nas nekoliko se bavilo vrlo ozbiljnim temama, koje su izuzetno značajne za celu planetu. Drago mi je što se na našim televizijama sve više govori o zaštiti životne sredine i generalno zelenim temama, iako još uvek nedovoljno, ipak postoji pomak. Čim mi poslovne obaveze prema matičnoj televiziji budu dozvoljavale, rado ću se vratiti “Zelenoj emisiji”.

TV serija "Recept za ljubav"

Učestvovali ste u nekoliko emisija i serija na televiziji Happy. U koji projekat ste uložili najviše truda i zaista žalite za njim što još uvek nije na programu?
U pitanju je projekat “Recept za ljubav”, takođe izuzetno talentovane rediteljke Nataše Sević, za koji samo snimili samo jednu epizodu, ali je rediteljka zbog lepih porodičnih obaveza morala da napravi pauzu, a mi strpljivo čekamo njen povratak i naravno nastavak snimanja.

Mnogi u Srbiji imaju predrasude prema tv formatu zvanom telenovela. Iako se već uspešno decenijama prikazuju na našim malim ekranima, i dalje se sprominju u negativnom smislu. Vi ste učestvovali u našoj prvoj i jedinoj za sada telenoveli „Jelena“, da li i vi delite mišljenje kao većina, ili biste ponovo rado prihvatili učešće u nekoj telenoveli?
Snimanje serije kao što je “Jelena” bih uvek rado prihvatio, negativan smisao projektima uvek su davali najčešće ljudi koji nisu deo istog, a voleli bi da jesu. Jelena je okupila jako dobre glumce, reditelje, scenariste i ostale “filmske radnike”, a svoju premijeru je imala na jednoj od najkvalitetnijih televizija u Srbiji. Još jedan, za mene veliki plus, je čast i sa druge strane nesvakidašnje iskustvo da glumim dva lika, odnosno braću blizance,  Repera i Jocu, i sećam se da su me često ljudi pitali: ”Ok, ti glumiš Repera, a ko glumi njegovog brata Jocu?”.

Imate iskustva i u sinhronizaciji crtanih filmova. Kakav je osećaj „udahnuti“ život nekom junaku iz animiranog filma?
Sinhronizacijom crtanih  i igranih filmova i serija se bavim već osam godina, skoro svakodnevno, to je veliki posao i iskustvo, ali i velika radost kada na taj način oživite neki lik, a ja sam imao sreću da dajem glas našim velikim i vrlo interesantnim i duhovitim likovima kao što su: Kung Fu panda, Kasper, Petar Pan, Avatar, Moćni rendžeri, Nindža kornjače, a već u februaru u naše bioskope stižu “Asteriks i Obeliks” koji sam završio pre nekoliko dana.

Vaša najstarije kćerka Tinja, krenula je vašim glumačkim stopama. Učestovovala je u već nekoliko velikih projekata. Ako se odluči da joj to bude životni poziv, da li ćete joj dati vašu potpunu podršku ili zbog možda nekog vašeg iskustva pokušaćete da je odgovoriti od te profesije?
Ukoliko i kad odraste bude odlazila na snimanja sa ovoliko sreće, ozbiljnosti i prirodnosti u sebu, imaće moju podrsku.

Peđina ćerka Tinja u seriji "Urgentni centar"

Da li za ovu godinu pripremate neke nove projekte, bilo da je u pitanju emsije, predstave, tv serije?
Na proleće počinjem snimanje filma jednog našeg mladog redtelja, ali u ovom trenutku ne smem da vam  kažem ni ime reditelja, a ni radni naslov filma. U međuvremenu ću sa svojom kumom i koleginicom Bojanom Ordinačev završiti predstavu za decu.

Kakvo je vaše mišljenje o trenutnom stanju kulture u našoj zemlji? Po vama šta je prvi korak koji bi trebao da se uradi da bi se situacija bar malo popravila?
Stanje nije blistavo, ali mislim da je dobar način za čvršću kulturu, da aktiviramo sve bioskope, pozorišta i kulturne ustanove u unutrašnjosti, u  svakom gradu i mestu u Srbiji.

Ekskluzivno: Maja Volk

Sedmi i poslednji dan "Ekskluzivne nedelje" zatvara Maja Volk - jednom rečju umetnica. Široj javnosti postala je poznata kao jedna o pet voditeljki emisije "Žene. Maja ima dva doktorata, preko 10 knjiga, govori pet jezike. Profesor je dramaturgije, pisac, voditeljka, muzičar. Za naš blog govori o svojim projektima, o radionicama zdrave hrane, o svojim nastupima ali i otkriva zašto ne gleda televiziju već 12 godina.

