Radite kao dramaturg u najpoznatijem pozorištu za decu „Boško Buha“. Mnogi umetnici dečje predstave ne shvataju previše ozbiljno, kakvo je vaše mišljenje o tome?
Mislim da je najpogrešnije posmatrati pozorište za decu i mlade kao pozorište nižeg reda, to je čak i veoma bahato. Osim toga što je u svakom smislu i tu moguće napraviti relevantnu predstavu po najstrožijim kriterijumima, ciljna grupa kojoj se obraćamo je još uvek otvorenog uma i podložna uticajima, pa treba biti posebno pažljiv i promišljen, i ne potcenjivati one kojima se obraćamo, jer su često mnogo zreliji i mudriji od svojih roditelja. Osim umetnika, ni nadležne institucije ne shvataju ozbiljno značaj pozorišta (i čitave kulture) za decu i mlade, pretpostavljam zato što oni ne predstavlaju aktuelno glasačko telo, pa bavljenje njima ostavljaju „za sutra“, samo što sutra može da bude kasno.
Koliko upravo dečje predstave mogu biti edukativne, da iz njih deca mogu nešto važno i kvalitetno da nauče?
Naravno da mogu i treba da budu edukativne, ali samo ako pristup nije suviše nametljivo didaktičan i „ex caterdra“. Upravo u tome leži velika zamka i tanka je granica između prilagođavanja sadržaja deci i potcenjivanja dece. U svakom slučaju, pozorište je ostalo jedno od poslednjih mesta gde deca mogu da provedu kvalitan sat ili dva, zabave se, ali i čuju smislene misli i vide inspirativne priče koje mogu da ih pokrenu.
Po vama da li je teže napisati originalni komad ili uraditi adaptaciju neke od postojećih uspešnih dečijih predstava?
Pisanje komada može biti teže utoliko što se počinje „od nule“. Međutim, kada dobro znamo šta, zašto i za koga radimo, to je mnogo lakše nego adaptirati nešto što već postoji, ima svoju publiku koja već ima predznanje o tome i pretpostavku kako to treba da izgleda. U svakom slučaju, nema pravila. Meni je važno da se osećam dobro u tome što radim, a to je moguće kada osećam da imam neki „viši cilj“, da značaj teksta ili predstave prevazilazi pozorišne okvire.
Predstava „U strahu su velike oči“ inspirisana je srpskim narodnim bajkama. Šta je to čega se deca najviše plaše?
Deca se plaše onoga čega smo ih mi naučili da treba da se plaše. Inače, čini mi se da su ona zapravo mnogo hrabrija od nas, i da čak i kada strah postoji, radoznalost je ta koja im uvek pomaže da ga prevaziđu. Sa odrastanjem, nažalost, gubimo radoznalost, a samo oni koji je sačuvaju, mogu da se usavršavaju i napreduju.
Selektor ste „Tiba“ festivala, koliko su festivali ove vrste bitni za pozorišni svet?
TIBA ili Teatarska internacionalna beogradska avantura je (ili bila je) internacionalni festival pozorišta za decu. Ovakvi festivali su veoma važni i za publiku, i za struku. Za publiku jer joj omogućavaju da čuje nek drugi jezik, da se uputi kako neki drugi narodi razmišljaju, da vidi malo dalje od sopstvenog dvorišta. Ako odrasli imaju tu potrebu, zašto je ne bi imala i deca? Za struku su festivali takođe od velikog značaja, pored toga što upoznajemo tendencije i pravce u kojima se kreće pozorište za decu i mlade negde drugde, otvaraju se i mogućnosti za razne vidove saradnje, koprodukcije, radionice, predavanja, i sve druge vrste usavršavanja.
Zbog finansija i trenutnog lošeg stanja na kulturnoj sceni „Tiba“ festivala je na „pauzi“ evo već drugu godinu za redom. Da li postoje ikakvih naznaka da se festival oživi sledeće godine?
Za mene je neverovatno da uopšte ima potrebe da se objašnjava zašto je nešto tako preko potrebno u gradu koji ima dva mliona stanovnika, i koji je najveći u regionu. Ipak ima potrebe, i ipak i pored toga što smo to pokušali da objasnimo, niko nas nije razumeo. Budžet je smanjivan iz godine u godinu, dok se nije sasvim istopio. I pre toga je bilo gotovo nemoguće napraviti relevantnu selekciju. Sve najbolje predstave rasprodate su dosta unapred, a mi ne bismo imali tačnu predstavu kolikim budžetom raspolažemo do mesec dana pred početak festivala. Samo zahvaljujući tome što je TIBA bila prepoznatija u svetu nego kod nas, i zahvaljujući kontktima koje smo godinama stvarali, ipak smo dolazili do priznatih pozorišta i trupa i Beograd je zaista svakog juna bio grad gde se sticalo najbolje pozorište za decu i mlade.
