Šta je bilo posle "Srećnih ljudi"?

Trenutno najpopularnija (a i najgledanija) porodica u Srbiji su Golubovići. Odmah možete da se pretpostavi da se radi o seriji „Srećni ljudi“ koja je uspela i svojom šestom reprizom da utvrdi prvo mesto gledanosti kada je igrani kako strani tako i domaći program u pitanju. Siniša Pavić sa svojom suprugom Ljiljanom uspeo je da napravi seriju koja svakim prikazivanjem dobija novu publiku. Blog „Kulturna Srbija“ vam donosi informacije šta su glumci koji su tumačili centralne likove u ovoj seriji radili nakon što je pala poslednja klapa.

Velimir Bata Živojinović
Dovoljno je samo da se kaže njegovo ime da bi se shvatilo o kakvoj glumačkoj legendi je reč. Na filmskom platnu debitovao je davne 1955. Godine u filmu „Pesma sa Kumbare“, Radoša Kovačevića, a do sada je glumio u preko 270 filmova i televizijskih serija. Jedan je od rodonačelnika takozvanog „Crnog talas“ u jugoslovenskom filmu, nastalog početkom šezdesetih godina u kojima je kontinuirano nastupao sv do kasnih sedamdesetih godina. Paralelno sa njima igrao je i u partizanskim filmovima u kojima se proslavio tokom 60-tih i 70-tih godina, a jedan od njih je „Valter brani Sarajevo“ koji mu je doneo veliku popularnost u Kini. Tako da uopšte nikoga ne bi trebalo da čudi što je upravo on dobio ulogu patrijarha porodice Aranđela Golubovića. Nakon dve uspešne sezone i novogodišnjeg specijala, Bata je igrao u dosta ostvarenja od kojih se ističu film Petra Lalovića „Ptice koje ne polete“, Šotrino „Lajanje na zvezde“, potom u ostvarenju Miroslava Lekića „Nož“, a pored njih tu su još i filmovi „Mrtav ’ladan“, „Sestre“ i film Jelene Bajić „Led“. Tu su serije „Seljaci“, „Košarkaši“, „Moj rođak sa sela“ i „Nepobedivo srce“. U poslednje vreme, Bata se zbog nekoliko lakših moždanih udara povukao iz sveta glume, oporavlja se uz svoju suprugu Lulu, i sa nestrpljenjem očekuje da ponovo stane pred kamere.

Radmila Savićević 

Ulogom Ristane Golubović, karijera glumice Radmile Savićević (1926. – 2001.) došla je do samog vrhunca. Radmila svoju prvu filmsku ulogu odigrala je 1961. godine u filmu „Višnja na Tašmajdanu“. Veću popularnost stekla je ulogom Violete u seriji „Kamiondžije“. Potom su usledile serije „Pozorište u kući, „Babino unuče“, „Vruć vetar“ i „Bolji život“. Bila je prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta, u kojem je odigrala brojne značajne uloge. Nakon serije „Srećni ljudi“ glumila je Dostanu u seriji „Porodično blago“, poslednji film u kojem je učestvovala bio je „A sad adio“ koji je rađen prema seriji „Porodično blago“ u režiji Aleksandra Đorđevića.  Glumica je preminula 2001. godine u svojoj 75 godini.

Desimir Stanojević

Sina jedinca Vukašina Golubovića igrao je Nišlija Desimir Stanojević. Osnivač je Omladisnkog pozorišta „Treća polovina“ u Nišu i tvorac prvog mjuzikla „Violinista na krovu“ u istoriji Niškog pozorišta. Nakon završetka snimanja serije, Desimir se više posvetio pozorištu pa je igrao zapažene uloge u sledećim komadima „Krg Zorba“, „Ivkova slava“, „Violinista na krovu“ i „Maratonci trče počasni krug“. Na televiziji igrao je gostujuću ulogu u seriji Dragoslava Lazića „Seljaci“, a na velikog platnu mogli su ga videti 2010. godine u italijanskom filmu „Los scandalo della Banca Romana“.



Zlata Numanagić

Kao zamena za Tanju Bošković koja je igrala Lolu Golubović, a koja je napustila seriju, na njeno mesto došla je glumica Zlata Numanagić.  Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pre „Srećnih ljudi“ ostvarila je veliki broj uloga kako u pozorištu tako i na filmu. Veću popularnost je stekla u televizijskoj seriji „Otpisani“, gde je tumačila Draganu, damu sa narandžastim šeširom. Nakon pustolovine zvane Lola, odigrala je još dve televizijske uloge, u Pinkovoj sapunici „Ljubav i mržnja“ kao i RTS-ovoj dramskoj seriji „Moj rođak sa sela“.

Jugoslava Drašković

Nakon što je i Dubravka Mijatović napustila seriju i svoju ulogu Đurđine Golubović, na njeno mesto došla je Jugoslava Drašković. Ono što je zanimljivo u vezi ove podele je to što je Jugoslava već glumila u seriji, samo šest epizoda ranije pre nego što je preuzela ulogu Đurđine. Jugoslava se pojavila u dvadesetoj epizodi gde je glumila devojku kod Čarlija Marjanovića, gde ju je hipnotisanu dodirivao Radojica Ilić. Posle „Srećnih ljudi“, Jugoslava je odlučila da zamrzne svoju karijeru zbog porodice. Imala je brojne glavne uloge u dečjem pozorištu „Puž“.

Janko Milivojević

Malog simpatičnog Necu Golubovića igrao je Janko Milivojević. Janko je pre učešća u seriji igrao u Ateljeu 212. Nakon završetka snimanja serije, Janko je želeo da bude „normalno“ dete i da može da uživa u svom detinjstvu, što nije mogao dok je snimao seriju zbog plana snimanja. Danas, on zajedno sa bratom Aleksom radi u porodičnoj galeriji gde transportuju umetnička dela. 

Pazi s’ kime spavaš

Pozorišna sezona polako počinje.  Na sceni Akademije 28 u Beogradu, u subotu 27. septembra sa početkom u 20 časova, biće premijerno izvedena predstava „Pazi  s’ kime spavaš“. Ovu komediju napisao je Semir Gacić dok režiju potpisuje Igor Damjanović.