Autor ste i voditelj emisije „Sirovi život“ koja je obeležila svoj jubilej od 50 emisija. Kada pogledate iza sebe, kako ste zadovoljni obavljenim poslom i temama koje ste obradili?
Vrlo sam zadovoljna, jer se emisija razvija, raste i postaje sve bliže idealu tv koju želim da stvaram - istinito, spontano, slobodno, kreativno, bez nameštenih osmeha, glupih pitanja, klasične uloge voditelja koji propituje gosta o kome ne zna ništa, bez šminki, štikli, šljokica i površnosti, gde su sve greške dopuštene jer se na njima uči.

Vodite radionicu sirove hrane, da li ste zadovoljni odazivom ljudi koji želi da se priključe radionici?
U mojoj radnji "FIT I SIT" u City passage, dva puta nedeljno imam radionice, a često gostujem po pozivu u drugim gradovima i hranim Srbiju pravom hranom koja revitalizuje i ozdravljuje. Najmanji je odziv u Beogradu, ali i to se menja, oni koji dođu prvi put budu iznenađeni time što su siti, lagani, puni energije, pa se vraćaju o po nekoliko puta.

Kakav se oseća u vama budi kada vam se neko zahvali jer ste mu promenili način razmišljanja, način života nakon nekog vašeg izlaganja o zdravom životu?
Osećanje ispunjenosti, radosti, ljubavi. Svako to svedočanstvo osnažuje i mene iznova ozdravljuje. Čovek je društveno biće, i to koračanje zajedno na putu osvajanja trajnog zdravlja čini putovanje još lepšim I lakšim.

Trenutno promovišete knjigu „100 pitanja i odgovora“, kome je knjiga namenja izašto bi po vama bilo dobro da se ona pročita?
Ova knjiga je zbir mojih dosadašnjih saznanja o zdravlju, mentalnom, fizičkom, duhovnom, celijskom, namenjena je svima koji žele da rastu, da menjaju loše navike, da saznaju i otvore se za nešto što je često u suprotnosti sa celokupnim vaspitanjem, školovanjem, i frazama sa kojima su se odavno stopili, to nisu rigidna pravila, već putokazi, inspiracija i manje poznate činjenice koje će vas nagnati da počnete da dublje razmišljate o svemu.

Imate dva doktorata, preko 10 knjiga, govorite pet jezika. Vi ste profesor dramaturgije, scenarista, pisac, voditeljka, muzičar, iza sebe imate mnogo više nego nekoliko osoba zajedno. Koje su to još oblasti koje vas zanimaju i kojima želite da se posvetite?
Da sam ja u mladosti imala internet i online kurseve, nikad ne bih dozvolila da me toliko dugo maltretiraju sa predmetima i ispitima koji me ne zanimaju. I pored svog tog školovanja, ja u glavi kao i većina ljudi imam samo ono što sam želela da znam a ne ono što sam morala da učim. Sada učim više nego ikad, svaka dva tri meseca upisujem novi online kurs, završila sam do sada kao jedna od najboljih studenata, kurs iz neuronauke, na univerzitetu u San Dijegu, upravo se spremam za završni ispit iz biologije biljaka na univerzitetu u Tel Avivu i radim eseje za kurseve iz "Analize svemi", to mi je najteže do sada, ali astronomija je oduvek bila mojal jubav, i čekam nove zanimljive kurseve iz oblasti svetske muzike,  samanske medicine, itd.

Budući da smo mi narod koji jedva čeka da čuje za nečije neuspehe, da li ste se u nekom trenutku u svom životu pokajali što ste javno pričali o bolestima, brakovima, životnim neuspesima? 
Ne. Kada razumete i volite ljude, ne možete da se ljutite na njih ili da se razočaravate. Iza svakog zla stoji neki bol, neko duboko nezadovoljstvo. Biti realan, znači prihvatiti sve.Ja sam slobodno govorila o svojim greškama, da bi drugi nešto naučili iz toga. Površni komentari samo skliznu u prašinu. Uostalom, postoji jedna nepobediva misao koja je iznad svega a to je “ja ću umreti prirodnom smrću, a vi?”

Potičete iz umetničke porodice, koliko je to na vas uticalo da krenete da se bavite ovim poslom?
To je bila neminovnost i svet u kome sam se najprijatnije osećala. Pozorište, muzika, film, knjige, kada živite u porodici gde svi pišu, moja majka 12 romana, moj otac 65 knjiga iz oblasti filma i pozorišta, onda bavljenje umetnošću i pisanje postaje način da se preživi u takvoj porodici.

Za vaše muzičke nastup uvek se traži karta više. Svi koji su vas uživo slušali imaju samo reči hvale. Da li unapred imate dogovoren repertoar ili pesme birate kako vas trenutak ponese?
NA klupskim svirkama sam spontana, osluškujem publiku, i pre svega svoja osećanja. Na koncertima imam okvirni repertoar ali uvek ohrabrujem publiku da i ona učestvuje u kreiranju doživljaja, bilo izborom želje čiju pesmu ću da izvedem, bilo učestvovanjem u muzici kroz pokret, ritam, ples.

