28 December 2014

Novogodišnji specijal: Ko vam dade termin?

Novogodišnja KVDT ekipa
Dok se dve „najjače“ televizije takmiče koja će privući više gledalaca u najluđoj noći sa potpuno ISTOM emisijom (razlika u nekoliko izvođača i scenografiji), da stvar bude gore sve numere se godinama unazad ponavljaju i već su postale slobodno rečeno dosadne.  Blog „Kulturna Srbija“ vam preporučuje Novogodišnji specijal emisije „Ko vam dade termin?“

O samo konceptu emisije ste već mogli da pročitate na našem blogu (ukoliko je neko propustio to može da uredi ovde). Po rečima jednog od autora i voditelja emisije Nenada Škundrića koji je tokom intervjua u ekskluzivnoj nedelji bloga povodom našeg rođendana rekao da se pripreme privode pri kraju i da bi uskoro trebalo da se snimi specijal, to je u toku prošlih dana i uređeno.

Zanimljivo činjenica je ta da je upravo emisije „Ko vam dade termin“ svoj život započela pilot Novogodišnjom emisijom koja je na zahtev gledalaca čak i nekoliko puta reprizirana. Budući da je emisija poznata po tome da uvek svojim gledaocima ponudi nešto novo, ovaj Novogodišnji specijal po najavi koju su u toku jučerašnjeg dana pustili, biće potpuno „lud“ i zabavan.

Gosti emisije su pevačica Maja Odžaklijevska, i voditelji Voja Nedeljković („Vojevanje“, „U ringu“ „Zvezde Granda“), Nenad Pavlović („Uz jutarnju kafu“) i Marko Dolaš („Poštar“). Za muziku neće biti zadužena samo Maja, već će svako od gostiju u jednom trenutku zapevati pesmu kako ga situacija ponese.

Ukoliko su vam dosadila narodna veselja koja su godinama unazad poptunoma ista, velika preporuka za emisiju „Ko vam dade termin“, ČETVRTAK (1. januar), 21:00 - televizija SKY+.


Sedma po redu sezona originalnosti

Glumac i voditelj Dejan Jelača, vredno radi na svojoj novoj sedmoj po redu sezoni emisije „30 minuta“ koja se emituje na ART televiziji. Ono što je karakteristično za pomenutu emisiju je to da se u njoj pojavljuju umetnici koji prvenstveno imaju šta da kažu, nisu previše zastupljeni po mediji, ali i oni koji se ne boje da kažu otvoreno o stanju kulture u našoj zemlji.

O svojoj emisiji ali i onom po čemu se izdvaja od drugih Dejan kaže: „Emisija „30 minuta“ je posebna po tome što se trudim da dovedem goste ne zato što su oni aktuelni i zato što gostuju u svim televizijskim emisijama pa moraju i kod mene. Dovodim one kkoji su profesionalci u svom poslu i koji će bez maske pričati o svojoj profesiji. Mislim da je ljudima dosadilo da skušaju laži koje im se plasiraju. Zato vodlim da dovedem nekoga ko će imati nešto pametno da kaže, da da svoje mišljenje, da zna da ga ni na koji način neću provocirati i pričati o njegovom privatnom životu. Zato je velika glumica Milena Dravić pristala da dođe kod mene u emisiju. Nisam od onih voditelja koji će po svaku cenu izvući nešto iz sagovornika o čemu ne želi da priča. Volim da se moj gost oseća prijatno u studiju, jer ako nema te energije ona sve propadne. Publiku ne možete da slažete, ona tačno primeti iskrenost i kvalitet. Dovodim goste koje cenim i poštujem, čiji rad zaslužuje veliku pažnju. Dolazili su gosti koji su odbijali mnogo veće novinare, tako da to dosta govori o emisiji. Svake sezone se trudim da dovedem nekoga drugačijeg, nekoga ko ne gostuje često po emisijama. I uspeo sam u tome. Imena poput Mirjane Karanović, Nebojše Glogova, Ivana Bosiljčića, Draga Mićanovića, Predraga Ejdusa, Svetozara Cvetkovića, Miše Janketića, Tanje Bošković, sjajnih ličnosti koje su na prvi moj poziv pristale da gostuju u emisiji“.














Dejan bi u januaru trebalo da se vrati u Srbiju i da započne snimanje emisije, ali kako kaže uvek na početku ima „problem“ da izabere prave goste: „U januaru bi trebalo da se vratim u Srbiju i započnem snimanje sedme sezone. Već uveliko pravim spisak gostiju i moram da priznam da imam težak zadatak. To treba da bude neko ko se ne pojavljuje često u medijima, neko će bez dlake na jeziku smeti da kaže kakvo je stanju u kulturi, pozorištu, medijima, muzičkoj sceni. Kada vam sezone otvore Milena Dravić, Nebojša Glogovac i Nikola Rakočević, onda se stvarno nađete u teškoj poziciji koga da pozovete u goste. Ima već neke divne ljude u opcije ali njihova imena za sada ne bih da otkrivam. Moja publika je navikla da to budu veliki profesionalci i pre svega dobri ljudi, tako da će i ovog puta uživati u tridesetominutnom razgovoru sa veoma interesantnim gostima."

Popularni glumac ne krije da postoje nekoliko ličnosti koje bi rado ugostio u emisiji: „To su Emir Kusturica, Matija Bećković, Draga Nikolić, Mira Furlan, Miki Manojlović, Renata Ulmanski, Miodrag Krstović, Miodrag, Radovanović, Olgu Odanović, Daru Džokić, Anitu Mančić, Caneta iz Partibrejkersa. Ali tu su i ministar kulture Ivan Tasovac kao i Prva dama Srbije Dragica Nikolić, Imao bih svašta da ih pitam."

Dejan takođe otkriva da je imao ponude da svoju emisiju prebaci na drugu televiziju, ali kako kaže komercijala nije za njega: „Imao sam nekoliko ponuda da svoju autorsku emisiju “30 minuta" prenesem na drugu televiziju. Mislim da još uvek nisam spreman da radim na nekoj komercijalnoj televiziji. Nemam ništa protiv takvih stanica, čak ih i privatno često gledam, samo mislim da mojoj emisiji nije tamo mesto. Potpuno razumem šta je to šou biznis, ali ja nisam u toj priči. Ne bih po svaku cenu uticao na svoju popularnost. Svestan sam da moju emisiju gleda određena publika i to mi je dovoljno. Da li ću biti u centru medijske pažnje ako bih preneo emisiju na neku komercijalnu televizuju uopšte me ne zanima. Možda još uvek nisam naučio da koketiram sa komercijalom. Priznajem, nisam. Niti želim”.


Uskoro na RTS-u se očekuje premijera novog serijala „Zaboravljeni umovi Srbije“ u kojem Dejan igra ulogu Aleksandra Karađorđevića za koju kaže da je nešto najznačajnije što je odigrao u svojoj karijeri. Što se tiče poslova u Americi, nedavno je završio znimanje epizoda serije „Elementary“ u kojoj igra FBI agenta, a u kojoj je sarađivao sa popularnoj glumicom Lusi Lu. Pre nekoliko dana je završio i snimanje filma „American rouge“, i ono što je jedino mogao otkriti o ulozi je to da je kompleksna i veoma teška. 

22 December 2014

Premijera filma "Postojanje"

Sinoć (21. decembar) u Velikoj sali Doma Kulture u Apatinu premijerno je prikazan dokumentarni film Anje Turanski koji nosi naziv "Existence" a koji je režirala zajedno sa glavnim glumcem ovog filma Maidom Zahirovićem.

Delić atmosfere nakon premijere filma
Autori filma šalju snažnu poruku mladim ljudima da treba otvoreno govoriti o problemila i hrabro se suočavati sa njima. Nakon same premijere Anja i Maid su razgovorali sa publikom o tematici filma i zašto su odlučili da naprave dokumentarac. Maid i Anja smatraju da film treba pogledati veliki broj ljudi pa zbog toga planiraju da ga šalju na razne festivale dokumentarnog filma u regionu ali i u svetu.

Intervju koji su autori filma dali za naš blog možete pročitati ovde.

Sinopsis filma:
Mladi momak iz Tuzle u svom odrastanju imao je mnogo problema jer je uvek bio razlicit od ostalih. Konzervativna sredina u kojoj je ziveo zahtevala je da se ponasa po sablonu koji ona diktira, ali on to nikada nije zeleo. Njegov spas je ples. Ovo je prica koja prenosi snaznu poruku mladima da ne odustaju od svojih ciljeva i snova, ali samim tim ni od samih sebe.


20 December 2014

Ekskluzivno: Maja Volk

Sedmi i poslednji dan "Ekskluzivne nedelje" zatvara Maja Volk - jednom rečju umetnica. Široj javnosti postala je poznata kao jedna o pet voditeljki emisije "Žene. Maja ima dva doktorata, preko 10 knjiga, govori pet jezike. Profesor je dramaturgije, pisac, voditeljka, muzičar. Za naš blog govori o svojim projektima, o radionicama zdrave hrane, o svojim nastupima ali i otkriva zašto ne gleda televiziju već 12 godina.

Autor ste i voditelj emisije „Sirovi život“ koja je obeležila svoj jubilej od 50 emisija. Kada pogledate iza sebe, kako ste zadovoljni obavljenim poslom i temama koje ste obradili?
Vrlo sam zadovoljna, jer se emisija razvija, raste i postaje sve bliže idealu tv koju želim da stvaram - istinito, spontano, slobodno, kreativno, bez nameštenih osmeha, glupih pitanja, klasične uloge voditelja koji propituje gosta o kome ne zna ništa, bez šminki, štikli, šljokica i površnosti, gde su sve greške dopuštene jer se na njima uči.

Vodite radionicu sirove hrane, da li ste zadovoljni odazivom ljudi koji želi da se priključe radionici?
U mojoj radnji "FIT I SIT" u City passage, dva puta nedeljno imam radionice, a često gostujem po pozivu u drugim gradovima i hranim Srbiju pravom hranom koja revitalizuje i ozdravljuje. Najmanji je odziv u Beogradu, ali i to se menja, oni koji dođu prvi put budu iznenađeni time što su siti, lagani, puni energije, pa se vraćaju o po nekoliko puta.

Kakav se oseća u vama budi kada vam se neko zahvali jer ste mu promenili način razmišljanja, način života nakon nekog vašeg izlaganja o zdravom životu?
Osećanje ispunjenosti, radosti, ljubavi. Svako to svedočanstvo osnažuje i mene iznova ozdravljuje. Čovek je društveno biće, i to koračanje zajedno na putu osvajanja trajnog zdravlja čini putovanje još lepšim I lakšim.

Trenutno promovišete knjigu „100 pitanja i odgovora“, kome je knjiga namenja izašto bi po vama bilo dobro da se ona pročita?
Ova knjiga je zbir mojih dosadašnjih saznanja o zdravlju, mentalnom, fizičkom, duhovnom, celijskom, namenjena je svima koji žele da rastu, da menjaju loše navike, da saznaju i otvore se za nešto što je često u suprotnosti sa celokupnim vaspitanjem, školovanjem, i frazama sa kojima su se odavno stopili, to nisu rigidna pravila, već putokazi, inspiracija i manje poznate činjenice koje će vas nagnati da počnete da dublje razmišljate o svemu.

