Reč, dve: Boban Stojanović

Rubriku "Reč, dve" na blogu "Kulturna Srbija" otvara Boban Stojanović. On za sebe kaže da je oduvek bio drugačiji. Tokom svog života bavio se različitim poslovima, od uličnog prodavca knjiga preko glume sve do pisanja za nekoliko poznatih časopisa i dnevnih listova. Iz svog rodnog Zaječara preselio se u Beograd gde se fokusirao na zalaganje za LGBT prava i tako postao jedan od nekoliko prepozantljivih gej aktivista u Srbiji. Boban otkriva da je ideja da napiše knjigu dugo postajala u njemu, ali na to se tek odlučio kada je skrenuo pažnju na sebe tokom učestvovanja u jednom rijaliti programu. Upravo o knjizi "Kao da je sve u redu", Boban govori za "Kulturnu Srbiju" o tome kako je zadovoljan rezultatom koji je knjiga postigla, koliko je teško bilo prisetiti se nekih bolnih trenutaka ali i o tome kako je knjiga pomogla i drugim ljudima koji su se našli u sličnoj situaciji kao njegovoj.

Prošlo je skoro godinu dana od kako je knjiga „Kao da je sve u redu“ ugledala svetlost dana, kako ste zadovoljni onim što je postigla? Da li je opravdala vaša očekivanja?
Dovoljno je reći da je ceo tiraž od 2000 primeraka raspodat. U početku sam bio pomalo tužan, jer sam očekivao da će knjiga „da plane“ za nekoliko dana, ali zapravo, interesovanje za nju je raslo proporcionalno komentarima onih koji su je pročitali, preporučili drugima, a ti drugi je kupili. Znajući kako je danas teško u moru knjiga ponuditi svoju, mogu reći da sam prezadovoljan. Knjiga, kao i svaki drugi tekst, kada se čita sa nekom vremenskom distancom uvek izgleda kao da je mogla biti bolja, ali mislim da sam u trenutku njenog pisanja dao najbolji deo sebe i zato joj ne nalazim mane. To je autobiografska knjiga, pisana u dahu, sasvim iskreno, ogoljeno i kao takva nema pretenziju da bude veliko umetničko delo. Jedna predivna žena koja je nedavno napustila ovaj svet, Maja Anđelou rekla je da ljudi mogu da zaborave sve: i šta ste radili i šta ste govorili, ali da ne mogu da zaborave koje ste osećanje u njima budili. Moja knjiga je pisana da bi budila osećanja i u tome sam uspeo. Hvala svim čitaocima i čitateljkama koji su mi svojim divnim pismima to potvrdili.

Kako ste došli na ideju da svoju priču ispričate kroz knjigu?
Ideja je došla poluspontano. Kada to kažem, mislim da ideju koja je u meni postojala prilično dugo – da napišem knjigu. Izgledalo je kao preveliki zahvat za koji nisam imao snage. Takođe, bilo je puno ideja, nisam znao na koju da se fokusiram i krenem se pisanjem. Nakon učešća u rijaliti programu Veliki brat dospeo sam u nikad planiranu pažnju javnosti i zbog priče koju sam tamo pričao publika je bila zainteresovana da čuje moju priču od početka do kraja. I tako je nastala knjiga. Hvala mojim dragim prijateljicama Maji Volk i Vidi Crnčević Basari na podršci koju su mi davale sve vreme. Dana Budisavljević, rediteljka koja je snimila film o svom saopštavanju porodici da je gej, rekla mi je jednom prilikom: Morala sam da snimim taj film pre svih drugih filmova. Tako i ja, morao sam da napišem ovu knjigu pre svih drugih.

Koliko vam je teško bilo prisetiti se tih nekih bolnih trenutaka koje je trebalo pretočiti u reči?
Pisanje je jedan božanstveni, isceliteljski proces. Kada pišemo, prvo nam dođe emocija, iz emocije magla, iz magle slika, sliku vidimo, proživimo, odreagujemo i onda nam tek dolaze reči. Mislim da je pisanje uvek i nužno dijalog sa našom dušom, najdubljim delom nas samih.
Pisati o sebi znači preživeti svoj život ponovo i na sve traume staviti tačku. Ponekad sam satima gledao u ekran jer mi je određeno sećanje iz ranog perioda života davalo jasniju sliku o meni samom sada. Počeo sam da razumem zašto sam tu gde sam i zašto mi je tako kako mi je. Ova knjiga mi je pomogla da poližem sopstvene rane, da se iscelim i da krenem dalje.

Da li mislite da vaše iskustvo ispričano u knjizi može pomoći još nekome ko se bori sa sličnom situacijom? Da li vam se javio neko takav i upitao za savet?
Mnogo ljudi. U jednom intervjuu nedavno rekao sam da je to autobiografska knjiga koja je stekla status knjige o isceljenju. Veoma sam ponosan na to. Nakon što su je čitali, ljudi su se javljali i pričali mi svoje priče. Patnja je jedna sebična radnja, stanje očaja i osećanje bezizlaznosti i ono je tu da nam pokaže koliko visoko možemo da poletimo i koliko smo, zapravo, najbolji takvi kakvi smo, sada i ovde.  Ljudi su mi pisali i pišu mi najrazličitije stvari. Iz razgovora sa svima njima primetio sam da je ovim prostorima i ljudima na njemu potrebno puno dobrote da bi kao društvo krenuli dalje. Postoje razne ideje, a jedna od njih je da napravimo Grupu dobrih ljudi koja bi se sastajala, na primer, jednom nedeljno i pričala samo o lepim stvarima. Zaboravili smo na male, lepe stvari. Drvo, list, senka, neka lepa pesma, lepi ljudi koji prolaze pored nas, sve to treba da nas raduje. Rado delim savete. Ponekad na svojoj fejsbuk stranici otvorim vreme u kome ljudi mogu nešto da me pitaju. Divno je kada mogu nekome da pomognem, a mnogima jesam. Uvek kažem: Ako sam mogao ja, možeš i ti!

Kako se nosite sa kritikom? Jer obično ima i onih kojima se vaše delo nije svidelo.
Odvajam kritiku od kriticizma i kao neko ko je stalno uključen na emocije, mogu da prepoznam nameru onoga ko o knjizi govori. Ako je komentar konstruktivan, čujem, razmislim, zapišem. Važno mi je da knjiga stiže do onih kojima je namenjena, a to su ljudi koji slave život. Sve ostalo je manje važno.