Dosta pažnje na sebe ste skrenuli tokom emisije „Žene“. Kakvo vas sećanje veže za snimanja i da li vam je žao što je emisija skinuta sa programa?
Zahvalna sam "Ženama" jer je to bila prilika da doprem do većeg broja ljudi i promovišem svoja razmišljanja. Prve dve sezone smo išle uživo, i to je bilo, bar meni,daleko zanimljivije, jer ne postoji mogućnost naknadne intervencije i bilo kakve cenzure. U trećoj sezoni nažalost, emisije su se snimale i kasnije montirale, tako da su mnoge moje opaske izbačene, isečene i publika je komentarisala kako ja nisam mnogo govorila, jesam ali to nije stiglo do njih. Naravno da mi je žao što je emisija brutalno skinuta sa programa zbog daleko lošijih emisija koje se sad emituju na Prvoj, ali to je odluka vlasnika.

Učestvovali ste u VIP „Velikom Bratu“, mnogi imaju loše mišljenje o takvoj vrsti programa ali ipak oni su i dalje pri vrhu gledanosti. Da li ste se u nekom trenutku pokajali što ste prihvatili poziv za učešće?
Ne, to je bilo veliko iskustvo i provera valjanosti mojih životnih stavova, kao i prilika da se veliki broj ljudi zainteresuje za zdraviji život.

Kakve emisije, filmove i serije volite da pogledate u današnje vreme. A od kojih programa poželit eodmah da ugasite televizor?
Ja ne gledam televiziju već 12 godina. Gledam serije preko interneta, od mojih omiljenih "Zvezdanih staza" do "Big Bang teorije" (Štreberi), biram filmove koje gledam, a na redovnoj TV pratim History chanel, Travel chanel, Nacionalnu geografiju i slične dokumentarne programme. Niko me ne može naterati da gledam ono što ne želim.

Kada se spomenekultura u našojzemlji, pitanjekoje se samonameće je: Kakvo je vašemišljenje o trenutnomstanjukulture u našoj zemlji i stalnim pokušajima da se ona sve više potisne. Po vašem mišljenju šta bi to trebalo da se uradi da bi se situacija bar malo popravila?
Ja više ne verujem u umetnost koja počiva na alkoholu, kafi, mržnji, nezadovoljstvu, mesištu, đubretu. Mislila sam i da napravim analizu koja je profesija naj nezdravija u umetnosti, koji umetnici više podležu raku i infarktu od drugih. Znam da je najzdravije biti dirigent – imate i emotivno i fizičko praznjenje, potrebna je i pamet, i koncentracija i emocija i fizička kondicija. Tek kada ostvarimo pun, ozdravljujuć, osmišljen i smisao život, možemo i da stvaramo bolju umetnost i kulturu. A što se tiče kreativnosti, ne može se ona ograničiti parama niti zaustaviti. Ljudi su zaboravili da mogu da budu i kreativni i slobodni i kulturni i umetnici bez ograničenja i nametanja spoljnih uslova. Uvek citiram Bergmana, kada mu se požalio jedan mlad reditelj, rekavši da ima budžet za film od 2 miliona kruna, a od drzave je dobio samo milli on pa ne može da ga snimi. Začuđen Bergman mu je rekao, a što ga ne snimis za million? Kad nešto želite, vi to i uradite. Može se igrati po ulicama, svirati, pevati, snimati filmove sa mobilnim telefonima, samo je bitno da imate šta da kažete. I da želite to da kažete. Ja nikada u životu nisam dinara dobila ni od jedne ustanove kulture, čak ni za moja putovanja po svetskim festivalima, da ne pričam o ambicioznim projektima kao što su bili Beogradski fadisti, Mama Afrika, Lisabonska priča, Priča o tangu, itd. Sve sam sama izmislila i realizovala jer sam to želela. Naše pozorište danas je precenjeno, mnogi pisci su precenjeni, mnogo se novca vrti i deli na gluposti, umetnik se oduvek prilagođavao vremenu i prihvata o realnost. Osim toga, postoji internet. I to će biti budućnost kreativnih ljudi.  

Ekskluzivno: Eva Ras

Legendarna glumica Eva Ras diplomirala je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Sa filmom "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" postigla je svetku slavu. Eva je bila prva glumica koja se skinula u jugoslovenskoj kinematografiji. Za "Ekskluzivnu nedelju" našeg bloga Eva govori o "Teatru nacionalne drame" kojeg je otvorila sa svojim smužem Radomirom Stevićem Rasom, o ulogama koje su obeležile njenu karijeru, o pisanju, o slikarstu ali i tome kako ona vidi stanje današnje stanje kulture.

