Recenzija: Džilijen Flin - "Iščezla"

"Iščezla": Od ozbiljnog štiva do vikend romana!

Ne preostaje mi ništa drugo nego da vam kažem da policu u knjižari na kojoj stoji ovo delo Džilijen Flin zaobiđete. U širokom, najširem mogućem luku. Jer nije vredno. Ni novca. Ni vremena.

Neke su knjige napisane da bi bile pročitane više puta. "Iščezla" nije jedna od njih, koliko god mnogi tvrdili da jeste. Čini mi se da je onima koji je pročitaju nekako bez veze da kažu da nije vredna ni para, ni vremena. Jer ceo svet govori o njoj. Svima se dopada. Svi su oduševljeni. A opet, niko je ne poklanja. Niko je ne preporučuje. Bar ja nisam upoznao nikoga ko mi je rekao "moraš da pročitaš tu knjigu". No hajde, zainteresovala me je. Verovali ili ne, čak i pre nego što sam saznao da je po njoj snimljen istoimeni filmski hit u kome je polni organ Bena Afleka bacio u senku čitavu priču. I ne, nisam ga gledao.

Zapravo, nisam siguran kako sam uspeo da nateram sebe da se dogegam do poslednje stranice knjige, zatvorim to obimno štivo i od srca poželim sebi da nikada, nikada više, nijedno delo Džilijen Flin ne završi na mojoj polici. A počelo je sjajno. Zaista. Lagano, toplo, sa dozom misterije. A opet, ljudski. Sa likovima kakve srećete na ulici ili kakvi vam dolaze u goste, samo da popiju kafu ili proćaskaju sa vama. Džilijen Flin razvila je odličan stil pisanja. Tako se bar činilo tokom prvih nekoliko poglavlja. Tada sam mislio da ću knjigu bukvalno "progutati" za dva dana. Možda tri. Nisam je progutao. Zapravo sam je dovršio jedva - kao kada sam u detinjstvu preko volje dovršavao obrok, jer nisam smeo da ustanem dok ne pojedem sve.

Zašto je "Iščezla" oduševila milione? Ne znam. Je li to stvarno knjiga o kojoj svi pričaju? Nije. To je samo dobar marketing. Ništa više. Jer čitava priča zapravo počiva na tri stuba:

1. Lukava, sposobna, manipulativna supruga;
2. Muž mekušac, kojim je suviše lako manipulisati;
3. Nesposobna policija. Nesposobni FBI. Onako, baš.

Sve je to zamišljeno skroz u redu. Ali je užasno loše realizovano. Dok čitalac ne otkrije gde se to "iščezla" Ejmi nalazi, okreće stranice preko volje, čekajući da se nešto desi. Bilo šta. Samo da se radnja pokrene sa mrtve tačke. I tako punih 270 strana. Hajde, zamislite da čitate 270 strana besmisla i presipanja iz šupljeg u prazno. Tu i tamo se provuče poneki obrt koji bi trebalo da bude šokantan, a zapravo je predvidljiv. Onda nekako pročitate te strane, nakon čega vas dočeka druga krajnost - više nije dosadno. Postaje zabavno. Ali nerealno. Imbecilno. Glupo. Pred očima čitalaca izranja rasplet koji možete da vidite u najglupljim meksičkim telenovelama. Jedina razlika je u tome što je Džilijen Flin ovde više pazila na detalje.

Ipak, postoji nešto što je besmislenije od same radnje, a to su komentari onih koji su navodno oduševljeni knjigom. Jedan od njih kaže da je ovo štivo za malo zahtevnije čitaoce. To je kao da kažete da "Ne ljuti se, čoveče" zahteva natprosečni IQ. Ili da vam je za rad u prodavnici meštovite robe neophodan fakultet. "Iščezla" je nešto što se od ozbiljnog dela sa ogromnim potencijalom transformiše u literaturu za plažu. Vikend roman. Nešto što ćete pročitati samo jednom i verovatno ubaciti u vatru čim stigne zima, a vi shvatite da vam je potrebno nešto čime biste podložili peć. Govorimo o knjizi koja ima preko petsto stranica, a mogla je da bude upakovana u dvesta. Ne više. No da je bila upakovana u dvesta, onda ne bi mogla da bude "knjiga o kojoj svi pričaju". Samo knjižuljak. Što u stvari i jeste.

Posebno su zanimljiva tumačenja o otvorenom kraju. Ili nisam razumeo knjigu, ili je kraj zatvoren, da zatvoreniji ne može da bude. Dakle, na poslednjoj strani imamo isto što smo imali i na polovini priče:

1. Lukavu, sposobnu, manipulativnu ženu;
2. Muža mekušca, kojim je suviše lako manipulisati;
3. Nesposobnu policiju.

Ništa neviđeno. Ništa do sada neispričano. Ništa spektakularno. Najgore od svega je što se na više od pet stotina strana provlači priča koja uopšte nije za knjigu. Za film da. Možda niskobudžetnu seriju. Ne knjigu. Nipošto roman. Na kraju, ne preostaje mi ništa drugo nego da vam kažem da policu u knjižari na kojoj stoji ovo delo Džilijen Flin zaobiđete. U širokom, najširem mogućem luku. Jer nije vredno. Ni novca. Ni vremena. No ako mi ne verujete, hajde, usudite se da je kupite. Za novcem možda nećete žaliti. Ali za vremenom hoćete. I te kako. Jer shvatićete da ste mogli da pročitate nešto bolje.

Najzad, voleo bih da vam ukažem na razliku između glavne junakinje romana i sati koje ćete izgubiti čitajući njenu priču:

Ona je iščezla i vratila se.

Vaši sati se neće vratiti.

Za KS: Stefan Zlatković