Imate dva doktorata, preko 10 knjiga, govorite pet jezika. Vi ste profesor dramaturgije, scenarista, pisac, voditeljka, muzičar, iza sebe imate mnogo više nego nekoliko osoba zajedno. Koje su to još oblasti koje vas zanimaju i kojima želite da se posvetite?
Da sam ja u mladosti imala internet i online kurseve, nikad ne bih dozvolila da me toliko dugo maltretiraju sa predmetima i ispitima koji me ne zanimaju. I pored svog tog školovanja, ja u glavi kao i većina ljudi imam samo ono što sam želela da znam a ne ono što sam morala da učim. Sada učim više nego ikad, svaka dva tri meseca upisujem novi online kurs, završila sam do sada kao jedna od najboljih studenata, kurs iz neuronauke, na univerzitetu u San Dijegu, upravo se spremam za završni ispit iz biologije biljaka na univerzitetu u Tel Avivu i radim eseje za kurseve iz "Analize svemi", to mi je najteže do sada, ali astronomija je oduvek bila mojal jubav, i čekam nove zanimljive kurseve iz oblasti svetske muzike,  samanske medicine, itd.

Budući da smo mi narod koji jedva čeka da čuje za nečije neuspehe, da li ste se u nekom trenutku u svom životu pokajali što ste javno pričali o bolestima, brakovima, životnim neuspesima? 
Ne. Kada razumete i volite ljude, ne možete da se ljutite na njih ili da se razočaravate. Iza svakog zla stoji neki bol, neko duboko nezadovoljstvo. Biti realan, znači prihvatiti sve.Ja sam slobodno govorila o svojim greškama, da bi drugi nešto naučili iz toga. Površni komentari samo skliznu u prašinu. Uostalom, postoji jedna nepobediva misao koja je iznad svega a to je “ja ću umreti prirodnom smrću, a vi?”

Potičete iz umetničke porodice, koliko je to na vas uticalo da krenete da se bavite ovim poslom?
To je bila neminovnost i svet u kome sam se najprijatnije osećala. Pozorište, muzika, film, knjige, kada živite u porodici gde svi pišu, moja majka 12 romana, moj otac 65 knjiga iz oblasti filma i pozorišta, onda bavljenje umetnošću i pisanje postaje način da se preživi u takvoj porodici.


Za vaše muzičke nastup uvek se traži karta više. Svi koji su vas uživo slušali imaju samo reči hvale. Da li unapred imate dogovoren repertoar ili pesme birate kako vas trenutak ponese?
NA klupskim svirkama sam spontana, osluškujem publiku, i pre svega svoja osećanja. Na koncertima imam okvirni repertoar ali uvek ohrabrujem publiku da i ona učestvuje u kreiranju doživljaja, bilo izborom želje čiju pesmu ću da izvedem, bilo učestvovanjem u muzici kroz pokret, ritam, ples.

Dosta pažnje na sebe ste skrenuli tokom emisije „Žene“. Kakvo vas sećanje veže za snimanja i da li vam je žao što je emisija skinuta sa programa?
Zahvalna sam "Ženama" jer je to bila prilika da doprem do većeg broja ljudi i promovišem svoja razmišljanja. Prve dve sezone smo išle uživo, i to je bilo, bar meni,daleko zanimljivije, jer ne postoji mogućnost naknadne intervencije i bilo kakve cenzure. U trećoj sezoni nažalost, emisije su se snimale i kasnije montirale, tako da su mnoge moje opaske izbačene, isečene i publika je komentarisala kako ja nisam mnogo govorila, jesam ali to nije stiglo do njih. Naravno da mi je žao što je emisija brutalno skinuta sa programa zbog daleko lošijih emisija koje se sad emituju na Prvoj, ali to je odluka vlasnika.

Učestvovali ste u VIP „Velikom Bratu“, mnogi imaju loše mišljenje o takvoj vrsti programa ali ipak oni su i dalje pri vrhu gledanosti. Da li ste se u nekom trenutku pokajali što ste prihvatili poziv za učešće?
Ne, to je bilo veliko iskustvo i provera valjanosti mojih životnih stavova, kao i prilika da se veliki broj ljudi zainteresuje za zdraviji život.

Kakve emisije, filmove i serije volite da pogledate u današnje vreme. A od kojih programa poželit eodmah da ugasite televizor?
Ja ne gledam televiziju već 12 godina. Gledam serije preko interneta, od mojih omiljenih "Zvezdanih staza" do "Big Bang teorije" (Štreberi), biram filmove koje gledam, a na redovnoj TV pratim History chanel, Travel chanel, Nacionalnu geografiju i slične dokumentarne programme. Niko me ne može naterati da gledam ono što ne želim.

Kada se spomenekultura u našojzemlji, pitanjekoje se samonameće je: Kakvo je vašemišljenje o trenutnomstanjukulture u našoj zemlji i stalnim pokušajima da se ona sve više potisne. Po vašem mišljenju šta bi to trebalo da se uradi da bi se situacija bar malo popravila?
Ja više ne verujem u umetnost koja počiva na alkoholu, kafi, mržnji, nezadovoljstvu, mesištu, đubretu. Mislila sam i da napravim analizu koja je profesija naj nezdravija u umetnosti, koji umetnici više podležu raku i infarktu od drugih. Znam da je najzdravije biti dirigent – imate i emotivno i fizičko praznjenje, potrebna je i pamet, i koncentracija i emocija i fizička kondicija. Tek kada ostvarimo pun, ozdravljujuć, osmišljen i smisao život, možemo i da stvaramo bolju umetnost i kulturu. A što se tiče kreativnosti, ne može se ona ograničiti parama niti zaustaviti. Ljudi su zaboravili da mogu da budu i kreativni i slobodni i kulturni i umetnici bez ograničenja i nametanja spoljnih uslova. Uvek citiram Bergmana, kada mu se požalio jedan mlad reditelj, rekavši da ima budžet za film od 2 miliona kruna, a od drzave je dobio samo milli on pa ne može da ga snimi. Začuđen Bergman mu je rekao, a što ga ne snimis za million? Kad nešto želite, vi to i uradite. Može se igrati po ulicama, svirati, pevati, snimati filmove sa mobilnim telefonima, samo je bitno da imate šta da kažete. I da želite to da kažete. Ja nikada u životu nisam dinara dobila ni od jedne ustanove kulture, čak ni za moja putovanja po svetskim festivalima, da ne pričam o ambicioznim projektima kao što su bili Beogradski fadisti, Mama Afrika, Lisabonska priča, Priča o tangu, itd. Sve sam sama izmislila i realizovala jer sam to želela. Naše pozorište danas je precenjeno, mnogi pisci su precenjeni, mnogo se novca vrti i deli na gluposti, umetnik se oduvek prilagođavao vremenu i prihvata o realnost. Osim toga, postoji internet. I to će biti budućnost kreativnih ljudi.  

19 December 2014

Ekskluzivno: Eva Ras

Legendarna glumica Eva Ras diplomirala je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Sa filmom "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" postigla je svetku slavu. Eva je bila prva glumica koja se skinula u jugoslovenskoj kinematografiji. Za "Ekskluzivnu nedelju" našeg bloga Eva govori o "Teatru nacionalne drame" kojeg je otvorila sa svojim smužem Radomirom Stevićem Rasom, o ulogama koje su obeležile njenu karijeru, o pisanju, o slikarstu ali i tome kako ona vidi stanje današnje stanje kulture.

Pre upisa Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, okušali ste svoju sreću na Likovnoj akademiji, međutim drugog dana ispita desila se iznenađujuća situacija za vas tada. Možete li nam ispričati o čemu je reč?
Davno je to bilo,  mnogo puta sam prepričavala kako sam pala na prijemnom ispitu na Akademiji za likovnu umetnost,  u salu za prijemni ušao je čovek, popeo se na mali podijum, skinuo bademantil i ostao potpuno go pred nama, a profesor reče da treba ga nacrtamo! A ja nisam smela ni da ga pogledam! Nikada gole ljude nisam do tada videla, moj deda bio je rabin što znači da sam rasla pod staklenim zvonom i tek za četiri godine koje sam provela na Fakultetu dramskih umetnosti sam uspela da razbijem tu famu da ljudi ne smeju goli ni u umetničkim delima da se pokazuju ali tada na prijemnom, ispao mi je blok iz ruke i u potpuno paralisnom stanju napustila sam prijemni. Članovi komisije su to zaveli kao; kandidatkinja je odustala. Ali niko još nije izbegao svoju sudbinu, udavši se za slikara Radomira Stevića Rasa, zaljubljeno gledajući ga dvadeset godina kako slika, naučila sam mnogo toga i tri godine posle njegove smrti počela sam da slikam što i dan danas činim. Imala sam širom planete što kolektivne što samostalne izložbe, i sam Bil Gejts je postao moja mušterija, vlasnik je mojih slika. Jedno vreme sm bila predsednica Udruženja naivnih umetnika, možda sam i dalje jer se ne sećam da je udruženje ukinuto. Nije  ali i ne radi, tipično za naše prilike.

Vi ste  jedna od prvih glumica u jugoslovenskoj kinematografiji koje je snimila nage scene. Da li ste se u nekom periodu životu pokajali što ste to uradili?
Nisam bila jedna od prvih nego sam bila prva. Prekinula sam prenemaganje u jugoslovenskoj kinematografiji kako glumice mogu da se  slikaju u halterima, crnim kombinezonima i raznim drugim pomagalima porno industrije to je moralno i prikladno a biti bez odeće amoralno. Na Kanskom festivalu filmom “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” skrenula sam svetsku pažnju na našu kinematografiju upravo svojim nagim telom jer ni u svetskoj kinematografije u tim davnim godinama, 1965.,  golo telo nije bilo u trendu, Brižit Bardo se  dve godine pre mene skinula u filmu Rožea Vadima “I Bog stvori ženu”, nas dve smo zaslužne  ili krive što se od tada na filmu skida i kuso i repato.

Sa svojim suprugom Radomirem Stevićem Rasom, osnovalii ste „Teatar nacionalne drame“ koji je u svoje vreme nizao zaista velike uspehe. Da li vam je u nekom trenutku žao što su vrata teatra zatvorena?
Ras je otvorio 1963. godine privatno pozorište, što je bilo nezamislivo… Aleksandru Leki Rankoviću, Udbi i uopšte komunistima je to pozoriste bilo prst u oko i sve su učinili da ga zatvore, na kraju 1972. godine genije Tito se setio kako da onesposobi Rasa, on je ponudio da bude pokrovitelj pozorišta, Ras je odgovorio da zatvara pozorište jer sve vreme, sve što se igralo u njegovom pozorištu bilo upereno protiv Tita i njegove vladavine i da mu je draže da zatvori pozorište nego Tito bude pokrovitelj. Tito ga je tako pobedio ali pre toga cela Evropa je igrala komad Jovana Kesara i Manja Vukotića „Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi? “ Dakle i Ras je Tita pobedio, a više nema nijednog pobednika ali ostaje priča da su „Volovi“ bili jedini pozorišni komad  u bivšoj Jugoslaviji koji je osvojio scene Evrope, ni do danas takav prodor nijedan jedini pozorišni komad nije  postigao.