Tema predstave zasnovana je na  zabranjenoj ljubavi. Koncept ove komedije još uvek nije viđena na našem tržištu i zasnovan je na originalnoj ideji. Čitav tekst predstave je sastavljen od stihova popularnih zabavnih i narodnih pesama domaćih autora, kao i autora bivše SFRJ, što ovoj predstavi daje dozu nečega novog i potpuno drugačijeg.

Glavnu ulogu u ovom projektu tumači Mirka Vasiljević, koja se nalazi u petom mesecu trudnoće „Nekad nam ide bolje, nekad sporije, sve zavisi o dana i svega toga, ali dugo mi već radimo na ovom projektu“, izjavila je Mirka u emisiji „Exkluziv“.

Pored Mirke, glumačku ekipu čine i Igor Damjanović, Zinaida Dedakin, Nemanja Janičić i Semir Gacić. Reprize predstave su zakazane za 28. septembar,  4. oktobar i 10. oktobar u 20 časova. 

Uskoro: Urgentni Centar

Vođeni uspehom koji su postigli prerade serije – holandske „Gooische Vrouwen“ po kojoj je nastala serija „Žene sa Dedinja“, ali i španske serije „Los Serrano“ po kojoj su rađeni „Sinđelići“, producentska kuća „Emotion“ u saradnji sa televizijom PRVA rešila je da publiku počasti novim rimejkom, ovaj put u pitanju je američka hit serija iz 90-tih „E.R.“ koja je proslavila Džordža Klunija i Gorana Višnjića.

U režiji Dejana Zečevića, prva sezona serije snimana je četiri i po meseca na lokaciji KBC „Bežanijska kosa“ i KBC „Dr Dragiša Mišović“ na Dedinju. Sezona će imati 25 epizoda, a njeno prikazivanje se uskoro očekuje na PRVOJ.

Serija „Urgentni centar“ prati živote šest doktora. Oni se svakodnevno bore za nečiji život, posevećeni su svom poslu i rade ga iz potpune ljubavi. Kako se nose sa svim tim životnim pričama koje ih iz minuta u minut prate, kako podnose gubitak, a dokle su spremni da idu da bi spasli nečiji život? Upravo je ovo serija koja vas može uvesti iza zatvorenih vrata operacione sale, pokazati vam ljudsku sreću ali i nesreću, humanost, požrtvovanost i sve ono što ljude čini ljudima.

Uloge u našoj verziji serije tumače Ivan Bosiljčić, Katarina Radivojević, Marko Janjić, Tamara Krcunović, Zinaida Dedakin, Ivan Jevtović, Danica Maksimović, Vlasta Velisavljević, Bojan Perić, Predrag Manojlović, Marijana Mićič...

Reč, dve: Aleksandar Filipović

Tokom 1996. godine na "TV NS" startovala je autorska emisija Aleksandra Filipovića "Tabloid". Kroz 18 godina, emisija je prošla broje promene, ali ipak je uspela da se izbori za svoje mesto među kvalitetnim programom. Autor, Aleksandar za blog "Kulturna Srbija" otvoreno priča o tome kako je započeo "Tabloid", kako bira svoje sagovornike, ali i da li ima čuvenu "crnu listu" osoba sa kojima ne želi da sarađuje.

Obeležavate jedan poseban jubilej, 18. godine postojanja emisije "Tabloid", kada se prisetite samog početka, sa kojom ste idejom krenuli u stvaranje svoje autorske emisije?
Kao diplomirani politikolog krenuo sam da napravim emisiju koja će biti na granici zabavnog i ozbiljnog talk show programa. Kao školovani novinar znao sam da je reč tabloid dovoljno provokativna, da ne bude tematski dosadno, a ne ono što su tabloidi danas. Opet znajući istorijske procese znao sam da u ovoj našoj večitoj bedi pravo vreme tabloida tek dolazi. Kad sam ja počinjao, u istoriji je samo je postojao sarajevski tabloid "As" i "Svet", danas sve novine su tabloidne sem "Politike" i "Danasa".

Koliko je teško svake sezone uneti neku novinu u emisiju, a da se opet ne odstupa od onoga što su gledaoci zavoleli?
Jako je teško biti originalan, a ne prelaziti granicu dobrog ukusa i ne podilaziti najnižim strastima. Tabloid se stalno se menjao. Probali smo sa voditeljkama, imali publiku, imali jednog gosta, više gostiju, bavimo se fenomenima. Priče javnih ličnosti su dosadile publici. U ovoj sezoni su mi bile gledanije emisije o drugarici Jovanki Broz i Titu, kako se raspad SFRJ odrazio na politiku, putopisi iz Dalmacije, Grčke i Turske nego najveće zvezde u regionu koje sam intervjuisao, što mi je žao, jer je uložen veliki trud i u taj rad ali to je istina. Pokazalo se da radikalne novine ne prijaju "Tabloidu” i da me gledaoci vole retro i pametnog, ne vole mnogo da vide klasičnu estradu kod mene koja nema šta pametno da kaže. Mene najviše gledaju verovali ili ne lekari i vaspitačice.

Kada birate temu i goste, da li pre svega odlučujete po sopstvenoj intuiciji ili osluškujute koga bi gledaoci voleli da vide u vašoj emisiji?
Uvek se odlučujem po svojoj intuiciji i znatiželji kada biram goste i teme za emisije, ali posto sam na privatnoj televiziji naučio da je važno da emisija bude gledana da bi bila uticajna. Trudim se da to bude i zanimljivo publici ali da bude prilagođeno javnom servisu. Svakako je drugačiji profil gostiju bio na privatnoj televiji a drugačiji na javnom servisu. Na primer na privatnom mediju je bila gošca Vendi i njen stil dok na javnom servisu za provokaciju je zadužena Vedrana Rudan. Na privatnoj televiji je super zvezda koja se slikala za "Playboy", na javnoj televiziji je to na primer spisateljica koja je pobedila rak. Javni sevis mora da se bavi i nekim temama koje nisu uvek gledane i prijatne za javnost.