Pre upisa Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, okušali ste svoju sreću na Likovnoj akademiji, međutim drugog dana ispita desila se iznenađujuća situacija za vas tada. Možete li nam ispričati o čemu je reč?
Davno je to bilo,  mnogo puta sam prepričavala kako sam pala na prijemnom ispitu na Akademiji za likovnu umetnost,  u salu za prijemni ušao je čovek, popeo se na mali podijum, skinuo bademantil i ostao potpuno go pred nama, a profesor reče da treba ga nacrtamo! A ja nisam smela ni da ga pogledam! Nikada gole ljude nisam do tada videla, moj deda bio je rabin što znači da sam rasla pod staklenim zvonom i tek za četiri godine koje sam provela na Fakultetu dramskih umetnosti sam uspela da razbijem tu famu da ljudi ne smeju goli ni u umetničkim delima da se pokazuju ali tada na prijemnom, ispao mi je blok iz ruke i u potpuno paralisnom stanju napustila sam prijemni. Članovi komisije su to zaveli kao; kandidatkinja je odustala. Ali niko još nije izbegao svoju sudbinu, udavši se za slikara Radomira Stevića Rasa, zaljubljeno gledajući ga dvadeset godina kako slika, naučila sam mnogo toga i tri godine posle njegove smrti počela sam da slikam što i dan danas činim. Imala sam širom planete što kolektivne što samostalne izložbe, i sam Bil Gejts je postao moja mušterija, vlasnik je mojih slika. Jedno vreme sm bila predsednica Udruženja naivnih umetnika, možda sam i dalje jer se ne sećam da je udruženje ukinuto. Nije  ali i ne radi, tipično za naše prilike.

Vi ste  jedna od prvih glumica u jugoslovenskoj kinematografiji koje je snimila nage scene. Da li ste se u nekom periodu životu pokajali što ste to uradili?
Nisam bila jedna od prvih nego sam bila prva. Prekinula sam prenemaganje u jugoslovenskoj kinematografiji kako glumice mogu da se  slikaju u halterima, crnim kombinezonima i raznim drugim pomagalima porno industrije to je moralno i prikladno a biti bez odeće amoralno. Na Kanskom festivalu filmom “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” skrenula sam svetsku pažnju na našu kinematografiju upravo svojim nagim telom jer ni u svetskoj kinematografije u tim davnim godinama, 1965.,  golo telo nije bilo u trendu, Brižit Bardo se  dve godine pre mene skinula u filmu Rožea Vadima “I Bog stvori ženu”, nas dve smo zaslužne  ili krive što se od tada na filmu skida i kuso i repato.

Sa svojim suprugom Radomirem Stevićem Rasom, osnovalii ste „Teatar nacionalne drame“ koji je u svoje vreme nizao zaista velike uspehe. Da li vam je u nekom trenutku žao što su vrata teatra zatvorena?
Ras je otvorio 1963. godine privatno pozorište, što je bilo nezamislivo… Aleksandru Leki Rankoviću, Udbi i uopšte komunistima je to pozoriste bilo prst u oko i sve su učinili da ga zatvore, na kraju 1972. godine genije Tito se setio kako da onesposobi Rasa, on je ponudio da bude pokrovitelj pozorišta, Ras je odgovorio da zatvara pozorište jer sve vreme, sve što se igralo u njegovom pozorištu bilo upereno protiv Tita i njegove vladavine i da mu je draže da zatvori pozorište nego Tito bude pokrovitelj. Tito ga je tako pobedio ali pre toga cela Evropa je igrala komad Jovana Kesara i Manja Vukotića „Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi? “ Dakle i Ras je Tita pobedio, a više nema nijednog pobednika ali ostaje priča da su „Volovi“ bili jedini pozorišni komad  u bivšoj Jugoslaviji koji je osvojio scene Evrope, ni do danas takav prodor nijedan jedini pozorišni komad nije  postigao.

Filmom Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ je postignut svetski uspeh. Još uvek se pamti vaša naga scena sa crnom mačkom, po vama zbog čega se taj film izdvaja od drugih?
Fotografiju gde ležim gola a na mojoj zadnjici se umiva crna mačka objavila je sva štampa sveta, čak je i vatikanski  list, doduše oni su izmedju moje zadnjice i mačka izretuširali draperiju. Ta fotka je na koricama enciklopedije „Najlepši kadrovi svetske kinematografije“. Znate li zašto? Zato što  je to dar Božji,  to se moglo snimiti samo Božjom voljom, to se nije moglo režirati ili glumiti jer životinje ne vole da glume. Dok smo uspeli da snimimo tu scenu na stotine mačaka su doneli na set, a one su samo frktale i bežale od nas, naša zasluga bila je u tome da nismo odustali, pet dana sam ležala gola na krevetu, reditelj Makavejev je ležao pod krevetom sa pilećim nogama i viršlama mamio mačke koje su rekviziteri pohvatali po Beogradu, a snimatelj Aleksandar Petković onesvešćivao se  stojeći na dvokrakoj merdevini, bio spreman da uslika scenu ako mačka skoči na krevet i petog dana Bog je rekao: „Ove budale će večno čekati mačku koja će da saradjuje sa njima, hajde da skratim njihove muke“ i poslao mačku koja je izvela pravu gluačku paradu! Svet je zanemeo, a zatim se oduševio i još i danas, nove generacije, gromoglasno aplaudiraju toj sceni.