Filmom Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ je postignut svetski uspeh. Još uvek se pamti vaša naga scena sa crnom mačkom, po vama zbog čega se taj film izdvaja od drugih?
Fotografiju gde ležim gola a na mojoj zadnjici se umiva crna mačka objavila je sva štampa sveta, čak je i vatikanski  list, doduše oni su izmedju moje zadnjice i mačka izretuširali draperiju. Ta fotka je na koricama enciklopedije „Najlepši kadrovi svetske kinematografije“. Znate li zašto? Zato što  je to dar Božji,  to se moglo snimiti samo Božjom voljom, to se nije moglo režirati ili glumiti jer životinje ne vole da glume. Dok smo uspeli da snimimo tu scenu na stotine mačaka su doneli na set, a one su samo frktale i bežale od nas, naša zasluga bila je u tome da nismo odustali, pet dana sam ležala gola na krevetu, reditelj Makavejev je ležao pod krevetom sa pilećim nogama i viršlama mamio mačke koje su rekviziteri pohvatali po Beogradu, a snimatelj Aleksandar Petković onesvešćivao se  stojeći na dvokrakoj merdevini, bio spreman da uslika scenu ako mačka skoči na krevet i petog dana Bog je rekao: „Ove budale će večno čekati mačku koja će da saradjuje sa njima, hajde da skratim njihove muke“ i poslao mačku koja je izvela pravu gluačku paradu! Svet je zanemeo, a zatim se oduševio i još i danas, nove generacije, gromoglasno aplaudiraju toj sceni.

Čuvena scena iz filma "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT"
Mnogi filmski kritičari smatraju da je uloga lude Goce u filmu Aleksandra Saše Petrovića „Biće skoro propast sveta“ vaša najbolja uloga. Da li vi delite njihovo mišljenje?
Svakako da volim ulogu lude Goce, ona jeste moja najbolja uloga ali ja najviše volim svoje uloge u serijama Siniše Pavića jer je on pravi genije za komunikaciju sa savremenicima, nema nikoga u Srbiji ko nije gledao te serije i po dvadeseti put kad se repriziraju. Baš ovog leta ulice su bile prazne kad su se  „Srećni ljudi“ emitovali. A kad izlažem slike, širom planete srećem obožavaoce koji se ozare kad me prepoznaju baš zbog Siniše Pavića jer je on naš Šekspir koga narod razume i voli.

Koju ulogu ili projekat nikada nećete zaboraviti. Ostvarili ste mnoštvo uloga kako na filmu, tako na televiziji i pozorištu, ali koji projekat ćete uvek pamtiti?
Uvek najviše volim ulogu koju sada igram, od te uloge nema bolje jer ona kazuje da nisam bivša nego da i danas snimam i radim uprkos tome što sam stara.

Kada je reč o televizijskim serijama, ljudi nekako uvek vas povežu sa Smiljkom iz serije „Srećni ljudi“, serija se reprizirala više od pet puta a svaki put ima odličnu gledanost. Kakva sećanja se bude kod vas kada čujete uvodnu muziku iz špicu serije ili pogledate neke od scena?
Bez obzira što igram u toj seriji ja sam takodje fan Siniše Pavića i ne da pogledam neku scenu nego sam letos gledala svaku epizodu kao uostalom i drugi gradjani Srbije. A uloga Smiljke je jedna od najlepših ženskih likova u istoriji srpske televizije, jer je tajanstvena, skoro se ništa o njoj ne sazna, tiha je i svakom pomogne, a za uzvrat ništa ni od koga ne traži, voli ljude, voli životinje a nju voli samo Ostojić, ali ona ne zna kako da tu ljubav prihvati…

Pored glume, bavite se i pisanjem. Prvu knjigu izdali se 1972. godine pod nazivom „Nemoj da grakćeš za mnom na stepeništu da sam najlepši“, a do sada ste objavili preko 20 naslova. Koje to teme vas najviše inspirišu da biste započeli pisanje knjige?
Volim da opisujem život koji me okružuje što znači da i nisam pisac nego pišem letopis naroda i zemlje koju volim i gde živim.

Da se ponovo vratimo na temu slikarstva sa početka intervjua. Iako niste upisali likovnu akademiju, vi i dalje ne odustajete od slikanja. Pa ste tako imali nekoliko značajnih izložbi. Da li postoji neka slika koju isključivo čuvate za sebe?
Ne, ja sam slikar koja slikam samo po porudžbini, ako  me  pozovu za izložbu, ja slikam ili kad  kupci dodju da naruče odredjenu sliku koju su videli na nekoj slavi, svetkovini kod onih koji su ih  kupili na izložbi ili su naručili. Jefimiju sam tako 216 puta naslikala, to je slika  koju su najviše poručili, koja me godinama hrani ali ja ih nisam fotografisala, nisam čak ni adrese kupaca zapisala, i tako neću moći da izložim na jednom mestu svih 216, koje jesu i iste a i različete kao jednojajični blizanci.  Ja sam slikarka koja može istu sliku da slika mnogo puta i uvek sa istim žarom i ljubavlju.


Učestvovali ste u prvoj sezoni serije Dragoslava Laziža „Zvezdara“. Najavljeno je snimanje druge sezone, da li je vaš lik i tu aktuelan?
Dragoslav Lazić već uveliko snima, ali još nije aktivirana moja uloga iz prve sezone, ali dok se snimanje ne završi ja ću da  se nadam da će me biti.

Pohvalili ste se uspešnom godinom iza vas. Učestovali ste u seriji „Urgentni centar“, kao i u filmu „General M“ reditelja Bakura Bakuradžea. Kakve utiske nosite sa snimanja?
Bakur Bakuradze je monah umetnosti. On je potpuno posvećen filmu koji snima. Ni o čemu drugom ne misli, ne jede, ne spava, ne razgovara ni o čemu suvišnom. Bila sam fascinirana tolikom koncentracijom i osećala sam se krajnje kriva, što ja to ne umem jer on je vidno smršao u toku snimanja, pretvorio se u nestvarno biće a ja sam dolazila na snimanje ispavana, najedena i dok se on ne bi pojavio razglabala sa ekipom o svakodnevnim smešnim pojavama. Uvek sam se tako ponašala snimajući sve mnogobrojne filmove u mom dugom životu, mi smo na našim glumačkim fakultetima naučeni da se instant koncentrišemo, nisu nas terali da se u tišini usredsredjujemo na ulogu, ne bi li je najbolje izvodili. Bila sam zatečena njegovim načinom pristupa glumi - ulozi kao svetinji koja već postoji i bez nas, a mi predanošću i čistotom treba da joj dopustimo da se kroz naš živi lik materijalizuje u filmskog junaka.

Bili ste deo projekata mladih reditelja. Među njima je i kratkometražni film „Koža će nam postati siva“, kako je raditi sa mladim nadama koji jednog dana mogu postati vrhunski profesionalci?
Igrala sam kod trojice mladih reditelja, to su Ivan Bakrač, Boris Hadžija, Strahinja Savić a ono što je zanimljivo njih trojica zajedno nemaju godina koliko ću ja da punim 1. Januara 2015, - 75 a oni zajedno imaju 74!

Bili ste i deo obrazovnog dečijeg programa RTS-a, snimili ste pilot epizodu. Kakav je osećaj raditi za decu, emisiju obrazovnog karaktera iz koje mogu nešto da nauče?
Molimo se Svevišnjem da pilot emisija upali i da snimamo sto epizoda o životu porodice i dece u Srbiji u novom milenijumu. Ne zaboravite da je redakcija obrazovnog programa RTS-a snimala  divne serije, kao što je  „TV bukvar“ , Aleksandra Popovića, ali i „Babino unuče“ Ljubiše Kozomore sa božanstvenom Radom Savićević…

Mnoge kolege vaših godina, uvek govore da nema kvalitetnih uloga  za starije glumce i da su oni često zaboravljani. Da li se vi možete složiti sa tim?
Naravno da se ne slažem. Uvek sam bila bela vrana a i sad sam. Nema te male ni velike uloge koju ne prihvatam, posle 55 godina glumačke karijere vidim da od svake uloge može čudo da se napravi, i ja i pravim ta čuda. Četiri godine posle  rijalitija Farma gde sam učestvovala i koju su intelektualci tada obilato popljuvali, još i sada posle četriri godine me gledaoci obožavaju i vole, citiraju šta sam rekla, baš danas na Palilulskoj pijaci me zaustavila seljanka, koja je prodavala krompir, rekavši kako je plakala sa mnom i smejala se…„dok si radela na farmi, spavala nisam  samo da te čujem kako si ti živela tvoj život….“ Od ovog komplimenta nije bio veći ni onaj kad je Njujork Tajms povodom Ljubavnog slučaja pisao: „ Eva Ras je simbol jednostavne lepote savremene evropske žene.“

I za kraj možete li mi reći kakvo je vaše mišljenje o stanju kulture u našoj zemlji? Da li postoji neka šansa za poboljšanje ove situacije?
U zemlji gde korumpirani poslanici donose zakone protiv Ustava, gde tajkuni dobijaju milionske  kredite koje ne vraćaju, gde u prevozu gradjane  tretiraju kao lopove, zaposlenih takoreći nema jedina uteha bi bila kultura, na žalost nije jer ako umetnici ne podilaze političarima onda su im sva vrata zatvorena a ako im vrata političari otvaraju da bi se bavili kulturom onda to više nije kultura.

18 December 2014

Ekskluzivno: Stefan Koković

Mladi i talentovani umetnik Stefan Koković, veću medijsku pažnju na sebe skrenuo je učešćem u muzičkom takmičenju “X factor”. Dok gradi muzičku karijeru, Stefan se bavi i fotografijom. U ekskluzivnoj nedelji za naš blog otkriva koliko se njegov život promenio nakon “X factora”, koliko sada ima vremena da se bavi fotografijom, šta je to što nam novo sprema, da li ima neostvarenih želja ali i o njegovim kolekcijama “Splash of fash”.

Nedavno ste snimali spot za novu pesmu. Kakvo iskustvo nosite sa snimanja. I kada može da se očekuje premijera?
U pitanju je ekranizacija pesme „Kada sanjamo“ Kikija Lesendrića i Pilota, ali u nešto drugačijem aranžmanu. Mislim da je to jedna od onih pesama koju zaista svi vole, a kada spot ugleda svetlost dana, počeću da radim na novoj autorskoj pesmi. Negde za cilj imam solistički album, ali to sve ide polako, pošto ne želim da odustanem od muzičkog pravca koji sam odabrao, a u Srbiji je to prilično komplikovano.