Mnogi voditelji imaju "crnu listu" na kojoj su osobe sa kojima nikada ne bi sarađivale. Da li i vi imate tu čuvenu listu?
Kada sam radio za BK televiziju morao sam raditi komercijalni proram i juriti za šerom. Tada sam jurio za svim zvezdama samo da budem gledan jer su gasili televiziju, trebalo je zaraditi ljudima za plate a "Tabloid" je mogao zaraditi taj dinar. Tada sam zvao ljude čiju muziku ne volim niti lik i delo. Nisu došli, odbili su. Eto likovi poput Đoganija koji se nije pojavio na snimanju, Indire Radić. Onda uradim Arsena Dedića, Sanju Doležal, Halida Bešlića, Dinu Merlina, Slobodana Ćustića i onda shvatim da nisam trebao da snižavam svoje kriterijume zbog rejtinga i gledanosti,  jer cenili su me pametni i harizmatični ljudi koje ja cenim, a čisto tabloidni izvođači treba da idu na televizije i mesta gde im je prirodno okruženje. Ne volim ni arogantne, umišljene, uobražene ljude, pa takve i ne zovem. Da bi neko došao kod mene treba da ceni moj rad. U emisije nikad ne zovem ekstremiste, šoviniste, ljude koje zagovaraju govor mržnje, vređaju druge ljude i manjine, mrzim galamdžije i kurčevite bez pokrića a takvih pun beogradski pašaluk.

Za ovih 18. godina, da li postoji neko koga bi ste želeli ugostiti a do sada za to niste imali priliku?
Imam nekoliko velikih želja. Strašno mi je prijalo kada mi je na Košutnjaku otvorio prozor svojih kola Oliver Mandić i rekao mali odlično radiš, to mi je bio užasno dobar kompliment jer je to hirovita javna ličnost i sjajan muzičar. Oliver Dragojević me jako ceni ali iz svojih razloga ne daje intervjue ali izuzetno korektna i prijatna osoba. Nisam uradio Mišu Kovača, Đoleta Balaševića sam sretao u prolazu, voleo bih u studiju da se vidimo. Uzašna želja mi je Olja Bećković ali ona ne ide po emisijama. Samo mi ona nije bila gošća od svih naših najboljih novinara. A pošto sam novinar najveći kompliment mi je to što me nije odbio nijedan značajan novinar u regionu. Doduše jeste Dragan Ilić. što mi je žao,  ali nisu me odbili Aleksandar Tijanić, Mira Bobić, Bogdan Tirnanić, Bane Vukašinović, Minimaks. Bojanu Lekić sam čekao desetak godina i dočekao kao i Severinu, a prvi sam koji je uradio Severinu. Lepu Brenu sam čekao 17 godina i dočekao, ima koga vredi čekati. Najšarmatniji sagovornik od kolega je Aleksandar Stanković autor kultne emisije "Nedeljom u dva", prijatnijeg i kulturnijeg sagovornika skoro nisam video, a u emsijama je tako žestok, i najveći kompliment mi je to što je pohvalio moj rad a radimo drugačiji žanr. Živimo u vremenima gde je trend ukidanja kultnih tv emisija, ponižavanja kvalitetnih tv lica, degradacija iole ozbiljnog novinarskog rada. Ne sviđa mi se što je sve manje Maje Japundže, što su ukinuli "Žene", što neko osporava ugovor Olje Bećković, ali kakve su nam estradne zvezde, političari, takav je i odnos prema našem novinarstvu. a ako me pitate, što sam u Novom Sadu, para i slave nisam željan, nisam željan da svoju sliku vidim svaki dan, ali obožavam svoj mir i svoju kreativnu slobuodu, ko mi to omogući uvek će me imati u svom timu. Da sam radio drugačije ne bih proslavio dvadeset godine karijere i punoletstvo "Tabloida".

Bunar, drama za lažljivu decu

Teatar "Džep" (o tome kako je nastao i onome šta on nudi svojoj publici možete pročitati u intervjuu za naš blog OVDE) svoju sezonu započeo je dobrim tempom. Premijera predstave "Bunar, drama za lažljivu decu" zakazana je za petak 19. septembar u 19 časova (Temerinska 76), a ulaz se plaća knjigom. Naime umesto novca - knjiga po ličnom izboru. One će se potom slati bibliotekama koje su izgubile svoje sadržaje u majskim poplavama. 

Zbog velikog interesovanja i ograničenog broja mesta, predstava "Bunar, drama za lažljivu decu" dobila je dva reprizna termina. Prva repriza je zakazana za subotu 20. septembra u 17 časova, dok je druga istog dana ali je termin zakazan za 20 časova. Ulaz je 300 dinara. Na indekse i đačke knjižice važi popust od 50%. 

Svi se mi ponekad nađemo u mraku. U vrtlogu loših izbora. U poricanju. U tamnici sopstvenog uma. U laži. Svi smo mi ponekad u bunaru. Od silnih zidova, koje smo sami podigli, često zaboravljamo da postoji izlaz. A on je uvek tu. Sve što preostaje je da osvestimo problem i da iznađemo želju za pronalazak načina da do tog izlaza stignemo. A načina je mnogo. Izreka kaže da pravi put često nije onaj kojim se najlakše ide. Tako malo deli heroja od običnog čoveka. Potrebno je samo malo hrabrosti i odgovornosti da čvrsto stanemo na svoje noge. Svi smo voljeni vladari sopstvenih kraljevstava ako u njima vlada unutarnji mir. Ne smemo prestati da težimo ka tome. Jer, istina možda boli, ali ona i oslobađa.

"Bunar, drama za lažljivu decu" je upravo to. Alegorija o prihvatanju odgovornosti, i uopšte, o odrastanju.

Ona podstiče na komunikaciju, sagledanje i rešavanje problema, prihvatanje krivice i težnju da postanemo bolji.

Isprva je pisana za decu, ali vrlo brzo prerasta u nešto više i dobna granica za užitak u njoj počinje postepeno da se gubi. Na kraju krajeva, svi smo mi ponekad lažljiva deca. 

Preporučuje se za uzrast od 10+ godina.

Dramski tekst i režija - Nina Sibinović

Uloge tumače - Aleksa Ivanković, Nađa Maksić, Vuk Nedeljkov, Ana Jerotijević, Daniel Deni Jovančević, Sanja Homa, Tomislav Čeleketić.

