Teatar "Džep"

Sa novom sezonom stiglo je i ajmo da kažemo novo pozorište. Iako teatar „Džep“ postoji od 2006 godine, kao putujuće pozorište stiglo je do svoje stalne adrese (Temerinska 76, Novi Sad) i sada se vodi kao zvanično radno mesto. Vođa „Džepa“, Tomislav Čeleketić za blog „Kulturna Srbija“ govori o tome šta su to novo spremili za svoju publiku, a zbog promene pristupa teatra koji sada spada u „black box theater“ svaka predstava na njihovom repertoaru morala je biti modifikovana, tako da može se reći da je septembar mesec za premijerna izvođenja.

Teatar „Džep“ je „putovao“ osam godina, i stigao do toga da postane zvanično radno mesto. Na tom putu, koje prepreke su ti najteže padale, a u kojim situacijama si zaista istinski uživao?
Prepreke su sastavni deo svakog posla. Bilo je mnogo teških trenutaka, ali kada si okružen i posvećen stvarima koje suštinski voliš, u tome pronalaziš snagu za dalje. Ne volim da razmišljam o ružnim momentima, oni su bili škola i tu se sve završava. Iz svakog lošeg iskustva sam naučio bar nešto. Međutim, sam kreativni proces, izlaženje van svojih granica, učenje nečeg novog i krunisanje svega toga izvedbom pred publikom, gde dišem kao druga osoba, to je vredno svake žrtve i tu istinski uživam.

Promenom adrese, „Džep“ je promenio i sami pristup. On je postao „black box theater“. Kako ljudi reaguju kada čuju za tu promenu? Postoji li neko ko ne zna šta novi pristup može da ponudi posetiocu?
„Black box theater“ je nešto što je na našim prostorima novina. Narednih nekoliko meseci će i glumci i publika da ispipavaju teren i da istražuju do kojih granica mogu da idu. Za izvođače ovakva scena zahteva mnogo više koncentracije i potpuno drugačiju vrstu uživljavanja u lik, a publika će se osetiti kao deo samog izvođenja. Čuje se svaki šapat, svaki uzdah, vidi se svaki treptaj. To je veliki izazov, i za glumca i za gledaoca.

Tomislav Čeleketić

Vredno ste radili, tako da će te vašoj publici ponuditi čak četiri premijere? O kakvim projektima je reč?
Budući da je nov prostor potpuno drugačini od svih dosadašnjih, svaka predstava koju smo imali na repertoaru mora biti bar malo modifikovana, tako da se može reći da su sve to premijere. Ali projekti koji su u potpunosti novi su dokumentarna predstava Nikole Dobrijevića „Naša priča“ u kojoj će publika videti proces stvaranja predstave, potom, „Bunar-drama za lažljivu decu“ Nine Sibinović, u kojoj se autorka vešto igra sa linijom koja deli sadržaj za decu od sadržaja za odrasle, zatim monodrame Ane Jerotijević „Tačno u ponoć“ po motivima pesama Draginje Urošević, i na kraju, mjuzikl Andreja Lojda Vebera „Josifov šareni plašt“ koji u sebi sadrži čak 15 muzičkih žanrova. Sve premijere su „prigodne“ i za decu i odrasle, svako će iz svoje vizure moći da pronađe i prepozna nešto u čemu će uživati.

Teatar „Džep“ većinom se okreće mjuziklima, šta pored njih možete ponuditi publici?
Na zapadu su pozorišta koja su okrenuta isključivo jednom žanru svakodnevica. Pozorište, pogotovo malo pozorište u našoj zemlji, sebi ne može da priušti takav luksuz. Otud raznolikost repertoara i parola „Za svakoga po nešto“. Pored mjuzikala, „Džep“ će na svom repertoaru imati i dramske predstave, vodvilje, monodrame, duodrame, koreodrame, koncerte, književne večeri, poetski teatar, predstave za decu, ali i dečije predstave.

Održavale su se audicije za prijem novih članova, kako si zadovoljan mladim talentima koji su u sastavu „Džepa“?
Uvek mi je drago i žao u isto vreme kada vidim toliko talentovanih mladih ljudi na audicijama. Previše talenta, a premalo mesta da se on neguje i iskaže. Svakako da sam zadovoljan odzivom na audicije, ali talenat je zbilja samo 5%. Ono što mladima, a i onima koji su malo stariji, u velikoj meri nedostaje, je posvećenost i istrajnost, sposobnost da se postave prioriteti. Bez toga, talenat je kao lepa biljka koja svene kada se ne gaji.

Kada ste dobili prostor, on je bukvalno bio prazan. Koliko je uticalo to što ste sami sve radili da više cenite ono što imate i ono što ste stvorili svojim rukama?
Mediji dosta potenciraju činjenicu da smo sami uređivali prostor. To je laskavo, ali to je samo kuriozitet i zapravo je najmanje bitno. Da, sami smo ga uredili, sve poslove smo obavili i zbog toga svakako više cenimo prostor i odgovorniji smo prema njemu. Ali to je najkraći deo posla, tek sada počinjemo zaista da „radimo“ – da stvaramo i održimo repertoar.

Ekipa teatra "Džep"

Pored predstava, teatar „Džep“ je u čestovao i u stvaranju serije „Kalfa“? Da li imate u planu ponovo takav projekat da odradite ili se striktno držite pozorišta?
Oko Nove godine, „Džep“ ima u planu sličan projekat. Samo pozorište će imati veliku ulogu u novoj seriji. Međutim, „Kalfa“ je studenstki rad i eksperiment iz kojeg sam naučio mnogo. Televizijski format je izazov, ali za mene je televizija samo izlet na koji ću ponovo ići, ali apsolutno ne može da se poredi sa pozorištem.