Trenutno je aktuelan vaš cover sa Lanom Šojić, koji je naišao na dobre kritike. Kako je došlo do te saradnje? I da li postoji možda neka mogućnost za snimanje originalne pesme?
Ja sam veoma samokritičan i retko kada će se desiti da nešto što uradim baš volim, ali moram priznati da mi je taj cover (za sada) najdraža stvar koju sam uradio. Volim tu pesmu, emotivna je, doživeo sam je lično i zaista sam prezadovoljan kako je spot za pesmu ispao. Lana je veoma talentovana i lepa devojka, te mi je drago što smo zajedno uradili taj cover. Što se tiče autorske pesme, dueta – imamo prostora da razgovaramo o tome.

Muzika je oduvek bila sastavni deo vašeg života. Zašto ste se baš odlučili za emisiju „X factor“ da okušate svoju sreću?
U jednom periodu života svi mi osećamo neku vrstu tuge ukoliko ne ispunimo snove koje smo imali kao deca. Taj osećaj brzo prođe, ali tu je. Ja sam želeo oduvek da se bavim javnim poslom. Išao sam na mnogo kurseva, pohađao razne škole za talente, a pevanje mi je bilo ljubav celog života. Kada sam dospeo u medije kao mladi umetnik i neko ko se uspešno bavi fotografijom, odlučio sam se muzičku emisiju, pa makar ništa ne bilo od toga. Naprotiv, to su mi bila velika vrata za dalje bavljenje muzikom, a na tome sam posebno zahvalan.

Niste uspeli da prođete u finalni takmičarski deo, ali ste uradili više nego neki finalisti pomenutog takmičenja. Da li vam je u nekom trenutku bilo žao što niste došli do finala?
U prvom momentu mi je bilo teško, ali to je odluka koja je trenutna i koja često može biti pogrešna, u to ne ulazim. Mislim da su negde svi želeli da nastupam u finalu, ali s obzirom da sam u polu-finalu imao ozbiljnih zdrastvenih problema, a da se iz više razloga primetilo i moje nezadovoljstvo tokom takmičenja, moj odlazak je bio neminovan. Drago mi je što i dan danas mnogi mediji predstavljaju mene kao osobu koja je obeležila sezonu, a to mi čini srce punim.

Koliko se promenio vaš privatni život, ali i poslovni život nakon učešća u „X factoru“?
Promenio se u toliko što sam u jednom momentu bio poznat širim narodnim masama, a ne samo ljudima koji su usko vezani za modnu branšu. To je veoma zanimljivo iskustvo i negde ga smatram dragocenim. Nisam “wannabe zvezda”, tako da sam veoma svestan prolaznosti slave rijaliti programa, ali meni se to ne dešava drastično, s obzirom na to da sam nastavio muzičku karijeru relativno uspešno. Drago mi je što postoji toliki broj mladih ljudi koji me prate i vole, a to je nešto što čega ću se sigurno sećati celog života. U bavljenju fotografijom i dizajnom, više mi je odmoglo nego pomoglo, pošto veliki broj ljudi smatra da sam “zaboravio” svoje primarno zanimanje, što je daleko od istine, a to ću pokazati izložbom fotografija.

Učestvovali ste u prvom regionalnom veb rijalitiju „Ispred objektiva“. Kakvo iskustvo vam je doneo taj projekat?
To je bio pilot projekat koji mislim da ima potencijal da zaživi. Posle nekoliko epizoda usled obaveza i tehničkih problema, povukao sam se – posebno zato što sam sve sam radio, ali mislim da bih ovakvu jednu ideju mogao da ponovo oživim i iskreno se radujem tome.


Iza sebe imate tri pesme „Zrno otrova“, „Panika“ i „Hajde mala“. Koja od njih tri se nekako izdvaja od ostalih i zašto?
“Zrno Otrova” je pesma koja je snimana pre skoro deset godina, a neku lepše “upakovanu” demo verziju sam objavio 2011. Ona je drugačija od drugih po tome što je snimana za takmičenje “Beovizija”, ali tada sam bio mlad i nisam imao iskustva sa festivalima. “Panika” je pesma koju je radila moja drugarica Ana Štajdohar i lično mi se dopada ta vrsta muzike, no mislim da je najpopularnija pesma “Hajde Mala” zbog lepršavosti koju ima. Voleo bih da moja sledeća pesma bude jedna od onih koja obeleži karijeru, ali da bi do toga došlo, mora stajati mnogo rada iza.

Stigla vam je i prva muzička nagrada „Oskar popularnosti – Autori godine 2014 za letnji hit“, za pesmu „Hajde mala“. Kakav je osećaj znati da ljudi cene i prepoznaju nečiji trud koji "okite" nagradom?
To je moja prva muzička nagrada i bio sam presrećan kada su mi javili da sam nominovan, a kamo li kada su mi dodelili nagradu. Autori pesme su u moje ime podigli nagradu i mislim da su uspeli da prepoznaju ono što publika voli. Da sam bio kantautor, verovatno ne bih dobio to, pošto se žanrovski razlikujem od onoga što se sluša kod nas.

Mnogi vas poznaju i kao modnog fotografa? Koliko sada fotografija ima mesto u vašem životu pored muzike?
Primarno. I dalje se bavim fotografijom, redovno radim i to je nešto za šta sam se školovao. Muzika je moja ljubav i hobi koji se pretvorio u profesiju, a nadam se da će ostati tako. U krajnjem slučaju, ima li išta bolje od toga da vas fotografiše vaš muzički idol? (smeh)

 Kao fotograf sarađivali ste sa velikim broje poznatih ličnosti. Da li imate neostvarenu želju da radite sa nekim ali to nikako da ispuni?
Voleo bih da budem asistent fotograf Annie Liebovitz, fotografisao bih mnoge zvezde, ali možda prva na listi bi bila Dita Von Teese.

Imali ste nekoliko samostalih izložba fotografija, da li uskoro planirate ljubitelje vašeg rada kao fotografa obradujete nekom novom izložbom?
Kao što sam odgovorio u pitanjima pre – da. Mislim da je vreme za izložbu i nadam se da će biti još bolja od poslednje “All The Way” o kojoj i dalje mnogi pričaju.

Zorannah "Splash of fash"
Zajedno sa kolegom Horvatom Čagaljem dizajnirali ste četiri kolekcije „Splash of fash“ , kako ste zadovoljni kako ide njihov proboj da tržište?
I više sam nego zadovoljan. Cenim da je taj potez bio zaista pravi, dosta ljudi je zainteresovano za majice i dukseve, a veoma je zanimljivo gledati sve tekstove i objave o “postavljanju trendova za sezonu”, posebno uzimajući u obzir to da nam je moda obojici strast, ali ne i zanimanje. Ja sam u toj priči dosta angažovan kao dizajner i fotograf, te mi je posebno drago kada vidim da neko to ceni iznad svega.

Četvrta kolekcija je pre nekoliko dana ugledala svetlost dana, I ona na sebi ima prepoznatljive momente iz čuvenih filmova. Da li je bilo teško odlučiti koji će se to motive naći na duksevima?
Ovi motivi su bili Horvatova ideja. Iskombinovali smo zanimljive scene uz još zanimljiviji dizajn, a na sve to stavili smo tekstove koji su privukli pažnju. Poznata blogerka Zorannah je ponela kolekciju kao naše lice ovog puta i zbog toga sam posebno srećan. Mislim da je ova kolekcija do sada najinteresantnija sa najprofesionalnijim pristupom. Vez na duksevima radi vezionica "MnP Profi".

Kakav je Stefan kada se reflektori pogase, ima li neke razlike od Stefana koji se predstavlja javnosti?
Stefan zaista jeste dečko iz kraja. Ono što vidite na televiziji i preko društvenih mreža ja takođe doživljavam kao vrstu marketinga, te se u najviše slučaja ljudi iznenade kada me upoznaju i kažu: Bože, koliko si ti prirodan i opušten. Znam koliko vredim, znam prioritete i toga se držim. Nisam sklon dokazivanju, ali dosta razmišljam o poslu i svestan sam svoje uloge kao (nazovi) javne ličnosti. To je velika odgovornost i smatram da bi javne ličnosti mogle više da se pozabave svojim medijskim predstavljanjem zbog mladih ljudi koji ih prate, a ne da se predaju slavi po svaku cenu.

Bavite se različitim poslovima, od muzike, preko fotografije do dizajniranja. Da li želite još u nečemu da se oprobate a za to nemate vremena?
Mislim da se čovek uči dok je živ, a kao neko ko je i dalje mlad dopuštam sebi da i dalje istražujem. Voleo bih da se pojavim u mjuziklu, pošto je to kombinacija pevanja i glume, kao voditelj sam radio, tako da suštinski sve što zamislim, težim da ostvarim.

Na šta ste najponosniji od svega što ste do sada uradili?
Verovatno na poslednju izložbu fotograifja i učestvovanje u muzičkom rijalitiju.


Da li imate neostvarenu želju, a nemate hrabrosti da pokušate da je ostvarite?
Da živim u drugoj državi, ali radim na tome.

Kako volite da provodite slobodno vreme?
Nasuprot mišljenu, opet zbog takvog predstavljanja u javnosti, volim da odmaram i često sebi priuštim one “To do nothing” dane. Dosta čitam, volim pozorište, a bez muzike ne provodim ni jedan sekund. Volim da se družim sa ljudima, često posećujem restorane i kafiće, privatno volim da kuvam, a kada treniram, to radim u “Sky Wellness-u” posebno zbog očaravajućeg pogleda na reku. Živim pored reke, treniram pored reke, voda me mnogo smiruje.

Koju pesmu poslednjih dana ne možete da izbacite iz glave?
Slušam poslednji album od “Birdy”, dosta Jazz standarda, a od ovih novonastalih hitova, dopada mi se pesma “Blank Space” od Taylor Swift.

Imate veliku armiju fanova. Kakav odnos ste stvorili sa njima?
Pravi drugarski! Trudim se maksimalno da udovoljim svima, često lično odgovaram na pitanja i do sada sam retko dopuštao da to neko radi umesto mene. Gledam da što češće podelim na svoje profile stvari koje rade za mene, crteže, poruke, kolaže, a nadam se da ću uskoro oganizovati sastajanja sa fanovima u više gradova u zemlji i regionu.

17 December 2014

Ekskluzivno: Bilja Krstić

Biljana Krstić, vokalni solista „Bistrika“, stidljivo je počela pevačku karijeru s Borom Čorbom u „Suncokretima“, potom sa Đoletom Balaševićem u „Ranom mrazu“, a sebe je konačno pronašla u etno muzici. S „Bistrikom“ je dokazala da tradicionalno može da bude prepoznatljivo i traženo, ali ne i dosadno. Ona i dalje traga za duboko zakopanim i zaboravljenim biserima etno muzike. Za blog "Kulturna Srbija" u toku ekskluzivne nedelje, Bilja otkriva svoje utiske o početku karijere, pričali smo o nagradama koje je dobila za svoj rad i trud, o daljima planovima, o muzičkoj radionici "Bistrik", ali i o trenutnom stanju etno muzike u našoj zemlji.