Kostim - Željka Panić

Svetlo - Irena Savičić

Dizajn - Bora Mitričević

Tehnička podrška - Teodora i Saša Zurnić

Teatar "Džep" od srca se zahvaljuje Ministarstvu omladine i sporta i Novosadskom humanitarnom centru na finansijskoj pomoći da predstava postane ono što jeste.

Rezervacije su moguće (i obavezne!) na stranici Teatra "Džep" kao i na brojeve telefona 069/440-25-32 i 062/220-172

Predstavljamo: Milena Depolo

Nakon što je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2006. godine, Milena Depolo od sezone 2007/2008 radi kao dramaturg u pozorištu „Boško Buha“ gde je do sada sarađivala sa pozorišnim rediteljima svih generacija. Neke od njenih predstava su „Karma koma“, „Bajkodrom“, „Ko je Loret?“, „U strahu su velike oči“, „Trpele“. Za blog „Kulturna Srbija“ Milena, govori koliko je važno pozorište za decu, o TIBA festivalu, otkriva šta nas očekuje u novoj sezoni pozorišta „Boško Buha“, ali i kako ona vidi trenutno stanje kulture u našoj državi.

Radite kao dramaturg u najpoznatijem pozorištu za decu „Boško Buha“. Mnogi umetnici dečje predstave ne shvataju previše ozbiljno, kakvo je vaše mišljenje o tome?
Mislim da je najpogrešnije posmatrati pozorište za decu i mlade kao pozorište nižeg reda, to je čak i veoma bahato. Osim toga što je u svakom smislu i tu moguće napraviti relevantnu predstavu po najstrožijim kriterijumima, ciljna grupa kojoj se obraćamo je još uvek otvorenog uma i podložna uticajima, pa treba biti posebno pažljiv i promišljen, i ne potcenjivati one kojima se obraćamo, jer su često mnogo zreliji i mudriji od svojih roditelja. Osim umetnika, ni nadležne institucije ne shvataju ozbiljno značaj pozorišta (i čitave kulture) za decu i mlade, pretpostavljam zato što oni ne predstavlaju aktuelno glasačko telo, pa bavljenje njima ostavljaju „za sutra“, samo što sutra može da bude kasno.

Koliko upravo dečje predstave mogu biti edukativne, da iz njih deca mogu nešto važno i kvalitetno da nauče?
Naravno da mogu i treba da budu edukativne, ali samo ako pristup nije suviše nametljivo didaktičan i „ex caterdra“. Upravo u tome leži velika zamka i tanka je granica između prilagođavanja sadržaja deci i potcenjivanja dece. U svakom slučaju, pozorište je ostalo jedno od poslednjih mesta gde deca mogu da provedu kvalitan sat ili dva, zabave se, ali i čuju smislene misli i vide inspirativne priče koje mogu da ih pokrenu.

Po vama da li je teže napisati originalni komad ili uraditi adaptaciju neke od postojećih uspešnih dečijih predstava?
Pisanje komada može biti teže utoliko što se počinje „od nule“. Međutim, kada dobro znamo šta, zašto i za koga radimo, to je mnogo lakše nego adaptirati nešto što već postoji, ima svoju publiku koja već ima predznanje o tome i pretpostavku kako to treba da izgleda. U svakom slučaju, nema pravila. Meni je važno da se osećam dobro u tome što radim, a to je moguće kada osećam da imam neki „viši cilj“, da značaj teksta ili predstave prevazilazi pozorišne okvire.

Predstava „U strahu su velike oči“ inspirisana je srpskim narodnim bajkama. Šta je to čega se deca najviše plaše?
Deca se plaše onoga čega smo ih mi naučili da treba da se plaše. Inače, čini mi se da su ona zapravo mnogo hrabrija od nas, i da čak i kada strah postoji, radoznalost je ta koja im uvek pomaže da ga prevaziđu. Sa odrastanjem, nažalost, gubimo radoznalost, a samo oni koji je sačuvaju, mogu da se usavršavaju i napreduju.

Selektor ste „Tiba“ festivala, koliko su festivali ove vrste bitni za pozorišni svet?
TIBA ili Teatarska internacionalna beogradska avantura je (ili bila je) internacionalni festival pozorišta za decu. Ovakvi festivali su veoma važni i za publiku, i za struku. Za publiku jer joj omogućavaju da čuje nek drugi jezik, da se uputi kako neki drugi narodi razmišljaju, da vidi malo dalje od sopstvenog dvorišta. Ako odrasli imaju tu potrebu, zašto je ne bi imala i deca? Za struku su festivali takođe od velikog značaja, pored toga što upoznajemo tendencije i pravce u kojima se kreće pozorište za decu i mlade negde drugde, otvaraju se i mogućnosti za razne vidove saradnje, koprodukcije, radionice, predavanja, i sve druge vrste usavršavanja.

Zbog finansija i trenutnog lošeg stanja na kulturnoj sceni „Tiba“ festivala je na „pauzi“ evo već drugu godinu za redom. Da li postoje ikakvih naznaka da se festival oživi sledeće godine?
Za mene je neverovatno da uopšte ima potrebe da se objašnjava zašto je nešto tako preko potrebno u gradu koji ima dva mliona stanovnika, i koji je najveći u regionu. Ipak ima potrebe, i ipak i pored toga što smo to pokušali da objasnimo, niko nas nije razumeo. Budžet je smanjivan iz godine u godinu, dok se nije sasvim istopio. I pre toga je bilo gotovo nemoguće napraviti relevantnu selekciju. Sve najbolje predstave rasprodate su dosta unapred, a mi ne bismo imali tačnu predstavu kolikim budžetom raspolažemo do mesec dana pred početak festivala. Samo zahvaljujući tome što je TIBA bila prepoznatija u svetu nego kod nas, i zahvaljujući kontktima koje smo godinama stvarali, ipak smo dolazili do priznatih pozorišta i trupa i Beograd je zaista svakog juna bio grad gde se sticalo najbolje pozorište za decu i mlade.

