RECENZIJA: Tamara Kučan - "Oduvek"

Roman koji se čekao godinama! Finalni deo čuvene ljubavi između Jane Petrov i Stevana Popovića . Budući da knjige Tamare Kučan „gutam“ kao lud, slatko iščekivanje je postalo pravo mučenje. Trebalo je dočekati 13.10. kada je svetlost dana ugledao Tamarino osmo čedo "Oduvek" . Da bi se prisetio nekih detalja, i osvežio ljubavnu priču Jane i Stevana, pročitao sam prva tri dela „Beograđanku“, „Made in Beograd“ i „Zauvek“.

Prvo što sam uočio kada počeo da čitam „Oduvek“ je da je nešto drugačije. Možda me još uvek držao utisak trilogije koju sam upravo bio završio i način na koji je Tamara u to vreme pisala. Vidi se zrelost, odlučnost, ali opet Tamarin stil u kojem sada mnogi uživaju.

Po prvi put sam se uplašio za živote pojedinih likova, znajući Tamarin rad i da kod nje niko nije siguran, mislio sam da ćemo se oprostiti od junaka koji su mi se privukli ka srcu, bilo to da su Jana, Jelena ili čak Stevan. Zabolela me je sudbina jednog lika, život je nepredvidiva kurva, kada pomisliš da imaš sve, sve to može nestati u jednom trenu.

Posebno mi se sviđa Gordanina priča koja je napokon dobila dovoljno mesta. Svi likovi su dobili svoju zadnju reč, svako ima svoj neki kraj, po nekima srećan, po nekima tužan i nepravedan. Svako na svoj način tumači tugu i sreću. Jana je odrasla, zrela je, odlučna, ali opet vuče tragove prošlosti, tragove po imenu Stevan. On je sada postao otac, u braku je. Sreću se kao i uvek do sada okrutnom igrom sudbine. Da li sada nakon nekoliko godina njihova ljubav zaista zaslužuje da dobije happy end?

Postavlja se pitanje: „Postoji li grešna ljubav ili nam je svaki greh zbog ljubavi oprošten?“ – nekada je borba sa vetrenjačama zaista uzaludna. Da li treba po svaku cenu boriti se i uništiti sve ono što si do sada stvorio? Kako prepoznati da je nešto postalo opsesija ili jednostavno navika? Da li je svaka ljubavnica kurva samo ako voli pogrešnog muškarca koji ne zna šta želi u životu?

Naziv romana „Oduvek“ zaista opravdava svako slovo, ljubav ne treba da se traži, možda je upravo tebi ispred nosa, dok ste vi zaslepljeni nekim idealom koji vam samo uništava živote.

Jednostavno. Oduvek i Zauvek Tamara Kučan!

Roman „Oduvek“ možete naručiti preko Tamarinog zvaničnog sajta www.tamarakucan.com 

Recenzija: Zoran Ferić - "Djeca Patrasa"

Besmislena priča o beživotnom pedofilu!

Plašim se da pomislim kako pišu ostali hrvatski pisci, ako onaj koji je napisao ovako nešto važi za osobu koja stvara prave bisere.

Nisam čuo za Zorana Ferića, dok mi koleginica koja radi na kiosku nije javila da je jedna od njegovih knjiga stigla, pravo iz Hrvatske, na njen pult i da košta 299 dinara. Hajde, rekoh, pogledaću o čemu se radi. Uostalom, uvek je, mislio sam, bolje kupiti knjigu, kakva god bila, umesto dva parčeta pice. Čujte... Ne kupujte "Djecu Patrasa". Mirne duše kupite picu.

Sama priča predstavljena je kao tabu ljubavna saga profesora srednjih godina i mlađane učenice, koja je pritom bolesna. Dovoljno da zainteresuje čitaoca. Ako tome dodate i kritike koje kažu da je ta knjižica "jedan od najljepših ljubavnih romana koje smo čitali u zadnje vrijeme", jasno je da ćete takvo štivo poželeti na svojoj polici. Međutim, čini mi se da osobe koje su napisale takve kritike ne čitaju ljubavne romane. Jer Ferićevo čedo nema veze sa ljubavlju. Štaviše, čini mi se da ni sam izdavač nije siguran u koju bi ga kategoriju svrstao, s obzirom na to da na nalepnici na kojoj je bar-kod stoji "krimi roman". Ne, nije ni to.