Sa grupom „Bistrik“ iza sebe imate dosta postignutog uspeha. Šta je to novo što nam spremate za novu godinu koja nam predstoji? Neki koncert ili polako spremate novi album?
Upravo završavam album sa filmskom muzikom „Branio sam Mladu Bosnu“. Posle veoma  uspešne premijere u našoj zemlji film nastavlja svoj život na svetskim festivalima a Miki Stanojević i ja punom parom radimo na objavljivanju albuma. Namera nam je da album izađe pred samo emitovanje serije koja je planirana za februar na RTS-u. Sve smo pripremili i šaljemo ovih dana za Nemačku gde će se štampatii disk. U završnoj  fazi je i naš album (Bistrika). Zbog velikih obaveza nećemo stići da ga objavimo do kraja godine kako smo planirali. Iskreno se nadam da ćemo ga na proleće objaviti. U ovom periodu pred Novu Godinu najviše ima posla oko koncerata. Posebno me raduje nastup u Rovinju 30. decembra sa Tamarom Obrovac i Amirom Medunjanin. U planu je i novogodišnji koncert u Boru a za Božić bi trebalo da nastupamo u Mostaru. Počela je i radionica Bistrik sa probama i već imam zakazan prvi nastup u Ateljeu 212 u predstavi „Brod plovi za Beograd“. Pripremamo i turneju po Americi na jesen 2015.

Sa „Bistrikom“ imate urađenih 4 albuma koji se podosta razlikuju jedan od drugih. Koji od njih se kod vas najviše izdavaja i za koji ste baš vezani?
Nekako se najviše izdvaja  drugi album „Zapisi“, na kome se nalaze i pesme iz filma „Zona Zamfirova“. Taj album nam je kako mnogi kažu medijski pogodak. Otvorio nam je prostor za mnoge važne stvari i veliki broj koncerata. Kao što znate to je najgledaniji film svih vremena kod nas a kada vam se u životu pozlati da radite muziku za takav film onda se stvarno srećnik. Lično sam vezana za poslednji a cappella album „Izvorište“, dugo smo ga pripremali  ali je na kraju rezultat bio odličan.

Postali ste prepoznatljivi po tradicionalnoj muzici, u kom trenutku u vašem životu ste shvatili da je to vrsta muzike kojom želite da se bavite i  koju želite što bolje da predstavite svojoj publici?
Slučajno sam otkrila pevačicu Martu Sebastian koja me je potpuno očarala svojim glasom i tradicionalnim mađarskim pesmama koje je izvodila, 90-tih godina. Pomislila  sam kako je upravo to ono što bih i ja volela da uradim . Još jedan  nastup u nedeljnom popodnevu RTS-a, je doprineo da krenem u akciju. Pozvala  me je muzički urednik Anja Rogljić da u emisiji pevam nešto što nisam do tada imala prilike da javno izvedem. Sećam se u emisiji je bio i divni Cune Gojković koji je iskreno i toplo reagovao na moje izvođenje vlaške pesme „Ma fakut muma frumose“. Tako je sve krenulo, kockice se složile i ja evo još uvek sa tog svetlucavog izvora prikupljam najlepše pesme za rad sa Bistrikom.

Kakva vas sećanja vežu kada se prisetite na vaš rad u grupi „Suncokreti“?
Obožavam „Suncokret“ i pesme koje smo pevali posebno „Prvi sneg“, „Imam pesmu za sve ljude“ i „Moje tuge“. Te 70-te su zaista bile fantastične , toliko je bilo divne muzike a mi smo bili potpuno posvećeni muzici. Imali smo stalne probe u pozorištu „Dadov“ i jedva čekali da besprekorno uvežbani stanemo pred publiku. Zanimljivo da smo dosta nastupali sa rok bendovima bez obzira što smo bili akustičari.Verovatno je tome doprineo naš repertoar koji se izdvajao od ostalih akustičara. Imali smo divne pesme, posebno tekstove i odlične vokale.

Kako ste odlučili da se nakon rada u grupi oprobate kao solista? Kakva su osećanja vladala tokom stvaranja vaše prve ploče „Prevari večeras svoje društvo sa mnom“?
Oduvek sam više volela rad sa bedovima. Ta gužva sa puno muzičara na probama, sceni, turnejama, slike su koje koje se kače na poseban životni zid. Svi ti dragi ljudi su danas kao deo moje porodice i mnogo mi znače. „Prevari večeras svoje društvo sa mnom“ potpisuju autori Đorđe  Balašević i Josip Boček. Zahvaljujući njihovoj velikoj  podršci otisnula sam se u solističke vode. Bila sam veoma  uzbuđena, srećna, a u isto vreme uplašena kako će sve to zvučati. Ali kada imate takve autore na prvom solističkom albumu nema mesta strepnji, uspeh je zagarantovan. Sećam se da sam za dva dana sve pesme snimila, sve prateće vokale, horove...

Nastupali ste na mnogim značajnim festivalima. Koji od njih je ostavio najveći utisak na vas, na koji ste najposniji?
WMF Chicago je jedan od najznačajnijih festivala uz Mercado festival u Salvadoru i Ambon jazz festival u Indoneziji gde smo nastupali. To su pravi svetski sajmovi umetnosti. Na tim festivalima naši koncerti nekako su izgledali poput onih koje imaju velike svetske zvezde. Organizacija, rasveta, ozvučenje, bine i sve to vas ostavlja  bez daha. Naravno bili su to naši odlični nastupi gde smo podjednako i publika i mi uživali.

Vaš rad je nagrađivan prestižnim nagradama, ima li neka koja se posebno odvaja od stalih?
Izbor i 6. mesto u Top Of The World prestižnom engleskom magazinu Songlines mi je posebno priznanje i velika nagrada za rad sa Bistrikom. Bilo je još dosta nagrada u ovih 14. godina rada ali je ova mi je posebna.

Vodite i muzičku radionicu „Bistrik“, kako ste zadovoljni odazivom mladih ljudi koji žele da im vi prenesete svoje znanje?
Raduje me činjenjica da se nešto menja u svesti mladih ljudi i da umeju da u moru šareniša prepoznaju nešto što je vredno i važno. Ove godine je bilo izuzetno mnogo zainteresovanih za audiciju. Primili smo najtalentovanijih 30. Spremni smo da na časovima naučimo što više pesama, da uvežbamo veoma zahtevne partiture i da se pripremamo za takmičenja. Program radionice je veoma zanimljiv i raznovrstan. Obično krećemo od najjednostavnijih primera, citata, a završavamo godinu sa veoma zahtevnim stilizovanim  kompozicijama. Višeglasno pevanje zauzima veoma značajno mesto u našem programu i dopada mi se što polaznici sa lakoćom i velikom ljubavlju prihvataju i uče ove veoma važne pesme.

Po mnogima jedan od glavnih aduta filma „Zona Zamfirova“ je upravo vaša muzika koju ste prestavili na svojim albumima. Sada se snima nastavak filma sa potpuno novom ekipom dok muziku radi Željko Joksimović. Da li su vas možda kontaktirali da ponovo uraditi neke numere?
Poslali su mi scenario. U to vreme sam već počela da radim muziku za film Srđana Koljevića. Rad na muzici za film „Branio sam Mladu Bosnu“, bio je veliki izazov i nešto potpuno novo što me je i okupiralo. Uživala sam radeći sa Mikijem Stanojevićem  na ovom velikom i važnom istorijskom filmu. Iskustvo sa Zonom je divno ali to je nešto što je već ispričano i dobro je da sada to rade drugi ljudi sa novim idejama.


Na osnovu pesmama sa albuma „Bistrik“ rađena je i tv emisija „Ručni rad“, koja je na prestižnom festivalu Zlatna ruža Montrea osvojila 4. mesto. Kako ste vi zadovoljni celokupnim projektom? 
Rad sa ekipom RTS-a i izdavačkom kucom Energia ću pamtiti  kao najlepši i najprofesionalniji deo vezan za karijeru Bistrika. Odlicna ekipa : Anja, Čupko, Anđa, Stanko, Bojan, pa divna Mira Čohadžić, mladi montažer Tzobe i sve sami vrhunski profesionalci. „Ručni rad“,  je na festivalu u Švajcarskoj predstavljen rame uz rame sa emisijama vodećih svetskih Tv kuća. U konkurenciji je bilo oko 600 emisija. Prošli smo sve selekcije i stigli do četvrtog mesta, nije to mala stvar.

Kako ste zadovoljni stanjem etno muzike u našoj zemlji? Šta bi po vama trebalo da se uradi, da bi se ljudima više skrenula pažnja na takve manifestacije, na tu vrstu muzike?
Deklarativno svi su za tradiciju i svi je podržavaju. Ali praksa pokazuje potpuno drugu sliku. Nigde u medijima nećete videti da je dat prostor ovoj muzici, da ne govorim  onoliko koliko ima turbo folk.  Kulturne institucije, Ministarstvo za kulturu posebno, ništa ne radi po pitanju očuvanja tradicionalne pesme. Etnomuzikolozi se drže svojih pesama na glas, iz vika... kao da je to jedini vid narodnog muzičkog izraza. Poltičarima su važni Guča i trubački orkestri. Tako razdvojeni ne stižemo nikuda. Nadam se da će se ta praksa promeniti kao i što se sve menja. Želim da bolja vremena donesu i etno sceni priliku da je više ima u medijima, na kulturnim manifestacijama i da dobije zasluženi prostor na muzičkoj pozornici. Da citiram: „Folklor je živ i zdrav u glasnim žicama Biljane Krstić i pod prstima i orkestra Bistrik, savremen i kreativan; nema ko da vam oduzme kulturni identitet dok ga ovakvi čuvaju… a vi pazite na njih... ( Dragan Kremer)

16 December 2014

Ekskluzivno: Borka Tomović

Lepu i šarmantnu glumicu Borku Tomović trenutno možemo videti kao Nevenu Pavlović u hit seriji “Urgentni centar”, pored toga već treću sezonu za redom vodi emisiju za decu “Plava ptica” a uporedo igra i u pozorištu. U ekskluzivnoj nedelji bloga “Kulturna Srbija” Borka se osvrće na ostvarene projekte, govori o uspehu filma “Ničije dete”, o pozorištu “Boško Buha”, ali i o novim projektima koji je očekuju sledeće godine.

Nedavno si završila snimanje filma Nikole Ljuce „Vlažnost“. Šta nam možeš reći o svom liku i koliko si se spremala za lik?
Nikola Ljuca je reditelj sa kojim sam imala prilike da sarađujem od prve godine njegovih studija na tri kratka filma, tako da sam bila izuzetno srećna što smo sad imali priliku da radimo na njegovom prvom dugometražnom filmu. Lik Ane koji tumačim je predstavnik mlade japijevske generacije,  potpuno je drugačija od mene, tako da mi je bilo zanimljivo u pripremama za film da se kroz improvizacije  bavimo terminologijom, ponašanjem i odnosima u tom za mene, potpuno nepoznatom svetu.

Publika trenutno može da te gleda kao Nevenu Pavlović u seriji „Urgentni centar“. Koliko ti je bilo izazvno raditi ovaj lik? Budući da je serija rađena po licenci, da li si upoznata sa originalnim likom i glumicom koji je isti iznela?
Jesam, neposredno pre snimanje sam odgledala par epizoda, tako da sam imala ideju kako to izgleda, ali u konsultacijama sa rediteljem Stevanom Filipovićem odlučili smo se za potpuno drugačiji pristup liku. Ono što mi je najzanimljivije je razvitak odnosa između nje i njenog supruga,  životan je i nije idealizovan.