Pozorište „Boško Buha“ je napokon dobilo prekopotrebnu pomoć i on se nalazi u fazi rekonstrukcije. Da li će pozorište obradovati svoje posetioce sa novim premijerama ili će se za početak držati izvođenja starih predstava?
Ovo je zaista lepa prilika da se u ime Pozorišta zahvalim svima onima koji su prepoznali naše ciljeve i misiju i omogućili da Pozorište Boško Buha ima pre svega bezbedniju, a onda i udobniju i lepšu salu. Ovo još uvek nije konačna rekonstrukcija, već sanacija da bismo nesmetano mogli da nastavimo svoj rad. I dalje, na prvom mestu su predstave, tako da su u pripremi već tri nove: „San letnje noći“ Šekspira u režiji Đurđe Tešić (ovo je četrsto pedeseta godina od Šekspirovog rođenja), „Magareće godine“ Branka Ćopića u režiji Marka Manojlovića (stogodišnjica Ćopićevog rođenja) i „39 stepenika“, prema tekstu Patrika Barloua i prema Hičkokovom filmu, u režiji Vladimira Aleksića.

Ko-autor ste predstave „Trpele“ koja se bavi nasiljem nad ženama. Kada ste razvijali projekat da li ste se plašili da će možda teška priča odvući publiku od nje, ili ste hteli da tim putem skrenete pažnju na jedan društveni problem koji je veoma ozbiljan?
Dok smo pravili predstavu, bili smo svesni da ne pravimo veliki pozorišni hit, već da se bavimo nečim što je važno, ne samo u pozorištu i na sceni, već u čitavom našem društvu koje ima nedovoljno napredno shvatanje velikog problema i nedovoljno efikasne mehanizme borbe protiv nasilja. Naravno, taj problem nije moguće rešiti pozorišnom predstavom, ali je moguće na njega podsetiti i na njega ukazati. Moguće je ispričati istinite priče o ženama koje su svoju slobodu osetile tek u zatvoru. Na kraju, bilo je veliko iznenađenje, naravno prijatno, što je predstava ipak veoma gledana i uglavnom rasprodata čim se repertoar objavi.

Ekipa predstave "Trpele" na dodelji godišnjih nagrada BDP-a

Za koji vaš dosadašnji projekat ste najviše vezani i kojeg se uvek radno prisetite?
Upravo za „Trpele“, jer sam pored toga što sam se osećala umetnički ispunjeno, znala da otvaramo jednu bolnu i osetljivu temu, a pristupili smo joj bez patetike, bez političke korektnosti, sa merom i uvažavanjem. Pored toga, volim predstavu „Škola rokenrola“ takođe u režiji Bobana Skerlića. U njoj uloge dece igraju deca, a rad sa njima je uvek dragocen, i često mnogo emotivniji nego bilo koji drugi. Rado se sećam i dve slapstick predstave, jedne za odrasle – „Trtmrtživoilismrt“ u režiji Ane Tomović, i jedne za decu - „Plavog zeca“ u režiji Staše Koprivice.

Kako dobijate inspiraciju? Šta može da vas inspiriše?
Jedna od prvih stvari koje naučimo na dramaturgiji je – da nema čekanja inspiracije. Neko ko čeka da ga nešto iznervira ili uzbudi, pa onda o tome piše, piše iz ljubavi i entuzijazma, a nama je pisanje ipak posao. Mi moramo da budemo u stanju da u svakom trenutku sednemo i počnemo da pišemo, da pobedimo „beli papir“. I tih par dana borbe sa njim je i najteže. Opet, nije da inspiracija ne postoji, ali ona se dešava u toku pisanja, kada je koncentracija najjača, kada nam ništa ne skreće pažnju sa pisanja, kada nam se učini da se priča „sama piše“. To je najlepši deo. Posle toga opet dolaze oni trenuci kada nam se čini da je sve što smo napisali glupo, pa onda opet da je jako dobro. I to je sve deo procesa.

Kakav je vaš pogleda na trenutno stanje kulture u našoj državi?
Ako je kultura identitet jednog naroda i jedne zemlje, onda mi nemamo identitet. Kultura ne postoji, već samo povremeni kulturni „incidenti“. Pravimo predstave, filmove, izložbe, pišemo knjige jedni za druge, publika je odavno odustala. Sve mora da se pravi ispočetka.

Koliko "Daleko je Holivud"?

Uskoro na male ekrane trebala bi doći nova humoristična serija koja govori o trenutnom stanju kulturnih ustanova u Srbiji. Pozadina priča „Daleko je Holivud“ je zapravo javljeno gašenje pozorišta u našoj zemlji.

Scenario za 12 epizoda napisali su Nenad Gvozdenović koji će ujedno biti i u ulozi reditelja i glumac „Narodnog pozorišta „ u Kikindi, Miljan Davidović, koji i glumi u seriji.

Priča započinje kada se najavi gašenje jednog pozorišta, a svi zaposleni u tom pozorištu pokušavaju da spreče da do toga ne dođe. Tu nastaju teorije zavere, na sceni je paranoja, te duhoviti zapleti i razrešenja. Motivaciju za scenario Miljan Davidović je izvukao iz godina koje je proveo u raznim pozorištima.

U seriji „Daleko je Holivud“ koja se snimala nešto više od četrdeset dana na mnogim lokacijama u Kikindi glume: Petar Božović. Boris Komnenić, Danima Maksimović, Predrag Ejdus, Anja Mit, ali i glumci kikindskog ansambla: Milja Davidović, Đorđe Marković, Dragan Ostojić, Branislav Knežević, Branislav Čubrilo i Slavoljub Matić.

Svaka čast ekipi koja je započela projekat na svoju inacijativu. U današnje vreme nije nimalo lako snimiti seriju,  jer je potrebno dosta zalaganja ali i finansijske pomoći. Nakon što su glumci počeli sami producirati svoje predstave i tako stavili tačku na čekanje, izgleda da se tako nešto smešni i televizijskim projektima.

Snima se: Bićemo prvaci sveta

Vođeni uspehom koji su postigli "Montevideo" serije i filmovi, producenti iz "Intermedia Network-a" spremaju još jedno sportsko ostvaranje. Naime, nakon fudbala na red je došla i košarka. Upravo se snimaju film i serije "Bićemo prvaci sveta" koji će govoriti o osnivačima čuvene "Jugoslovenske škole košarke" ali i o prvoj zlatnoj medalji na prvenstvu uLjubljani 1970. godine.