Čuvena scena iz filma "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT"

Mnogi filmski kritičari smatraju da je uloga lude Goce u filmu Aleksandra Saše Petrovića „Biće skoro propast sveta“ vaša najbolja uloga. Da li vi delite njihovo mišljenje?
Svakako da volim ulogu lude Goce, ona jeste moja najbolja uloga ali ja najviše volim svoje uloge u serijama Siniše Pavića jer je on pravi genije za komunikaciju sa savremenicima, nema nikoga u Srbiji ko nije gledao te serije i po dvadeseti put kad se repriziraju. Baš ovog leta ulice su bile prazne kad su se  „Srećni ljudi“ emitovali. A kad izlažem slike, širom planete srećem obožavaoce koji se ozare kad me prepoznaju baš zbog Siniše Pavića jer je on naš Šekspir koga narod razume i voli.

Koju ulogu ili projekat nikada nećete zaboraviti. Ostvarili ste mnoštvo uloga kako na filmu, tako na televiziji i pozorištu, ali koji projekat ćete uvek pamtiti?
Uvek najviše volim ulogu koju sada igram, od te uloge nema bolje jer ona kazuje da nisam bivša nego da i danas snimam i radim uprkos tome što sam stara.

Kada je reč o televizijskim serijama, ljudi nekako uvek vas povežu sa Smiljkom iz serije „Srećni ljudi“, serija se reprizirala više od pet puta a svaki put ima odličnu gledanost. Kakva sećanja se bude kod vas kada čujete uvodnu muziku iz špicu serije ili pogledate neke od scena?
Bez obzira što igram u toj seriji ja sam takodje fan Siniše Pavića i ne da pogledam neku scenu nego sam letos gledala svaku epizodu kao uostalom i drugi gradjani Srbije. A uloga Smiljke je jedna od najlepših ženskih likova u istoriji srpske televizije, jer je tajanstvena, skoro se ništa o njoj ne sazna, tiha je i svakom pomogne, a za uzvrat ništa ni od koga ne traži, voli ljude, voli životinje a nju voli samo Ostojić, ali ona ne zna kako da tu ljubav prihvati…

Pored glume, bavite se i pisanjem. Prvu knjigu izdali se 1972. godine pod nazivom „Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši“, a do sada ste objavili preko 20 naslova. Koje to teme vas najviše inspirišu da biste započeli pisanje knjige?
Volim da opisujem život koji me okružuje što znači da i nisam pisac nego pišem letopis naroda i zemlje koju volim i gde živim.

Da se ponovo vratimo na temu slikarstva sa početka intervjua. Iako niste upisali likovnu akademiju, vi i dalje ne odustajete od slikanja. Pa ste tako imali nekoliko značajnih izložbi. Da li postoji neka slika koju isključivo čuvate za sebe?
Ne, ja sam slikar koja slikam samo po porudžbini, ako  me  pozovu za izložbu, ja slikam ili kad  kupci dodju da naruče odredjenu sliku koju su videli na nekoj slavi, svetkovini kod onih koji su ih  kupili na izložbi ili su naručili. Jefimiju sam tako 216 puta naslikala, to je slika  koju su najviše poručili, koja me godinama hrani ali ja ih nisam fotografisala, nisam čak ni adrese kupaca zapisala, i tako neću moći da izložim na jednom mestu svih 216, koje jesu i iste a i različete kao jednojajični blizanci.  Ja sam slikarka koja može istu sliku da slika mnogo puta i uvek sa istim žarom i ljubavlju.

Učestvovali ste u prvoj sezoni serije Dragoslava Laziža „Zvezdara“. Najavljeno je snimanje druge sezone, da li je vaš lik i tu aktuelan?
Dragoslav Lazić već uveliko snima, ali još nije aktivirana moja uloga iz prve sezone, ali dok se snimanje ne završi ja ću da  se nadam da će me biti.