Već treću sezonu za redom vodiš dečju emisiju „Plava ptica“. Kakvo je iskustvo raditi za decu? Imaš li omiljeni segment emisije, mnogi obožavaju eksperimente koji se vrše na kraju emisije.
Izuzetno volim “Plavu pticu” i radujem se što se emisija emituje već sestu sezonu, pre svega zato što imamo priliku da upoznamo neku neverovatnu decu, izuzetno darovitu, i da nihova interesovanja i dostignuća predstavimo kroz emisiju. Dolaze nam u goste i divni odrasli ljudi koji toj deci mogu razne pametne stvari da kažu i poruče. A naravno, volim i Osmanove eksperimente. I sama se oduševim kad vidim šta je sve smislio.

O uspehu filma „Ničije dete“ u Venecije a i šire i danas se priča. Po tebi koji je to razlog zbog kojeg su ljudi očarani ovom pričom?
To je jedna emotivna, topla, neobična priča, a očito je da jako dobro komunicira sa publikom širom sveta. Takođe mislim da je talenat troje glavnih, mladih glumaca jako doprineo uspehu tog filma, zbog autentičnosti kojom su izneli svoje likove. Mislim da je svaki delić filma “Ničije dete” dobro uklopljen, da su svi dali sve od sebe i da je i to zasigurno jedan od činilaca zašto film nailazi na tako dobar prijem.

Učestvuješ i u filmu „Zmajovini pangalozi“ koji je nastao po istoimenoj predstavi. Šta se trenutno dešava sa njim i da li se u skorije vreme može očekivati premijera?
To je bila jedna od mojih najdražih predstava i ono što je zanimljivo je da bi likovima koje smo mi u predstavi igrali,  sada trebalo da glumimo roditelje. Nije neka novina da su umetnička dela za decu skrajnuta, da im se ne posvećuje dovoljno pažnje, tako da taj film verovatno čeka na neka bolja vremena.

Tvoj prvi film „Jelena, Katarina, Marija“ skoro je čekao pet godina od snimanja do premijere. Kakav si osećaj imala na premijeri, da li je postojao strah da se publici neće svideti ono što si radila?
Naravno da je bilo velike treme, ipak je to bila moja prva filmska uloga, ali iskreno bila sam srećna što ću i konačno videti film na velikom platnu. Žao mi je što taj film nije imao duže bioskopsko prikazivanje ali eto, možda će posle svoje premijere na televiziji dobiti neki novi život.
Scena iz filma "Jelena, Katarina, Marija"
Film će uskoro doživeti i svoju televizijsku premijeru na RTS-u? Na šta prvo pomisliš kada se prisetiš snimanja ili same pripreme za snimanje?
Pomislim na kasting, na uži krug i mesec dana neizvesnosti, a onda na najlepši period koji mi se desio u karijeri. Snimanje tog filma mi je bilo neverovatno, snimala sam film u Njujorku sa internacionalnom ekipom, tako da je taj spoj različitih kultura, razmišljanja, ideja a sve u cilju stvaranja umetničkog dela bio divan. Budila sam se nasmejana i ispunjena neverovatno pozitivnom energijom i tada sam bila, a i danas svesna da se takve stvari dešavaju vrlo retko.

Bila si deo treće i poslednje sezone „Ljubav, navika, panika“, serije koja je sada već postala kultna. Iako je prošlo 7 godina od emitovanja poslednje epizode i dan danas se koriste razne replike iz serije. Šta je to serija imala da je ljudi i danas tako dobro pamte?
Mislim da se u toj seriji sve dobro poklopilo, od scenarija preko režije, do glumačke ekipe. Humor i lucidnost koji su predstavljene situacije u toj porodici  su bile nešto u čemu su se ljudi prepoznavali i šta su voleli.

Jedno vreme je bilo priče da će se raditi nastavak snimanja? Međutim sada bez Nikole Simića to ne bi bilo potpuno. Ali da li bi ponovo pristala da se upustiš u nove avanture porodice Milićević?
Vi znate nešto što ja ne znam (smeh) mislim da ta serija bez Nikole ne bi bila potpuna tako da sumnjam da će biti nastavka.

Tvoje matično pozorište „Boško Buha“ je u fazi rekonstrukcije. Iako se predstave igraju na repertoarima drugih pozorišta, svakako nedostaje taj neki šmek koje je pozorište davalo. Da li se otprilike zna kada će pozorište ponovo otvoriti svoja vrata?
U pravu ste, i mi jedva čekamo da se vratimo u svoju matičnu kuću. Sa sigurnošću se još ništa ne zna, sa svakom novom premijerom ove sezone nadamo se da će baš ona biti ta koju ćemo odigrati u svom novom, renoviranom pozorištu.

Pozorišna sezona je uveliko traje. Gde publika može da te vidi u ovim poslednjim danima godine?    Trenutno u predstavi “Boing Boing” i predstavama mog pozorišta na drugim scenama beogradskih pozorišta.

- U više navrata si izjavila da je tvoja diplomska predstava „Bliskost“ i uloga Alise nekako najdraža. Zašto i po čemu se ta predstava izdvaja od ostalih?
Izdvaja se pre svega po tome što sam ja tu birala šta bih volela da igram, ta uloga me inspirisala i bila mi uzbudljiva za rad, uživala sam u procesu, radila sam je sa kolegama sa klase i Petrom Benčinom sa kojim sam zajedno išla kod Mike Aleksića u grupu, tako da smo se svi dobro poznavali, znali šta možemo, a onda zasigurno i podsticali jednidruge da se razvijamo i da u takvim okolnostima probamo nešto što ranije nismo.

Detalj iz predstave "Bliskost"
Da li postoji uloga koju žarko želiš i misliš da je baš stvorena za tebe? I da li je postojala uloga koju si želela a nisi dobila, pa da se kasnije ispostavilo da je ipak dobro što je nisi dobila? 
Želela bih da za koju godinu odigram lik Nastasje Filipovne iz “Idiota”, to mi je velika želja. A volela bih i bilo koju junakinju iz drama Tenesi Vilijamsa. Iz te druge kategorije ispostavilo se da svaka koju nisam dobila nije ni bila za mene. Ili ja tako volim da mislim.

Nalazimo se pred kraju godine, da li već postoje naznake za neke nove projekte u novoj godini?      U novoj godini me očekuje premijera predstave “Kralj komedije” čemu se izuzetno radujem jer je to predstava koju već godinama želim i čekam da radim. Očekuje se nastavak snimanja serije “Urgentni centar” i nadam se još nekim novim lepim stvarima.

15 December 2014

Ekskluzivno: Nenad Škundrić

Nenad Škundrić pažnju na sebe skrenuo je emisijom o filmskim novostim „Tuckwood vam predstavlja“. Od februara ove godine zajedno sa Zoranom Pavić sa svojim humorom i zanimljivim pristupom zabavlja gledaoce sa emisijom „Ko vam dade termin?“. Upravo intervju sa Nenadom otvara „Ekskluzivnu nedelju“. Nenad za naš blog govori kako je došlo do saradnje sa Zoranom, koga nikada nećemo videti kao gosta u emisiji, ali i o tome kako je emisija dobila zanimljiv naziv.

Trenutno je aktuelna druga sezona emisije „Ko vam dade termin?“. Gosti su i dalje ljudi koji zapravo imaju šta da kažu. Kako ste zadovoljni tempom kojim ste započeli novu sezonu?
Sa novom sezonom kasnili smo nekih mesec dana u odnosu na druge emisije. Čekali smo da realizujemo sve što smo zamislili, jer tek tada možete potpuno da stanete iza onoga što predstavljate ljudima. U svakom poslu važno je da imate kontinuitet i da se vidi vaš razvojni put. Emisija postoji godinu dana i slobodno mogu da kažem da ni u jednom momentu nismo stagnirali, napredak je očigledan u svakom smislu. Naravno da uvek može bolje, ali ako uzmete u obzir činjenicu da Zorana i ja najveći deo posla uradimo sami, i da je ova emisija naša autorska, jasno vam je da moramo uložiti duplo više napora od svih ostalih.

Kada smo se već dotakli gostiju, na koji način odlučujute koga želite da pozovete u emisiju? Da li postoji neki kriterijum, ili zovete vama drage ljude?
Da bi ušli u naš kabinet, morate imati priču. Nikada nećemo pozvati nekoga samo zato što je nas prijatelj. Do sada nismo pravili kompromise, nećemo ni u buduće.Trudimo se da ugostimo ljude koje ne možete ćesto videti u medijima i koji su možda nepravedno zapostavljeni zbog trenutne medijske situacije u ovoj zemlji. Takođe, pratimo aktuelnosti i dobrodošao je svaki mlad i talentovan čovek, bez obzira kojom se profesijom bavi. Iskreno, poznajem puno javnih ličnosti sa kojima se i privatno družim, ali neki od njih nikada neće gostovati u ovoj emisiji. Ne želim da kažem da ne ispunjavaju kriterijume, već jednostavno ne pripadaju konceptu koji mi želimo ljudima da pokažemo i tu nema ljutnje. Posao je na jednoj strani, prijateljstvo i sve što isto donosi je na drugoj.

Mnogi voditelji imaju takozvanu crnu listu na kojoj se nalaze osobe koje nikada ne bi pozvali u svoju emisiju. Da li i kod vas postoji takva lista, ili biste stisnuli zube i profesionalno odradili emisiju sa gostom kojeg ne volite?
Nisam ja tu da volim svoje goste, niti je važno da li su oni meni manje ili više simpatični. Ukoliko neko svojim radom zaslužuje da mu se posveti 50 minuta, sa zadovoljstvom ću ugostiti i nekoga ko mi se privatno možda manje dopada u odnosu na druge. Da smo na samom startu postavili ovu priču da funkcioniše isključivo na prijateljskoj liniji, ne bi daleko stigli. Mi smo tu da zadovoljimo potrebe naših gledalaca, ali samo do one crte koja se ne kosi sa našim utvrđenim stavovima.

Odradili ste veći broj emisija, da li postoji neka koja se po nečemu odvaja od ostalih?
Trudim se da svaku emisiju odradim tako da nakon njenog emitovanja kažem da je bolja od prethodne. Naravno, nije uvek baš taj slucaj i to je potpuno normalno. Puno faktora utiče na krajnji rezultat, a na meni je da u svakoj situaciji budem na visini zadatka. Međutim, posebno mesto u mom sećanju će zauvek imati emisija sa Tanjom Banjanin jer smo upravo sa tom emisijom zvanično i počeli. To je naš početak i uvek ću se rado sećati sve što je pratilo pripremu i samo emitovanje baš te emisije.