Režiju ovog ostvarenja potpisuje Darko Bajić, dok su za scenario zaduženi Nebojša Romčević u saradnji sa Gordanom Mihićem i Ognjenom Sviličićem, a koji je rađen po ideji Zvonimira Šimuneca, koji je ujedno i autor i sa Dejanom Petrovićem producent ovog projekta.

Film "Bićemo prvaci sveta" radi se koprodukciji sa partnerima iz Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Makedonije. 

Glavne uloge u ovom ostvarenju tumače mladi glumci Strahinja Blažić koji tumači ulogu Nebojše Popovića, Miloš Biković će igrati Radomira Šepera, predsednika Košarkaške federacije Jugoslavije. Aleksandar Radojičić tumači lik Bore Stankovića, koji je bio prvi čovek FIBA, dok Marko Janketić tumači čik Aleksandra Nikolića, tvorca Jugoslovenske košarkaške škole. U ostalim ulogama su Leon Lučev, Sergej Trifunović, Iva Babić, Nebojša Dugalić, Nina Janković, Tamara Dragičević, Stefan Kapičić, Jure Henigman, Radovan Vujović, Toni Mihajlovski i drugi. 

„Bićemo prvaci sveta“ je priča o četiri pionira koji su osnovali Jugoslovensku školu košarke i koji su zaslužni za razvoj ovog sporta u Evropi - Nebojša Popović, Borisav Stanković, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić. Centarlni događaj je finalna utakmica na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. godine, između timova Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država. Iz vizure glavnog lika Nebojše Popovića priča prati razvoj i životni put entuzijasta koji su svojim profesinalizmom, idejama i naporima ostvarili svoj san - prvu zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu, uz ogromnu pomoć istomišljenika iz svih krajeva bivše zemlje. Film je smešten u dva različita vremenska perioda: u sadašnjem i u sećanjima Nebojše Popovića.

"Ničije dete" - uspeh u Veneciji!

Svetsku premijeru debitanstkog igranog filma "Ničije dete" čiju režiju ali i scenario potpisuje Vuk Ršumović, imao je na 71. Filmskom Festivalu u Veneciji. Upravo ovom projekcijom zvanično je zatvoren i ugledni program "Nedelja kritike", u kome je jeda srpski film učestovovao posle tri decenije - poslednji put je to bilo davne 1984 godine sa fimom "O pokojniku sve najlepše" rediteljaa Predraga Antonijevića.

U programu "Nedelja kritike" pored filma "Ničije dete", prikazano je još šest debiatnstskih ostvarenja iz celog sveta, a dela biraju odabrani članovi "Nacionalne unije filmskih kritičara" Italije.

Film "Ničije dete" zasnovan je na istinitoj priči sa krajem osamdesetih godina prošlog veka, o divljen dečaku odraslom među vukovima, kritika je ocenila kao dobro strukturisano delo, univerzalnu priču o deci odbijenoj od ostatka sveta u potrazi za sopstvenim putem. Ovaj film, ipak šiti kontekst-kroz kontast prirode i civilizacije daje niz drugih značenja, pored ostalog i nestajanje jedne zemlje i ideologije.

Dug aplauz venecijanske publike potvrdio je da im se film "Ničije dete" dopao. A kako će ga prihvatiti publika u Srbiji, saznaćemo na predstojećem Beogradstom FESTU.

Film je osvojio glavnu nagradu - Nagradu publike, a pored toga i još dve nagrade.

Pored ove, film je osvojio i još dve nagrade koju dodeljuju kritičari: nagradu "FIPRESCI" za najbolji film u selekciji koju čine svi prateći programi Filmskog festivala u Veneciji, koju dodeljuje Međunarodno udruženje filmskih kritičara iz celog sveta, kao i nagradu za najbolji scenario u okviru selekcije Nedelja međunarodne filmske kritike koju je film dobio od strane Federacije filmskih kritičara iz Evrope i mediteranskih zemalja – "FEDEORA".

Uloge tumače: Denis Murić, Pavle Cemerikić, Zinaida Dedakin, Isidora Janković, Mihailo Laptošević, Bora Nenić, Borka Tomović, Tihomir Stanić i mnogi drugi.

Premijera: "Varvari"

Premijera debitanskog ostvarenja “Varvari” reditelja i scenariste Ivana Ikića zakazana je za večeras (04.09) u Domu Sindikata sa početkom u 20:00, tom prilikom publici će biti predstavljeni ekipa filma kao i glumačka postava. Samo sat kasnije zakazane su projekcije u "Domu omladine" i Sinepleksu šoping centra "Ušće". Producent ovog ostvarenja je Milan Stojanović, dok je produkcijska kuća koja stoji iza filma “Sense Production”.

“Varvari” je drama o odrastanju u svetu bez perspektive, portret jedne mlade generacije koja stasava u društvu izgubljenih vrednosti. Glavni junak priče Luka je mladić na pragu punolestva koji, zajedno sa svojim najboljim prijateljem Flešom, vodi navijače lokalnog drugoligaškog tima iz Mladenovca. Rastrzan između uslovne kazne, porodičnih problema i tajne veze sa devojkom jednog od fudbalera, Luka očajnički pokušava da pronađe svoje mesto u okruženju. Na dan demostracija (17. ferbuara 2008 godine), nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, Luka koristi organizovani prevoz iz Mladenovca da dođe u Beograd. I dok huligani divljaju po ulicama Beograda, Luka skuplja hrabost da konačno upozna oca koji ga je napustio pre više godina.

Film svoju svetsku premijeru imao je na održanom festival u Karlovim Varima, gde je oduševio publiku, a časopis “The Hollywood Reporter” posebno hvali mladog Željka Markovića koji tumači ulogu Luke, a za film je napisano “Za razliku od svojih likova, ovaj film zna gde ide i šta radi.” U takmičarskom program “Istočno od Zapada” reditelj Ivan dobio je sprecijalno priznaje za film.

U okviru projekta “Predpremijere” na Sarajevo film festivalu prikazani su “Varvari” sa velikim uspehom.  Upravo projekcijom filma “Varvari” na Letnjoj pozorinici u Vrnjačkoj Banji otvoren je 38. Festival filmskog scenarija (FFS).  Film “Varvari” je zatvorio zvanični filmski program na “Filmskim susretima” u Nišu. Film će se uskoro naći i pred publikom u Londonu u konkurenciji za “Najbolji debitantski film” – Raindance Film Festivala (02.10 u 21:00h)

U filmu glume: Željko Marković, Nenad Petrović Fleš, Jasna Đuričić, Marina Vodeničar, Mirko Vlahović i mnogi drugi.