Pozorište „Boško Buha“ je napokon dobilo prekopotrebnu pomoć i on se nalazi u fazi rekonstrukcije. Da li će pozorište obradovati svoje posetioce sa novim premijerama ili će se za početak držati izvođenja starih predstava?
Ovo je zaista lepa prilika da se u ime Pozorišta zahvalim svima onima koji su prepoznali naše ciljeve i misiju i omogućili da Pozorište Boško Buha ima pre svega bezbedniju, a onda i udobniju i lepšu salu. Ovo još uvek nije konačna rekonstrukcija, već sanacija da bismo nesmetano mogli da nastavimo svoj rad. I dalje, na prvom mestu su predstave, tako da su u pripremi već tri nove: „San letnje noći“ Šekspira u režiji Đurđe Tešić (ovo je četrsto pedeseta godina od Šekspirovog rođenja), „Magareće godine“ Branka Ćopića u režiji Marka Manojlovića (stogodišnjica Ćopićevog rođenja) i „39 stepenika“, prema tekstu Patrika Barloua i prema Hičkokovom filmu, u režiji Vladimira Aleksića.
Ko-autor ste predstave „Trpele“ koja se bavi nasiljem nad ženama. Kada ste razvijali projekat da li ste se plašili da će možda teška priča odvući publiku od nje, ili ste hteli da tim putem skrenete pažnju na jedan društveni problem koji je veoma ozbiljan?
Dok smo pravili predstavu, bili smo svesni da ne pravimo veliki pozorišni hit, već da se bavimo nečim što je važno, ne samo u pozorištu i na sceni, već u čitavom našem društvu koje ima nedovoljno napredno shvatanje velikog problema i nedovoljno efikasne mehanizme borbe protiv nasilja. Naravno, taj problem nije moguće rešiti pozorišnom predstavom, ali je moguće na njega podsetiti i na njega ukazati. Moguće je ispričati istinite priče o ženama koje su svoju slobodu osetile tek u zatvoru. Na kraju, bilo je veliko iznenađenje, naravno prijatno, što je predstava ipak veoma gledana i uglavnom rasprodata čim se repertoar objavi.
 |
| Ekipa predstave "Trpele" na dodelji godišnjih nagrada BDP-a |
Upravo za „Trpele“, jer sam pored toga što sam se osećala umetnički ispunjeno, znala da otvaramo jednu bolnu i osetljivu temu, a pristupili smo joj bez patetike, bez političke korektnosti, sa merom i uvažavanjem. Pored toga, volim predstavu „Škola rokenrola“ takođe u režiji Bobana Skerlića. U njoj uloge dece igraju deca, a rad sa njima je uvek dragocen, i često mnogo emotivniji nego bilo koji drugi. Rado se sećam i dve slapstick predstave, jedne za odrasle – „Trtmrtživoilismrt“ u režiji Ane Tomović, i jedne za decu - „Plavog zeca“ u režiji Staše Koprivice.
Kako dobijate inspiraciju? Šta može da vas inspiriše?
Jedna od prvih stvari koje naučimo na dramaturgiji je – da nema čekanja inspiracije. Neko ko čeka da ga nešto iznervira ili uzbudi, pa onda o tome piše, piše iz ljubavi i entuzijazma, a nama je pisanje ipak posao. Mi moramo da budemo u stanju da u svakom trenutku sednemo i počnemo da pišemo, da pobedimo „beli papir“. I tih par dana borbe sa njim je i najteže. Opet, nije da inspiracija ne postoji, ali ona se dešava u toku pisanja, kada je koncentracija najjača, kada nam ništa ne skreće pažnju sa pisanja, kada nam se učini da se priča „sama piše“. To je najlepši deo. Posle toga opet dolaze oni trenuci kada nam se čini da je sve što smo napisali glupo, pa onda opet da je jako dobro. I to je sve deo procesa.
Kakav je vaš pogleda na trenutno stanje kulture u našoj državi?
Ako je kultura identitet jednog naroda i jedne zemlje, onda mi nemamo identitet. Kultura ne postoji, već samo povremeni kulturni „incidenti“. Pravimo predstave, filmove, izložbe, pišemo knjige jedni za druge, publika je odavno odustala. Sve mora da se pravi ispočetka.
No comments:
Post a Comment