Pohvalili ste se uspešnom godinom iza vas. Učestovali ste u seriji „Urgentni centar“, kao i u filmu „General M“ reditelja Bakura Bakuradžea. Kakve utiske nosite sa snimanja?
Bakur Bakuradze je monah umetnosti. On je potpuno posvećen filmu koji snima. Ni o čemu drugom ne misli, ne jede, ne spava, ne razgovara ni o čemu suvišnom. Bila sam fascinirana tolikom koncentracijom i osećala sam se krajnje kriva, što ja to ne umem jer on je vidno smršao u toku snimanja, pretvorio se u nestvarno biće a ja sam dolazila na snimanje ispavana, najedena i dok se on ne bi pojavio razglabala sa ekipom o svakodnevnim smešnim pojavama. Uvek sam se tako ponašala snimajući sve mnogobrojne filmove u mom dugom životu, mi smo na našim glumačkim fakultetima naučeni da se instant koncentrišemo, nisu nas terali da se u tišini usredsredjujemo na ulogu, ne bi li je najbolje izvodili. Bila sam zatečena njegovim načinom pristupa glumi - ulozi kao svetinji koja već postoji i bez nas, a mi predanošću i čistotom treba da joj dopustimo da se kroz naš živi lik materijalizuje u filmskog junaka.

Bili ste deo projekata mladih reditelja. Među njima je i kratkometražni film „Koža će nam postati siva“, kako je raditi sa mladim nadama koji jednog dana mogu postati vrhunski profesionalci?
Igrala sam kod trojice mladih reditelja, to su Ivan Bakrač, Boris Hadžija, Strahinja Savić a ono što je zanimljivo njih trojica zajedno nemaju godina koliko ću ja da punim 1. Januara 2015, - 75 a oni zajedno imaju 74!

Bili ste i deo obrazovnog dečijeg programa RTS-a, snimili ste pilot epizodu. Kakav je osećaj raditi za decu, emisiju obrazovnog karaktera iz koje mogu nešto da nauče?
Molimo se Svevišnjem da pilot emisija upali i da snimamo sto epizoda o životu porodice i dece u Srbiji u novom milenijumu. Ne zaboravite da je redakcija obrazovnog programa RTS-a snimala  divne serije, kao što je  „TV bukvar“ , Aleksandra Popovića, ali i „Babino unuče“ Ljubiše Kozomore sa božanstvenom Radom Savićević…

Mnoge kolege vaših godina, uvek govore da nema kvalitetnih uloga  za starije glumce i da su oni često zaboravljani. Da li se vi možete složiti sa tim?
Naravno da se ne slažem. Uvek sam bila bela vrana a i sad sam. Nema te male ni velike uloge koju ne prihvatam, posle 55 godina glumačke karijere vidim da od svake uloge može čudo da se napravi, i ja i pravim ta čuda. Četiri godine posle  rijalitija Farma gde sam učestvovala i koju su intelektualci tada obilato popljuvali, još i sada posle četriri godine me gledaoci obožavaju i vole, citiraju šta sam rekla, baš danas na Palilulskoj pijaci me zaustavila seljanka, koja je prodavala krompir, rekavši kako je plakala sa mnom i smejala se…„dok si radela na farmi, spavala nisam  samo da te čujem kako si ti živela tvoj život….“ Od ovog komplimenta nije bio veći ni onaj kad je Njujork Tajms povodom Ljubavnog slučaja pisao: „ Eva Ras je simbol jednostavne lepote savremene evropske žene.“

I za kraj možete li mi reći kakvo je vaše mišljenje o stanju kulture u našoj zemlji? Da li postoji neka šansa za poboljšanje ove situacije?
U zemlji gde korumpirani poslanici donose zakone protiv Ustava, gde tajkuni dobijaju milionske  kredite koje ne vraćaju, gde u prevozu gradjane  tretiraju kao lopove, zaposlenih takoreći nema jedina uteha bi bila kultura, na žalost nije jer ako umetnici ne podilaze političarima onda su im sva vrata zatvorena a ako im vrata političari otvaraju da bi se bavili kulturom onda to više nije kultura.

Ekskluzivno: Bilja Krstić

Biljana Krstić, vokalni solista „Bistrika“, stidljivo je počela pevačku karijeru s Borom Čorbom u „Suncokretima“, potom sa Đoletom Balaševićem u „Ranom mrazu“, a sebe je konačno pronašla u etno muzici. S „Bistrikom“ je dokazala da tradicionalno može da bude prepoznatljivo i traženo, ali ne i dosadno. Ona i dalje traga za duboko zakopanim i zaboravljenim biserima etno muzike. Za blog "Kulturna Srbija" u toku ekskluzivne nedelje, Bilja otkriva svoje utiske o početku karijere, pričali smo o nagradama koje je dobila za svoj rad i trud, o daljima planovima, o muzičkoj radionici "Bistrik", ali i o trenutnom stanju etno muzike u našoj zemlji.