Reč, dve: Boban Stojanović

Rubriku "Reč, dve" na blogu "Kulturna Srbija" otvara Boban Stojanović. On za sebe kaže da je oduvek bio drugačiji. Tokom svog života bavio se različitim poslovima, od uličnog prodavca knjiga preko glume sve do pisanja za nekoliko poznatih časopisa i dnevnih listova. Iz svog rodnog Zaječara preselio se u Beograd gde se fokusirao na zalaganje za LGBT prava i tako postao jedan od nekoliko prepozantljivih gej aktivista u Srbiji. Boban otkriva da je ideja da napiše knjigu dugo postajala u njemu, ali na to se tek odlučio kada je skrenuo pažnju na sebe tokom učestvovanja u jednom rijaliti programu. Upravo o knjizi "Kao da je sve u redu", Boban govori za "Kulturnu Srbiju" o tome kako je zadovoljan rezultatom koji je knjiga postigla, koliko je teško bilo prisetiti se nekih bolnih trenutaka ali i o tome kako je knjiga pomogla i drugim ljudima koji su se našli u sličnoj situaciji kao njegovoj.

Prošlo je skoro godinu dana od kako je knjiga „Kao da je sve u redu“ ugledala svetlost dana, kako ste zadovoljni onim što je postigla? Da li je opravdala vaša očekivanja?
Dovoljno je reći da je ceo tiraž od 2000 primeraka raspodat. U početku sam bio pomalo tužan, jer sam očekivao da će knjiga „da plane“ za nekoliko dana, ali zapravo, interesovanje za nju je raslo proporcionalno komentarima onih koji su je pročitali, preporučili drugima, a ti drugi je kupili. Znajući kako je danas teško u moru knjiga ponuditi svoju, mogu reći da sam prezadovoljan. Knjiga, kao i svaki drugi tekst, kada se čita sa nekom vremenskom distancom uvek izgleda kao da je mogla biti bolja, ali mislim da sam u trenutku njenog pisanja dao najbolji deo sebe i zato joj ne nalazim mane. To je autobiografska knjiga, pisana u dahu, sasvim iskreno, ogoljeno i kao takva nema pretenziju da bude veliko umetničko delo. Jedna predivna žena koja je nedavno napustila ovaj svet, Maja Anđelou rekla je da ljudi mogu da zaborave sve: i šta ste radili i šta ste govorili, ali da ne mogu da zaborave koje ste osećanje u njima budili. Moja knjiga je pisana da bi budila osećanja i u tome sam uspeo. Hvala svim čitaocima i čitateljkama koji su mi svojim divnim pismima to potvrdili.

Kako ste došli na ideju da svoju priču ispričate kroz knjigu?
Ideja je došla poluspontano. Kada to kažem, mislim da ideju koja je u meni postojala prilično dugo – da napišem knjigu. Izgledalo je kao preveliki zahvat za koji nisam imao snage. Takođe, bilo je puno ideja, nisam znao na koju da se fokusiram i krenem se pisanjem. Nakon učešća u rijaliti programu Veliki brat dospeo sam u nikad planiranu pažnju javnosti i zbog priče koju sam tamo pričao publika je bila zainteresovana da čuje moju priču od početka do kraja. I tako je nastala knjiga. Hvala mojim dragim prijateljicama Maji Volk i Vidi Crnčević Basari na podršci koju su mi davale sve vreme. Dana Budisavljević, rediteljka koja je snimila film o svom saopštavanju porodici da je gej, rekla mi je jednom prilikom: Morala sam da snimim taj film pre svih drugih filmova. Tako i ja, morao sam da napišem ovu knjigu pre svih drugih.

Koliko vam je teško bilo prisetiti se tih nekih bolnih trenutaka koje je trebalo pretočiti u reči?
Pisanje je jedan božanstveni, isceliteljski proces. Kada pišemo, prvo nam dođe emocija, iz emocije magla, iz magle slika, sliku vidimo, proživimo, odreagujemo i onda nam tek dolaze reči. Mislim da je pisanje uvek i nužno dijalog sa našom dušom, najdubljim delom nas samih.
Pisati o sebi znači preživeti svoj život ponovo i na sve traume staviti tačku. Ponekad sam satima gledao u ekran jer mi je određeno sećanje iz ranog perioda života davalo jasniju sliku o meni samom sada. Počeo sam da razumem zašto sam tu gde sam i zašto mi je tako kako mi je. Ova knjiga mi je pomogla da poližem sopstvene rane, da se iscelim i da krenem dalje.

Da li mislite da vaše iskustvo ispričano u knjizi može pomoći još nekome ko se bori sa sličnom situacijom? Da li vam se javio neko takav i upitao za savet?
Mnogo ljudi. U jednom intervjuu nedavno rekao sam da je to autobiografska knjiga koja je stekla status knjige o isceljenju. Veoma sam ponosan na to. Nakon što su je čitali, ljudi su se javljali i pričali mi svoje priče. Patnja je jedna sebična radnja, stanje očaja i osećanje bezizlaznosti i ono je tu da nam pokaže koliko visoko možemo da poletimo i koliko smo, zapravo, najbolji takvi kakvi smo, sada i ovde.  Ljudi su mi pisali i pišu mi najrazličitije stvari. Iz razgovora sa svima njima primetio sam da je ovim prostorima i ljudima na njemu potrebno puno dobrote da bi kao društvo krenuli dalje. Postoje razne ideje, a jedna od njih je da napravimo Grupu dobrih ljudi koja bi se sastajala, na primer, jednom nedeljno i pričala samo o lepim stvarima. Zaboravili smo na male, lepe stvari. Drvo, list, senka, neka lepa pesma, lepi ljudi koji prolaze pored nas, sve to treba da nas raduje. Rado delim savete. Ponekad na svojoj fejsbuk stranici otvorim vreme u kome ljudi mogu nešto da me pitaju. Divno je kada mogu nekome da pomognem, a mnogima jesam. Uvek kažem: Ako sam mogao ja, možeš i ti!