Kako je došlo do saradnje sa Zoranom Pavić? Kako ste došli na ideju da započnete saradnju u vezi emisije?
Zorana i ja smo podržali jednu humanitarnu akciju na kojoj smo se i upoznali, ostali smo u kontaktu i vrlo brzo me je pozvala i rekla kako ima predlog o zajedničkoj saradnji. Ona je bila inicijator svega i ponosan sam što je prepoznala da ćemo kao tim odlično funkcionisati. Nas dvoje smo karakterno potpuno različiti, ali baš to i daje određeni šmek našem autorskom radu.

Emisija ima zanimljiv naziv, kako i zašto ste se baš odlučili za njega. Da li je bilo još nekih naziva u opticaju?
Bilo je nekoliko naziva u opticaju, ali smo znali da to mora biti nešto jedinstveno i upečatljivo. Nešto što će nas u samom startu razlikovati od svih ostalih. Na kraju smo usvojili Zoranin predlog koji se pokazao kao najbolji. I još nešto, složićete se da sa ovim naslovom na neki način provociramo i sami sebe, i da ostavljamo malo prostora da nas bilo ko kritikuje. Malo je onih koji bi pristali na ovu varijantu, da svesno na neki način idu protiv sebe, ako se to u prenosnom značenju može tako reći. Ako se i sami autori emisije pitaju ko im je dao termin, nema potrebe da se bilo ko više pita. Na sreću, ljudi su prihvatili našu slatku provokaciju i shvatili suštinu našeg obraćanja.

Kada ste razvijali koncept emisije, šta je to bilo prvo što ste se dogovorili da nikada nećete uraditi u emisiji?
Možemo biti provokativni, možemo biti drugačiji, ali nikako ne smemo biti bezobrazni i nevaspitani. Ukoliko na jedan šmekerski način ne mogu da dođem do odgovora koji bi bio interesantan gledaocima, odustaću. Najlakše je biti primitivan, to može svako. Meni to nije potrebno. Ne želim tako da funkcionišem. Sve ostalo je stvar zajedničkog dogovora.

Pilot epizoda emisije prikazana je kao Novogodišnji specijal, da li i ove godina planirate da uradite takav specijal?
Zanimljivo je da ljudi vrlo često pominju tu emisiju, bez obzira što smo je mi pustili kao pilot verziju. Čak se i reprizirala nekoliko puta na zahtev gledalaca. Ovih dana trebali bi da finaliziramo sve dogovore oko novogodišnje emisije, ali svakako da će biti puno muzike i smeha.

Pre emisije „KVD“ radili ste emisiju „Tuckwood vam predstavlja“, kakvo vas sećanje veže za tu emisiju?
Nekako se uvek namestilo da sam i autor svake emisije koju sam do sad radio. To je velika odgovornost jer ne predstavljate samo sebe, već čitav tim ljudi koji stoji iza vas, kao i samu televiziju. Emisija "Tuckwood vam predstavlja" je bila emisija posvećena filmskim aktuelnostima, i svi ljudi koji su tad sarađivali sa mnom, kao i sam direktor, imali su potpuno poverenje u moj rad, i moje odluke. Nikada nisam to izneverio, samo mi je bila dodatna snaga da budem još bolji i pokažem da mogu još kvalitetnije da radim svoj posao.

Oprobali ste se u dve potpuno različite emisije, koju emisiju vam je zanimljivije spremati a samim tim i snimati?
Ja se vrlo lako prilagođavam situaciji. Ne bi mi bio problem da sutra radim i neku političku ili sportsku emisiju. Ono što je jako dobro, nikada neću prihvatiti nešto samo zato jer sam željan dokazivanja. Tek onda, kada sam siguran da mogu pružiti svoj maksimum, pristajem na realizaciju. Nikada ne bih dozvolio da moje želje budu iznad mojih mogućnosti. Ali svakako da je zabava moj teren i da sam tu apsolutno svoj.

Budući da ste vodili emisiju o filmovima, koliko sada imate vremena za gledanje filmova? Postoji li neki naslov koji uvek rado preporučite drugima?
Iskreno, ne gledam filmove tako često. Onog momenta kada sam stavio tačku na taj deo karijere, filmovi su postali deo mog slobodnog vremena, a njega imam jako malo. Tako da, i kada se desi da nemam puno posla, uvek ću izabrati varijantu da se vidim sa prijateljima, ili odradim neki trening, posvetim se kreativnim stvarima.

Koji je bio poslednji domaći film koji ste pogledali i kakav je utisak ostavio na vas?
Poslednji film koji sam pogledao bio je "Montevideo, vidimo se". Fantastičan film koji je uspeo da vrati publiku u bioskope. Poslednjih godina bombardovani smo filmovima čija je tematika vezana za ubistva, ratove i silovanja. Gledajući te filmove osećate se kao mazohista, platili ste da vas neko muči. Naravno da treba imati svest o realnoj situaciji u državi, ali ajmo da se svi zajedno potrudimo da ta realnost bude obojena nekim veselijim bojama. Zato je taj film napravio toliki uspeh, jer se ljudima konačno vratio osmeh na lice. Posle dužeg vremena nisam video istraumirane ljude koji izlaze iz filmske sale, već nasmejane i raspoložene.

14 December 2014

Iz mog ugla: Danas nam je divan dan!

Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan. Ove nedelje blog „Kulturna Srbija“ proslavanja godinu dana postojanja. Jeste, priznajem da nisam bio aktivan cele godine sa blogom već da sam se aktivirao pred sami kraj godine. Blog je nekoliko puta odlazio na malo veće pauze ali uvek se vraćao.

Blog je nastao sa namerom da na jednom mestu okupi ljude iz filma, pozorišta, kvalitetne muzike, književnosti. Ljude koji imaju šta da kažu, o profesiji kojoj se bavi, ali zbog manjka mesta u medijima, oni su jednostavno zapostavljeni.

Priznajem i sam sam nekada jurio komercijalu i skupljao posete. To je bilo sa prošlim blogom „Sasvim iskreno sa“. Sarađivao sam sa ljudima koji su se zbog nekog skandala našli u centru pažnje. Naravno, bilo je tu i divnih ljudi koji su zaista imali šta da kažu, ali većina je preovladala. „Došao sam sebi“ kada sam poslao zahtev za intervju jednoj „popularnoj“ starleti. Naravno kao i svaki put se prestavim i kažem za koje potrebe bi bio intervju, za blog. I ona nakon svega što je pročitala pita „za koju je to televiziju“. Nakon što sam ponovo morao da objašnjavam šta je blog, napokon je shvatila. Ubrzo su stigli i odgovori. Recimo samo da su moja pitanja bila duplo duža od  tih žalosnih odgovora koja se skoro nisu mogla iskorisiti. Tada sam odlučio da napustim to što mi ne odgovara i konačno se posvetim onome u čemu sam oduvek bio u kulturnim dešavanjima u našoj zemlji. Doduše jako mali brojem dešavanja, ali opet nije skroz mrtva scena.

Za ovih nekoliko meseci postigao sam dosta značajne intervjue sa osobama koje svakodnevno, vredno i predano rade svoj posao. Nisam se bazirao samo na jednu oblasti, pa tu je bilo i glumaca, pevača, pisaca, režisera. Bilo je tu i nekoliko ekskluziva.

Kada sam već spomenuo ekskluzivu, danas počinje već najavljivana „Ekskluzivna nedelja“ povodom godišnjice bloga.  Od ponedeljka svaki dana vas očekuje jedan ekskluzivan intervju, nadam se da ćete biti zadovoljni izborom, jer sam ja svakako zadovoljan dobijenim rezultatom.

Na kraju uvek lepe želje, da smo živi i zdravi još godina 100, i toliko uspešnih godina rada, i dobijenih ekskluziva.

13 December 2014

Mladi talenti: Aleksandar Ilić

Aleksandar Ilić (19) poreklom iz Loznice preko društvenih mreža izenanađuje svoje pratioce svojim izvarednim talentom za crtanje. Njegove crteže do sada su videli veliko broj zvezda među kojima su rumunska pevačica Aleksandra Stan, glumica Alisa Milano kao i svetski popularna pevačica Šakira.

Kako kaže da ima dara za crtanje shvatio je u ranom periodu „Shvatio sam i pre osnovne škole da imam talenat za crtanje“, ono što je zanimljivo sa Aleksandrom je to da on nije išao na nikakve časove crtanja već je isključivo napredovao bez ičije pomoći: „Nikada nisam išao na časove crtanje. Samouk sam. Napredovao sam bez ičije pomoći“.

Zbog školovanja nije imao dovoljno vreme i uvek je nešto crtao, ali nakon što je završio srednju školu odlučio je da što više vremena posveti ozbiljnom crtanju. „Prvi portet sam uradio 2009. godine i od tada volim to da crtam“.

Na profilima njegovih društvenih mreža može se videti mnoštvo crteža, portreta javnih ličnosti među kojima se nalaze Britney Spears, Inna, Angelina Jolie, Martin Garrix, Alexandra Stan, Jessie J, Alisa Milano. Aleksandra je posebno ponosan na jedan crtež „Na Šakiru sam najponosniji. To je ujedno i moj najbolji portet koji sam ikada nacrtao. Za njega sam odvojio najviše vremena“.





















Da bi jedan rad bio u potpunosti gotov potrebno je otprilike dva dana, ali neke radovi zahtevaju i više. Mladi Aleksandar dnevno crta i do 6-7 sati, i za to vreme uvek mora biti puštena muzika „Kada crtam, moram da bude neka muzika ili slušalice u ušima. Ne podnosim tišinu“.

Odnedavno putem interneta mogu se poručiti i majice na kojima su Aleksandrovi crterži „Ideja za majice ja sasvim slučajno izašla. Javio mi se čovek i rekao da želi da se moji crteži nađu na majicama. Pristao sam jer nisam imao nikakva ulaganja. Izabrao sam već postojeće slike i prosledio ih. Mada bilo je teško izabrati prave“.



Aleksandra možete pratiti putem facebook-a i instragram-a.

10 December 2014

Legende: Dragomir Bojanić Gidra

Dragomir Bojanić "Gidra" rođen je u Kragujevcu 13. juna 1933. godine. U ranoj mladosti život ga je postavio pred najveće izazove, pošto je nakon Drugog svetskog rata izgubio oba roditelja i ostao siroče. Gidrina majka Novka umrla je od tuberkuloze, a kada je glumac imao devet godina, streljali su njegovog oca Jocu koji je bio oficir srpske vojske. Gubitak porodice nije uspeo da slomi njegov duh, pa je u rodnom gradu završio srednju školu za preradu mesa, voća i povrća. Imao je i kvalifikaciju stečenu u STŠ Kragujevac za hemijsko-tehnološki odsek. Nakon mature, godinu dana radio je u fabrici konzervi Crvena zvezda, ali je voleo umetnost i scenu, te upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u klasi Raše Plaovića.

Bio je član amaterskog pozorišta "Sveta Mladenović" iz kojeg je prešao u Kragujevačko narodno pozorište, čiji čiji je bio dugogodipnji član. Potom upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju i, kao student prve godine počinje da igra Mitketa u Narodnom pozorištu u predstavi Koštana,ostvarivši prvu veliku ulogu. Od 1964. do 1966. godine bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.