Sa grupom „Bistrik“ iza sebe imate dosta postignutog uspeha. Šta je to novo što nam spremate za novu godinu koja nam predstoji? Neki koncert ili polako spremate novi album?
Upravo završavam album sa filmskom muzikom „Branio sam Mladu Bosnu“. Posle veoma  uspešne premijere u našoj zemlji film nastavlja svoj život na svetskim festivalima a Miki Stanojević i ja punom parom radimo na objavljivanju albuma. Namera nam je da album izađe pred samo emitovanje serije koja je planirana za februar na RTS-u. Sve smo pripremili i šaljemo ovih dana za Nemačku gde će se štampatii disk. U završnoj  fazi je i naš album (Bistrika). Zbog velikih obaveza nećemo stići da ga objavimo do kraja godine kako smo planirali. Iskreno se nadam da ćemo ga na proleće objaviti. U ovom periodu pred Novu Godinu najviše ima posla oko koncerata. Posebno me raduje nastup u Rovinju 30. decembra sa Tamarom Obrovac i Amirom Medunjanin. U planu je i novogodišnji koncert u Boru a za Božić bi trebalo da nastupamo u Mostaru. Počela je i radionica Bistrik sa probama i već imam zakazan prvi nastup u Ateljeu 212 u predstavi „Brod plovi za Beograd“. Pripremamo i turneju po Americi na jesen 2015.

Sa „Bistrikom“ imate urađenih 4 albuma koji se podosta razlikuju jedan od drugih. Koji od njih se kod vas najviše izdavaja i za koji ste baš vezani?
Nekako se najviše izdvaja  drugi album „Zapisi“, na kome se nalaze i pesme iz filma „Zona Zamfirova“. Taj album nam je kako mnogi kažu medijski pogodak. Otvorio nam je prostor za mnoge važne stvari i veliki broj koncerata. Kao što znate to je najgledaniji film svih vremena kod nas a kada vam se u životu pozlati da radite muziku za takav film onda se stvarno srećnik. Lično sam vezana za poslednji a cappella album „Izvorište“, dugo smo ga pripremali  ali je na kraju rezultat bio odličan.

Postali ste prepoznatljivi po tradicionalnoj muzici, u kom trenutku u vašem životu ste shvatili da je to vrsta muzike kojom želite da se bavite i  koju želite što bolje da predstavite svojoj publici?
Slučajno sam otkrila pevačicu Martu Sebastian koja me je potpuno očarala svojim glasom i tradicionalnim mađarskim pesmama koje je izvodila, 90-tih godina. Pomislila  sam kako je upravo to ono što bih i ja volela da uradim . Još jedan  nastup u nedeljnom popodnevu RTS-a, je doprineo da krenem u akciju. Pozvala  me je muzički urednik Anja Rogljić da u emisiji pevam nešto što nisam do tada imala prilike da javno izvedem. Sećam se u emisiji je bio i divni Cune Gojković koji je iskreno i toplo reagovao na moje izvođenje vlaške pesme „Ma fakut muma frumose“. Tako je sve krenulo, kockice se složile i ja evo još uvek sa tog svetlucavog izvora prikupljam najlepše pesme za rad sa Bistrikom.

Kakva vas sećanja vežu kada se prisetite na vaš rad u grupi „Suncokreti“?
Obožavam „Suncokret“ i pesme koje smo pevali posebno „Prvi sneg“, „Imam pesmu za sve ljude“ i „Moje tuge“. Te 70-te su zaista bile fantastične , toliko je bilo divne muzike a mi smo bili potpuno posvećeni muzici. Imali smo stalne probe u pozorištu „Dadov“ i jedva čekali da besprekorno uvežbani stanemo pred publiku. Zanimljivo da smo dosta nastupali sa rok bendovima bez obzira što smo bili akustičari.Verovatno je tome doprineo naš repertoar koji se izdvajao od ostalih akustičara. Imali smo divne pesme, posebno tekstove i odlične vokale.

Kako ste odlučili da se nakon rada u grupi oprobate kao solista? Kakva su osećanja vladala tokom stvaranja vaše prve ploče „Prevari večeras svoje društvo sa mnom“?
Oduvek sam više volela rad sa bedovima. Ta gužva sa puno muzičara na probama, sceni, turnejama, slike su koje koje se kače na poseban životni zid. Svi ti dragi ljudi su danas kao deo moje porodice i mnogo mi znače. „Prevari večeras svoje društvo sa mnom“ potpisuju autori Đorđe  Balašević i Josip Boček. Zahvaljujući njihovoj velikoj  podršci otisnula sam se u solističke vode. Bila sam veoma  uzbuđena, srećna, a u isto vreme uplašena kako će sve to zvučati. Ali kada imate takve autore na prvom solističkom albumu nema mesta strepnji, uspeh je zagarantovan. Sećam se da sam za dva dana sve pesme snimila, sve prateće vokale, horove...

