Preporučujemo: Zemljo moja pređi na drugoga

- “Mene ova knjiga bolela. Smejala sam se i plakala ponekad na istoj strani.”
- “Roman je odličan! Ima sve što treba.”
- “Mislio bih da je napisalo muško da ne znam. Tvrdo je i grubo…meni su duhoviti sporedni likovi.”
- „Ne znam kako se zove ovakav manir u pisanju ali je meni svež. Ne liči mi ni na koga. Drugačije je.”
- “Oduševljena sam, pomerena i raznežena! Srećna i tužna istovremeno.”

Ovako glase samo neki od komentara koji su čitaoci imali na novi drugi po redu roman Srne Lango “Zemljo moja pređi na drugoga”. Knjiga je već izašla iz štampe i može se naručiti preko sajta www.srnalango.com


Recenziju knjige koju prenosimo u celosti napisala je Danica Nikolić Nikolić:
„Zarozana u prepoznavanje, slinava i sa zaustavljenim jecajem koji mi se koprca iz abdomena i oblikuje onaj poznati globus histerikus u grlu, sedam da pišem recenziju. O ovoj knjizi. O ovom štivu. O ovoj belle lettre. A znam da nije moguće da reči odvojim od njihovog tvorca, ma koliko lepe i nezavisne bile, i unapred me hvata panika jer se plašim da ću recenziju pisati o dirljivo tananom stvaraocu ovog romana, o Srni Lango. Stoga što je ona kao i njeno pismo bolno iskrena, razodenuta od svih malograđanski čednih velova, glasna i primetna, fluorescenta, ponajviše onda kada teži da svoju „ambalažu“ kamuflira sivim i zagasitim tonovima. Pokušaću ipak da napravim jasnu distinkciju između dela i autora, ma koliko mi bilo privlačno da se bavim sopstvenom fascinacijom Srnom. Mogla bih satima da vam pričam o tome kakav je ona čovek i prijatelj, ali to nije osnovni razlog zbog kojeg držite ovu knjigu u rukama. Knjiga vam je u rukama zato što znate, zato što osećate iz onog arhetipskog, iz onog kolektivnog nesvesnog da vas se tiče. Tu je i vaša priča. Tu je priča svih nas. Svih koji živimo u ovoj zemlji.

Osnovna nit ovog pisanija je ispovest jedne ranjive žene. Jedne hrabre žene koju je upravo ova naša zemlja (ili patrljak naše negdašnje zemlje) učinila ranjivom preko mere, koju je ubedila da nije dovoljno hrabra i kadra da se nosi sa gotovo antičkim patosom koji ovim prostorom tinja već dvadeset i pet godina. Ova junakinja, moderna mešavina Mrs Dalloway i njene literarne majke Virginie Woolf, odlazi iz grada ostavljajući za sobom sinove koje obožava, drugog supruga i njihovu ljubav koja je zalutala u neki tup ugao, svoju braću i majku, svoj postao i odlazi na jezero … da se ubije. Svakodnevne reminiscencije slika iz detinjstva, mladosti, materinstvo, kaleidoskopski se smenjuju sa uputstvima koja ostavlja deci, a koja će im biti potrebna da bi se što pametnije snašli posle njene smrti. Svaki dan ona kaplje u svom očaju, curi kroz sopstveni oklop od kostiju i kože, nemoćna da obesmišljeno učini smislenim, da se ovaploti iznenada kao neka druga, neka koja će svoju decu učiniti spremnijom za ovo vreme gde lepo vaspitani i časni ne prolaze dobro, koja će ih naučiti da ne budu osetljivi na nepravde, već da se utope u gomilu i plivajusa ostalima mudrije, ako su već odlučni u želji da se odavde ne odsele. Ta se njena naivna težnja neće desiti ali će svakodnevno tinjati sve veća i odlučnija potreba da se sama skloni iz ovog nam nametnutog grotla. Iz ovog apsurda koji svakome iole poštenom svakodnevno burgija po čeonoj kosti, istovremeno pritiskajući dijafragmu do depresije respiratornog sistema. Glavna junakinja se guši četvrtinu svog veka, simbolički odabirajući davljenje u jezeru kao konačni prestanak gušenja. I čitalac sedi, posmatrajući odraze sopstvene ličnosti u isečcima života glavne junakinje, i prepoznaje onu omču koja ga i samoga davi decenijama, prepoznaje nemoć i bes, i pokušaje, beskrajne pokušaje sopstvene i junakinjine da ubedi sebe da u svemu postoji poenta, i da će doći smena, i da će poetska pravda pobediti, i da je faza, i da je sve ciklus. I da ima smisla. I da smisla ima. Smisla...

A onda, kada čitalac bude u potpunom emocionalnom krahu, (jer autorka gadja, budite spremni, tamo gde ste najtanji), preomenjene PH kože od ridanja, pojaviće se svetlašce. Jedno sasvim obično, a čarobno svetlašce. Ono je žuto i sija kao neko malo sunce, i nestvarno je, ali ga ima...

Zašto treba pročitati ovaj roman? Zato što ćete abreagovati, zato što ćete se lepo pocepati jedno stoputa, zato što ćete prepoznavati rečenice koje prete da vas dotuku, da vas sabiju u zemlju, da vas ponište. Zato što će vam i samima desetinu puta pasti misao “kako se do sada nisam ubio” na um. I zato što ćete se setiti. O, da. Setićete se da se uvek pojavilo neko malo svetlašće. Kao neko malo žuto sunce.

Ovaj put, to malo žuto sunce zove se Srna Lango."

Ukoliko želite da prisustvujete promociji romana – ona je zakazana za 18. januar u 18:00h u Club & Pub „Eleven“ (Studentski trg 11. Beograd).