O čemu se zapravo radi? S jedne strane, tu je profesor koji je zapao u krizu srednjih godina. Zarobljen je u ništavilu, kolotečini koju deli sa suprugom. Kad je sa njom, njegova muškost ne funkcioniše dok ne pomisli na mladu učenicu. Kako piša po njemu. U kupatilu. Je li to ono što bi trebalo da čini ljubavni roman? Devojka u pubertetu koja vrši malu nuždu po perverznom matorcu? Sa druge strane, kada napaćena junačina konačno dobije priliku da bude sa predmetom svoje žudnje - ne diže mu se. Da, ne diže mu se. Dok ne pomisli na kurve. I suprugu. Problem nije u međunožju. U glavi je.

Očekivao sam priču u kojoj će sredovečni prosvetni radnik biti rastrzan između supruge i učenice. Dobio sam amaterski nabacane događaje. Kao da je neko pročitao ruski klasik, a onda ga uprostio do nečitljivosti, izostavivši pritom emocije, promašivši poentu, zaboravivši na glavnu radnju. Dovoljno je reći da ta famozna "ljubavna priča" počinje da daje znake života tek pri kraju knjige. U jednom poglavlju. Jednom jedinom. I na tome se sve završava. Pre toga imamo beživotnog čoveka koji živi sa suprugom. Onda poglavlje gde provede koji dan sa učenicom na ekskurziji (to je baš ono kad mu se ne diže dok mu u misli ne dođu kurve riblje face i supruga). A potom se sve vraća na početak. Rezime? Perverznjak srednjih godina, prikriveni pedofil, koji ne zna šta bi od života.

Najzanimljivije od svega je to što Zoran Ferić važi za jednog od najcenjenijih hrvatskih pisaca. "Djeca Patrasa" moj su prvi susret sa njim. Ujedno i poslednji. U stvari, plašim se da pomislim kako pišu ostali hrvatski pisci, ako onaj koji je napisao ovako nešto važi za osobu koja stvara prave bisere. Svakako, ako neko ima na umu nekog hrvatskog (savremenog) književnika čije bi delo bilo vredno čitanja, bio bih zahvalan na preporuci. Zaista mi je potrebno nešto da spere gorak ukus koji su "Djeca" ostavila u ustima.

Naposletku, "Djeca Patrasa" su kupljena na kiosku. Umesto dva parčeta pice. Za istu cenu prodavala su se i dela Gijoma Musoa. Za skoro trista dinara mogli ste da kupite "Molitvu moje majke" Nafise Hadži. Za nešto više novca na kiosku možete da uzmete "Kuću sećanja i zaborava" Filipa Davida. Nijedna od tih knjiga ne bi trebalo da vam ostavi utisak romana sa kioska nakon čitanja. "Djeca Patrasa", nažalost, nisu ništa više od toga. Zato ne bacajte novac. Svratite u piceriju. Naručite picu. I... Prijatno!

Za KS: Stefan Zlatković

Recenzija: Džilijen Flin - "Iščezla"

"Iščezla": Od ozbiljnog štiva do vikend romana!

Ne preostaje mi ništa drugo nego da vam kažem da policu u knjižari na kojoj stoji ovo delo Džilijen Flin zaobiđete. U širokom, najširem mogućem luku. Jer nije vredno. Ni novca. Ni vremena.

Neke su knjige napisane da bi bile pročitane više puta. "Iščezla" nije jedna od njih, koliko god mnogi tvrdili da jeste. Čini mi se da je onima koji je pročitaju nekako bez veze da kažu da nije vredna ni para, ni vremena. Jer ceo svet govori o njoj. Svima se dopada. Svi su oduševljeni. A opet, niko je ne poklanja. Niko je ne preporučuje. Bar ja nisam upoznao nikoga ko mi je rekao "moraš da pročitaš tu knjigu". No hajde, zainteresovala me je. Verovali ili ne, čak i pre nego što sam saznao da je po njoj snimljen istoimeni filmski hit u kome je polni organ Bena Afleka bacio u senku čitavu priču. I ne, nisam ga gledao.