Nastupali ste na mnogim značajnim festivalima. Koji od njih je ostavio najveći utisak na vas, na koji ste najposniji?
WMF Chicago je jedan od najznačajnijih festivala uz Mercado festival u Salvadoru i Ambon jazz festival u Indoneziji gde smo nastupali. To su pravi svetski sajmovi umetnosti. Na tim festivalima naši koncerti nekako su izgledali poput onih koje imaju velike svetske zvezde. Organizacija, rasveta, ozvučenje, bine i sve to vas ostavlja  bez daha. Naravno bili su to naši odlični nastupi gde smo podjednako i publika i mi uživali.

Vaš rad je nagrađivan prestižnim nagradama, ima li neka koja se posebno odvaja od stalih?
Izbor i 6. mesto u Top Of The World prestižnom engleskom magazinu Songlines mi je posebno priznanje i velika nagrada za rad sa Bistrikom. Bilo je još dosta nagrada u ovih 14. godina rada ali je ova mi je posebna.

Vodite i muzičku radionicu „Bistrik“, kako ste zadovoljni odazivom mladih ljudi koji žele da im vi prenesete svoje znanje?
Raduje me činjenjica da se nešto menja u svesti mladih ljudi i da umeju da u moru šareniša prepoznaju nešto što je vredno i važno. Ove godine je bilo izuzetno mnogo zainteresovanih za audiciju. Primili smo najtalentovanijih 30. Spremni smo da na časovima naučimo što više pesama, da uvežbamo veoma zahtevne partiture i da se pripremamo za takmičenja. Program radionice je veoma zanimljiv i raznovrstan. Obično krećemo od najjednostavnijih primera, citata, a završavamo godinu sa veoma zahtevnim stilizovanim  kompozicijama. Višeglasno pevanje zauzima veoma značajno mesto u našem programu i dopada mi se što polaznici sa lakoćom i velikom ljubavlju prihvataju i uče ove veoma važne pesme.

Po mnogima jedan od glavnih aduta filma „Zona Zamfirova“ je upravo vaša muzika koju ste prestavili na svojim albumima. Sada se snima nastavak filma sa potpuno novom ekipom dok muziku radi Željko Joksimović. Da li su vas možda kontaktirali da ponovo uraditi neke numere?
Poslali su mi scenario. U to vreme sam već počela da radim muziku za film Srđana Koljevića. Rad na muzici za film „Branio sam Mladu Bosnu“, bio je veliki izazov i nešto potpuno novo što me je i okupiralo. Uživala sam radeći sa Mikijem Stanojevićem  na ovom velikom i važnom istorijskom filmu. Iskustvo sa Zonom je divno ali to je nešto što je već ispričano i dobro je da sada to rade drugi ljudi sa novim idejama.

Na osnovu pesmama sa albuma „Bistrik“ rađena je i tv emisija „Ručni rad“, koja je na prestižnom festivalu Zlatna ruža Montrea osvojila 4. mesto. Kako ste vi zadovoljni celokupnim projektom? 
Rad sa ekipom RTS-a i izdavačkom kucom Energia ću pamtiti  kao najlepši i najprofesionalniji deo vezan za karijeru Bistrika. Odlicna ekipa : Anja, Čupko, Anđa, Stanko, Bojan, pa divna Mira Čohadžić, mladi montažer Tzobe i sve sami vrhunski profesionalci. „Ručni rad“,  je na festivalu u Švajcarskoj predstavljen rame uz rame sa emisijama vodećih svetskih Tv kuća. U konkurenciji je bilo oko 600 emisija. Prošli smo sve selekcije i stigli do četvrtog mesta, nije to mala stvar.

Kako ste zadovoljni stanjem etno muzike u našoj zemlji? Šta bi po vama trebalo da se uradi, da bi se ljudima više skrenula pažnja na takve manifestacije, na tu vrstu muzike?
Deklarativno svi su za tradiciju i svi je podržavaju. Ali praksa pokazuje potpuno drugu sliku. Nigde u medijima nećete videti da je dat prostor ovoj muzici, da ne govorim  onoliko koliko ima turbo folk.  Kulturne institucije, Ministarstvo za kulturu posebno, ništa ne radi po pitanju očuvanja tradicionalne pesme. Etnomuzikolozi se drže svojih pesama na glas, iz vika... kao da je to jedini vid narodnog muzičkog izraza. Poltičarima su važni Guča i trubački orkestri. Tako razdvojeni ne stižemo nikuda. Nadam se da će se ta praksa promeniti kao i što se sve menja. Želim da bolja vremena donesu i etno sceni priliku da je više ima u medijima, na kulturnim manifestacijama i da dobije zasluženi prostor na muzičkoj pozornici. Da citiram: „Folklor je živ i zdrav u glasnim žicama Biljane Krstić i pod prstima i orkestra Bistrik, savremen i kreativan; nema ko da vam oduzme kulturni identitet dok ga ovakvi čuvaju… a vi pazite na njih... ( Dragan Kremer)