Filmsku karijeru je započeo epizodnom ulogom u filmu Žike Mitrovića "Ešalon doktora M." 1955. godine. Glavne i veće sporedne uloge igrao je u više od tideset domaćih filmova, a snimao je i u Italiji. Pod Psuedonimom Anthony Gidra (Antoni Gidra) u Italiji je snimio desetak vesterna i akcionih filmova među kojima su "Djago Last Killer", "Pistoleros", "Tequila Joe", "Hile in the Forhead".

Iako je snimio veliko broj filmova, najeveću popularnost, širom SFRJ, stekao je ulogom Žike Pavlovića u deset delova filma "Lude godine". Takođe je ostao poznat po ulozi kaplara Janićija u fimu "Marš na drinu", Žike Mitrovića iz 1964. godine.

U privatnom životu, prijatelji i kolege njegov karakter i ličnost opisiju najsličnije njegovoj ulozi iz serija "Lude godine", bio je omiljen, duhovit i uvek spreman na šalu, i nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Preminuo je 11. novembra 1993. godine u Beogradu od raka jednjaka. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Njegova supruga, Ljiljana Kontić, sa kojom je 1970. godine dobio kćerku Jelenu, takođe je bila glumica. Njegova supruga Ljiljana Kontić poživela je dvanaest godina posle odlaska čoveka svog života, a preminula je 17. jula 2005. i sahranjena je pored svog supruga na Novom groblju. Uspešni umetnici iza sebe su ostavili ćerku Jelenu koja je svoj život izgradila daleko od svetla scene i ona danas na najlepši način čuva uspomenu na svoje roditelje. 

09 December 2014

Mali dnevnik RTS-a

Radio-televizija Srbije i produckija "Paprika Latino Studios" sa ponosom su spremili "Mali dnevnik" - petominutnu informativnu formu, koju u potpunosti realizuju deca.

Termin pred drugi Dnevik RTS-a, nekada bio je rezervisan za dečji program. Svi se rados ećaju popularnih crtanih filmova iz 19.15 uz koje su mnoge generacije odrasle, kao i drugih sadržaja namenjenih upravo deci.

Ako je odraslima glupo da postavljaju pitanja kada im nešto nije jasno, klincima definitvno nije. Mali dnevnik postoji da bi nas deca koja ne znaju da čitaju novine, telope i reklame, pitala šta tačno znači promenljivo vreme, samit, demokratija, ekonomska kriza ili pdv. Ako objasnimo njima, objasnićemo ponešto i samima sebi. U tih pet minuta osmeh se neće seliti sa lica. U tih pet minuta, gledalac će zaboraviti na probleme. Imaće priliku da se odmori makar na trenutak.

Takav će „Mali dnevnik" imati uticaj na odrasle. Ali šta je zapravo sa našom prvobitnom ciljnom grupom? Šta će vršnjaci naših „malih" novinara moći da vide?
Deca imaju priliku da kroz zabavan i informativan sadržaj, rečima koje su njima bliske, bolje upoznaju svet oko sebe. „Mali" novinari će se truditi da im objasne zanimljive teme, na način na koji oni mogu najlakše da razumeju. Jer, i oni su deca. U tih pet minuta, mališani će se kroz zanimljive priloge i bogat sadržaj edukovati na zabavan način i u sebi podstaći istraživački duh. Osetiće da se konačno neko obraća njima, i da konačno imaju emisiju kao odrasli. I deca i odrasli će sa pažnjom pratiti vesti koje su nam „mali" izveštači spremili.  Gledajte „Mali dnevnik" svakog radnog dana u 19.20, na Prvom programu RTS-a i makar na 5 minuta posmatrajte svet dečjim očima.

RTS je uvek pazio i na najmanju publiku a kao proizvod iz te pažnje izašle su mnoge i dan danas poznate dečije emisije "Laku noć, deco", "Na slovo, na slovo", "Priča iz Nepričave", "Metla bez drške", "Fazoni i fore", "Neven"...

08 December 2014

"Peti leptir" premijerno u Sava centru!

Decembar mesec donosi pravu premijernu poslasticu za sve filmofile. U pitanju je prvi srpski 3D film Milorada Milinkovića „Peti leptir“ čija premijera je zakazana za 23. decembar (Sava centar). Ono što je zanimljivo je činjenica da će se film prikazivati na najvećem platnu do sada od 200m2 sa najkvalitetnijim 3D projektorom poslednje generacije a i ozvučenje će biti dodatno pojačano. Zakazane su dve projekcije u 18h i 20:30h. Cena karte je 500 dinara (cena uključuje 3D naočare)

Film je snimljen prema bestseleru romana Uroša Petrovića koji je doživeo deset izdanja. Scenario su napisali Sara Radojković i Milorad Milinković.  Uloge tumače Mihailo Janketić, Tanja Bošković, Marko Nikolić, Jelena Đukić, Goran Radaković, Ognjen Orešković, Petar Racić, Marija Radojković, Mihailo Milidragović, Petar Božović, Ljubomir Bandović, Lana Karaklajić, Marko Janketić, Marko Gvero...

Osim toga što je ovo prvi srpski 3D film zanimljiva je i činjenica da u ovom filmu zajedno glume tri glumačke porodice. Tako da se uz Tanju Bošković, Mišu Janketića i Marka Nikolića, gledaoci će moći videti i njihove naslednike – Lanu Karaklajić, Marka Janketića i Minu Nikolić. Po rečima reditelja, Lana i Marko su bili idealni kanditati da odigraju Tanjine i Mišine likove u mladosti zbog sličnosti sa svojim roditeljima. A takođe na insistiranje reditelja glumačkoj ekipi pridružila se i Markova kćerka Mina.

Lana Karaklajić kao Melanija u mlađim danima
Priča „Peti leptir“ govori o Aleksi, trinaestogodišnjaku bez roditelja, koji zajedno sa svojim prijateljima iz Doma za nezbrinutu decu biva upleten u misterioznu igru sa onostranim, iza koje stoji zli mag, advokat Jovica Vuk. Lukavi starac koristi vidovitog dečaka da dopre do Zlodolaca, pripadnika tajnog reda srednjovekovnih ratnika kadrih da vidaju smrtonosne rane i tako menjaju tok istorije. Očajnički želeći da se domogne njihove tajne besmrtnosti, Jovica Vuk sa hordom svojih jezivih poslušnika kreće na mistične vitezove. Tu, na drevnim vrletima planine Tare, dogodiće se nešto što niko nije očekivao...

07 December 2014

Reč, dve: Miomir Milić

Istoričar umetnosti i fotograf. Uglavnom je zainteresovan za modnu fotografiju ali radi i portrete, pejzaže i slke enterijera. Fotografija je njegov hobi i svet u koji beži nakon umora od svakodnevnog intelektualnog rada i haotičnog sveta u kojem živimo. Generalno više voli da radi na otvorenom nego u studiju. Ne voli previše da radi u fotošopu, samo osnovne korekcije sa bojama, tonovima i kontrastima. Iako je fotografija samo hobi imao je nekoliko samostalnih izložbi i saradnju sa nekoliko dizajnera. Rad na koricama za knjige smatra zanimljviim i inspirativnim. Za blog "Kulturna Srbija" u rubrici "Reč, dve" Miomir Milić govori o svojoj novoj izložbi „Metamorphoses“

Uskoro vas očekuje izložba fotografija koja nosi naziv „Metamorphoses“, šta je što vas najviše ispunjava tokom priprema jedne izložbe?
Pripremanje jedne izložbe podrazumeva proces koji traje određeno vreme i tokom koga se jedan koncept razvija od ideje do finalnog oblika, odnosno do fotografije. Polazna ideja je uvek važna jer ona određuje dalji tok rada. Nekada je tokom rada neophodno upoznati se dublje sa materijom, kroz čitanje i istraživanje, a nekada je dovoljno voditi se unutrašnjim osećanjem i emocijama. U oba slučaja je neophodno da rad bude prožet ličnim pečatom i senzibilitetom i da bude proizvod vlastite kreativnosti. Mogućnost da svojim idejama kroz proces stvaranja dam mateijalni oblik je ono što me najviše ispunjava tokom priprema.

Kako ste dobili ideju za koncept izložbe „Metamorphoses“?
Ideja za projekat Metamorfoze nastala je kao produkt mog istraživanja subotičkog kulturng nasleđa. Na jednoj od gradskih palata sa kraja devetnaestog veka, Manojlović palata, uočio sam širok ansambl antičkih božanstava predstavljenih kao fasadno skulpturalni ukras.  Neke od predstavljenih mitoloških bića i božanstava su me inspirisale da stvorim modne fotografije prožete antičkom estetikom i mitološkim pričama iz Ovidijevih Metamorfoza. Tako nastale fotografije ne predstavljaju puko oponašanje mitoloških predstava, već moj lični doživljaj  antičke estetike u jednom modernom konceptu. Tokom rada na fotografijama sam dosta eksperimentisao sa tehnikom i estetikom i na taj način unosio određene promene u svoj rad preobražujući ga iz jednog tradicionalnog u savremeniji oblik, što odgovara etomologiji reči metamorfoza-preobražaj.

I ovaj put sarađujete sa Tamarom Santrač, Markom Marosiukom i Ninom Rajak.  Koliko je inspirativno raditi sa njima i koliki oni udeo imaju u celokupnom projektu?
Pored toga što sam i ovaj put tokom fotografisanja korsitio njihove modele, u ovom projektu njihov udeo je znatno veći nego ranije, s obzirom na to da će se na dan otvaranja izložbe održati i revija njihovih modela. Pored njih u projektu će učestvovati i mnogi drugi talentovani ljudi , o čijim imenima ćete  blagovremeno biti obavešteni na mojoj fejsbuk stranici. Ono što u ovom trenutku sa sigurnošću mogu da kažem je da će za muzički deo projekta biti zaduženi sjajni momci iz MGZ-ja.


Izložba će biti postavljena u Subotici u Modernoj Galeriji. Da li će isključivo samo moći da se vidi u Subotici ili je u planu još neko mesto?
Nisam još razmišljao o tome da izložbu predstavim negde drugde. Srećom, živimo u vremenu u kom se vizuelni materijal lako širi preko socijalnih mreža i interneta, tako da će i ljudi koji nisu iz Subotice imati priliku da vide fotografije sa izložbe. Sa druge strane, onima koji će toga dana, 20. decembra, biti u Subotici, preporučujem da posete Galeriju moderne umetnosti u 18h, jer kako sam i rekao, ovo nije samo izložba, već projekat koji nudi  kompletno  multimedijalni užitak.

Šta posetioci mogu da očekuju od izložbe?
Od same izložbe i fotografija koje će biti izložene posetioci mogu da očekuju potpuno novu estetiku i novi pristup fotografiji, kada je moj rad u pitanju. I dalje sam ostao dosledan svojim estetskim načelima, ali sam uveo novine u njih i time stvorio nešto što u osnovi podseća na moj rad, ali istovremeno potpuno odstupa od njega. Sa druge strane, od celokupnog projekta mogu da očekuju interesantnu reviju troje talentovanih dizajnera, dobar muzički vajb i jedan potpuno umetnički doživljaj .