Zapravo, nisam siguran kako sam uspeo da nateram sebe da se dogegam do poslednje stranice knjige, zatvorim to obimno štivo i od srca poželim sebi da nikada, nikada više, nijedno delo Džilijen Flin ne završi na mojoj polici. A počelo je sjajno. Zaista. Lagano, toplo, sa dozom misterije. A opet, ljudski. Sa likovima kakve srećete na ulici ili kakvi vam dolaze u goste, samo da popiju kafu ili proćaskaju sa vama. Džilijen Flin razvila je odličan stil pisanja. Tako se bar činilo tokom prvih nekoliko poglavlja. Tada sam mislio da ću knjigu bukvalno "progutati" za dva dana. Možda tri. Nisam je progutao. Zapravo sam je dovršio jedva - kao kada sam u detinjstvu preko volje dovršavao obrok, jer nisam smeo da ustanem dok ne pojedem sve.

Zašto je "Iščezla" oduševila milione? Ne znam. Je li to stvarno knjiga o kojoj svi pričaju? Nije. To je samo dobar marketing. Ništa više. Jer čitava priča zapravo počiva na tri stuba:

1. Lukava, sposobna, manipulativna supruga;
2. Muž mekušac, kojim je suviše lako manipulisati;
3. Nesposobna policija. Nesposobni FBI. Onako, baš.

Sve je to zamišljeno skroz u redu. Ali je užasno loše realizovano. Dok čitalac ne otkrije gde se to "iščezla" Ejmi nalazi, okreće stranice preko volje, čekajući da se nešto desi. Bilo šta. Samo da se radnja pokrene sa mrtve tačke. I tako punih 270 strana. Hajde, zamislite da čitate 270 strana besmisla i presipanja iz šupljeg u prazno. Tu i tamo se provuče poneki obrt koji bi trebalo da bude šokantan, a zapravo je predvidljiv. Onda nekako pročitate te strane, nakon čega vas dočeka druga krajnost - više nije dosadno. Postaje zabavno. Ali nerealno. Imbecilno. Glupo. Pred očima čitalaca izranja rasplet koji možete da vidite u najglupljim meksičkim telenovelama. Jedina razlika je u tome što je Džilijen Flin ovde više pazila na detalje.

Ipak, postoji nešto što je besmislenije od same radnje, a to su komentari onih koji su navodno oduševljeni knjigom. Jedan od njih kaže da je ovo štivo za malo zahtevnije čitaoce. To je kao da kažete da "Ne ljuti se, čoveče" zahteva natprosečni IQ. Ili da vam je za rad u prodavnici meštovite robe neophodan fakultet. "Iščezla" je nešto što se od ozbiljnog dela sa ogromnim potencijalom transformiše u literaturu za plažu. Vikend roman. Nešto što ćete pročitati samo jednom i verovatno ubaciti u vatru čim stigne zima, a vi shvatite da vam je potrebno nešto čime biste podložili peć. Govorimo o knjizi koja ima preko petsto stranica, a mogla je da bude upakovana u dvesta. Ne više. No da je bila upakovana u dvesta, onda ne bi mogla da bude "knjiga o kojoj svi pričaju". Samo knjižuljak. Što u stvari i jeste.

Posebno su zanimljiva tumačenja o otvorenom kraju. Ili nisam razumeo knjigu, ili je kraj zatvoren, da zatvoreniji ne može da bude. Dakle, na poslednjoj strani imamo isto što smo imali i na polovini priče:

1. Lukavu, sposobnu, manipulativnu ženu;
2. Muža mekušca, kojim je suviše lako manipulisati;
3. Nesposobnu policiju.

Ništa neviđeno. Ništa do sada neispričano. Ništa spektakularno. Najgore od svega je što se na više od pet stotina strana provlači priča koja uopšte nije za knjigu. Za film da. Možda niskobudžetnu seriju. Ne knjigu. Nipošto roman. Na kraju, ne preostaje mi ništa drugo nego da vam kažem da policu u knjižari na kojoj stoji ovo delo Džilijen Flin zaobiđete. U širokom, najširem mogućem luku. Jer nije vredno. Ni novca. Ni vremena. No ako mi ne verujete, hajde, usudite se da je kupite. Za novcem možda nećete žaliti. Ali za vremenom hoćete. I te kako. Jer shvatićete da ste mogli da pročitate nešto bolje.

Najzad, voleo bih da vam ukažem na razliku između glavne junakinje romana i sati koje ćete izgubiti čitajući njenu priču:

Ona je iščezla i vratila se.

Vaši sati se neće vratiti.

Za KS: Stefan Zlatković