Kako se nosite sa kritikom? Jer obično ima i onih kojima se vaše delo nije svidelo.
Odvajam kritiku od kriticizma i kao neko ko je stalno uključen na emocije, mogu da prepoznam nameru onoga ko o knjizi govori. Ako je komentar konstruktivan, čujem, razmislim, zapišem. Važno mi je da knjiga stiže do onih kojima je namenjena, a to su ljudi koji slave život. Sve ostalo je manje važno.

Teatar "Džep"

Sa novom sezonom stiglo je i ajmo da kažemo novo pozorište. Iako teatar „Džep“ postoji od 2006 godine, kao putujuće pozorište stiglo je do svoje stalne adrese (Temerinska 76, Novi Sad) i sada se vodi kao zvanično radno mesto. Vođa „Džepa“, Tomislav Čeleketić za blog „Kulturna Srbija“ govori o tome šta su to novo spremili za svoju publiku, a zbog promene pristupa teatra koji sada spada u „black box theater“ svaka predstava na njihovom repertoaru morala je biti modifikovana, tako da može se reći da je septembar mesec za premijerna izvođenja.

Teatar „Džep“ je „putovao“ osam godina, i stigao do toga da postane zvanično radno mesto. Na tom putu, koje prepreke su ti najteže padale, a u kojim situacijama si zaista istinski uživao?
Prepreke su sastavni deo svakog posla. Bilo je mnogo teških trenutaka, ali kada si okružen i posvećen stvarima koje suštinski voliš, u tome pronalaziš snagu za dalje. Ne volim da razmišljam o ružnim momentima, oni su bili škola i tu se sve završava. Iz svakog lošeg iskustva sam naučio bar nešto. Međutim, sam kreativni proces, izlaženje van svojih granica, učenje nečeg novog i krunisanje svega toga izvedbom pred publikom, gde dišem kao druga osoba, to je vredno svake žrtve i tu istinski uživam.

Promenom adrese, „Džep“ je promenio i sami pristup. On je postao „black box theater“. Kako ljudi reaguju kada čuju za tu promenu? Postoji li neko ko ne zna šta novi pristup može da ponudi posetiocu?
„Black box theater“ je nešto što je na našim prostorima novina. Narednih nekoliko meseci će i glumci i publika da ispipavaju teren i da istražuju do kojih granica mogu da idu. Za izvođače ovakva scena zahteva mnogo više koncentracije i potpuno drugačiju vrstu uživljavanja u lik, a publika će se osetiti kao deo samog izvođenja. Čuje se svaki šapat, svaki uzdah, vidi se svaki treptaj. To je veliki izazov, i za glumca i za gledaoca.

Tomislav Čeleketić

Vredno ste radili, tako da će te vašoj publici ponuditi čak četiri premijere? O kakvim projektima je reč?
Budući da je nov prostor potpuno drugačini od svih dosadašnjih, svaka predstava koju smo imali na repertoaru mora biti bar malo modifikovana, tako da se može reći da su sve to premijere. Ali projekti koji su u potpunosti novi su dokumentarna predstava Nikole Dobrijevića „Naša priča“ u kojoj će publika videti proces stvaranja predstave, potom, „Bunar-drama za lažljivu decu“ Nine Sibinović, u kojoj se autorka vešto igra sa linijom koja deli sadržaj za decu od sadržaja za odrasle, zatim monodrame Ane Jerotijević „Tačno u ponoć“ po motivima pesama Draginje Urošević, i na kraju, mjuzikl Andreja Lojda Vebera „Josifov šareni plašt“ koji u sebi sadrži čak 15 muzičkih žanrova. Sve premijere su „prigodne“ i za decu i odrasle, svako će iz svoje vizure moći da pronađe i prepozna nešto u čemu će uživati.

Teatar „Džep“ većinom se okreće mjuziklima, šta pored njih možete ponuditi publici?
Na zapadu su pozorišta koja su okrenuta isključivo jednom žanru svakodnevica. Pozorište, pogotovo malo pozorište u našoj zemlji, sebi ne može da priušti takav luksuz. Otud raznolikost repertoara i parola „Za svakoga po nešto“. Pored mjuzikala, „Džep“ će na svom repertoaru imati i dramske predstave, vodvilje, monodrame, duodrame, koreodrame, koncerte, književne večeri, poetski teatar, predstave za decu, ali i dečije predstave.

Održavale su se audicije za prijem novih članova, kako si zadovoljan mladim talentima koji su u sastavu „Džepa“?
Uvek mi je drago i žao u isto vreme kada vidim toliko talentovanih mladih ljudi na audicijama. Previše talenta, a premalo mesta da se on neguje i iskaže. Svakako da sam zadovoljan odzivom na audicije, ali talenat je zbilja samo 5%. Ono što mladima, a i onima koji su malo stariji, u velikoj meri nedostaje, je posvećenost i istrajnost, sposobnost da se postave prioriteti. Bez toga, talenat je kao lepa biljka koja svene kada se ne gaji.

Kada ste dobili prostor, on je bukvalno bio prazan. Koliko je uticalo to što ste sami sve radili da više cenite ono što imate i ono što ste stvorili svojim rukama?
Mediji dosta potenciraju činjenicu da smo sami uređivali prostor. To je laskavo, ali to je samo kuriozitet i zapravo je najmanje bitno. Da, sami smo ga uredili, sve poslove smo obavili i zbog toga svakako više cenimo prostor i odgovorniji smo prema njemu. Ali to je najkraći deo posla, tek sada počinjemo zaista da „radimo“ – da stvaramo i održimo repertoar.

Ekipa teatra "Džep"

Pored predstava, teatar „Džep“ je u čestovao i u stvaranju serije „Kalfa“? Da li imate u planu ponovo takav projekat da odradite ili se striktno držite pozorišta?
Oko Nove godine, „Džep“ ima u planu sličan projekat. Samo pozorište će imati veliku ulogu u novoj seriji. Međutim, „Kalfa“ je studenstki rad i eksperiment iz kojeg sam naučio mnogo. Televizijski format je izazov, ali za mene je televizija samo izlet na koji ću ponovo ići, ali apsolutno ne može da se poredi sa pozorištem.