18 September 2014

Reč, dve: Aleksandar Filipović

Tokom 1996. godine na "TV NS" startovala je autorska emisija Aleksandra Filipovića "Tabloid". Kroz 18 godina, emisija je prošla broje promene, ali ipak je uspela da se izbori za svoje mesto među kvalitetnim programom. Autor, Aleksandar za blog "Kulturna Srbija" otvoreno priča o tome kako je započeo "Tabloid", kako bira svoje sagovornike, ali i da li ima čuvenu "crnu listu" osoba sa kojima ne želi da sarađuje.

Obeležavate jedan poseban jubilej, 18. godine postojanja emisije "Tabloid", kada se prisetite samog početka, sa kojom ste idejom krenuli u stvaranje svoje autorske emisije?
Kao diplomirani politikolog krenuo sam da napravim emisiju koja će biti na granici zabavnog i ozbiljnog talk show programa. Kao školovani novinar znao sam da je reč tabloid dovoljno provokativna, da ne bude tematski dosadno, a ne ono što su tabloidi danas. Opet znajući istorijske procese znao sam da u ovoj našoj večitoj bedi pravo vreme tabloida tek dolazi. Kad sam ja počinjao, u istoriji je samo je postojao sarajevski tabloid "As" i "Svet", danas sve novine su tabloidne sem "Politike" i "Danasa".

Koliko je teško svake sezone uneti neku novinu u emisiju, a da se opet ne odstupa od onoga što su gledaoci zavoleli?
Jako je teško biti originalan, a ne prelaziti granicu dobrog ukusa i ne podilaziti najnižim strastima. Tabloid se stalno se menjao. Probali smo sa voditeljkama, imali publiku, imali jednog gosta, više gostiju, bavimo se fenomenima. Priče javnih ličnosti su dosadile publici. U ovoj sezoni su mi bile gledanije emisije o drugarici Jovanki Broz i Titu, kako se raspad SFRJ odrazio na politiku, putopisi iz Dalmacije, Grčke i Turske nego najveće zvezde u regionu koje sam intervjuisao, što mi je žao, jer je uložen veliki trud i u taj rad ali to je istina. Pokazalo se da radikalne novine ne prijaju "Tabloidu” i da me gledaoci vole retro i pametnog, ne vole mnogo da vide klasičnu estradu kod mene koja nema šta pametno da kaže. Mene najviše gledaju verovali ili ne lekari i vaspitačice.

Kada birate temu i goste, da li pre svega odlučujete po sopstvenoj intuiciji ili osluškujute koga bi gledaoci voleli da vide u vašoj emisiji?
Uvek se odlučujem po svojoj intuiciji i znatiželji kada biram goste i teme za emisije, ali posto sam na privatnoj televiziji naučio da je važno da emisija bude gledana da bi bila uticajna. Trudim se da to bude i zanimljivo publici ali da bude prilagođeno javnom servisu. Svakako je drugačiji profil gostiju bio na privatnoj televiji a drugačiji na javnom servisu. Na primer na privatnom mediju je bila gošca Vendi i njen stil dok na javnom servisu za provokaciju je zadužena Vedrana Rudan. Na privatnoj televiji je super zvezda koja se slikala za "Playboy", na javnoj televiziji je to na primer spisateljica koja je pobedila rak. Javni sevis mora da se bavi i nekim temama koje nisu uvek gledane i prijatne za javnost.


Mnogi voditelji imaju "crnu listu" na kojoj su osobe sa kojima nikada ne bi sarađivale. Da li i vi imate tu čuvenu listu?
Kada sam radio za BK televiziju morao sam raditi komercijalni proram i juriti za šerom. Tada sam jurio za svim zvezdama samo da budem gledan jer su gasili televiziju, trebalo je zaraditi ljudima za plate a "Tabloid" je mogao zaraditi taj dinar. Tada sam zvao ljude čiju muziku ne volim niti lik i delo. Nisu došli, odbili su. Eto likovi poput Đoganija koji se nije pojavio na snimanju, Indire Radić. Onda uradim Arsena Dedića, Sanju Doležal, Halida Bešlića, Dinu Merlina, Slobodana Ćustića i onda shvatim da nisam trebao da snižavam svoje kriterijume zbog rejtinga i gledanosti,  jer cenili su me pametni i harizmatični ljudi koje ja cenim, a čisto tabloidni izvođači treba da idu na televizije i mesta gde im je prirodno okruženje. Ne volim ni arogantne, umišljene, uobražene ljude, pa takve i ne zovem. Da bi neko došao kod mene treba da ceni moj rad. U emisije nikad ne zovem ekstremiste, šoviniste, ljude koje zagovaraju govor mržnje, vređaju druge ljude i manjine, mrzim galamdžije i kurčevite bez pokrića a takvih pun beogradski pašaluk.

Za ovih 18. godina, da li postoji neko koga bi ste želeli ugostiti a do sada za to niste imali priliku?
Imam nekoliko velikih želja. Strašno mi je prijalo kada mi je na Košutnjaku otvorio prozor svojih kola Oliver Mandić i rekao mali odlično radiš, to mi je bio užasno dobar kompliment jer je to hirovita javna ličnost i sjajan muzičar. Oliver Dragojević me jako ceni ali iz svojih razloga ne daje intervjue ali izuzetno korektna i prijatna osoba. Nisam uradio Mišu Kovača, Đoleta Balaševića sam sretao u prolazu, voleo bih u studiju da se vidimo. Uzašna želja mi je Olja Bećković ali ona ne ide po emisijama. Samo mi ona nije bila gošća od svih naših najboljih novinara. A pošto sam novinar najveći kompliment mi je to što me nije odbio nijedan značajan novinar u regionu. Doduše jeste Dragan Ilić. što mi je žao,  ali nisu me odbili Aleksandar Tijanić, Mira Bobić, Bogdan Tirnanić, Bane Vukašinović, Minimaks. Bojanu Lekić sam čekao desetak godina i dočekao kao i Severinu, a prvi sam koji je uradio Severinu. Lepu Brenu sam čekao 17 godina i dočekao, ima koga vredi čekati. Najšarmatniji sagovornik od kolega je Aleksandar Stanković autor kultne emisije "Nedeljom u dva", prijatnijeg i kulturnijeg sagovornika skoro nisam video, a u emsijama je tako žestok, i najveći kompliment mi je to što je pohvalio moj rad a radimo drugačiji žanr. Živimo u vremenima gde je trend ukidanja kultnih tv emisija, ponižavanja kvalitetnih tv lica, degradacija iole ozbiljnog novinarskog rada. Ne sviđa mi se što je sve manje Maje Japundže, što su ukinuli "Žene", što neko osporava ugovor Olje Bećković, ali kakve su nam estradne zvezde, političari, takav je i odnos prema našem novinarstvu. a ako me pitate, što sam u Novom Sadu, para i slave nisam željan, nisam željan da svoju sliku vidim svaki dan, ali obožavam svoj mir i svoju kreativnu slobuodu, ko mi to omogući uvek će me imati u svom timu. Da sam radio drugačije ne bih proslavio dvadeset godine karijere i punoletstvo "Tabloida".

No comments:

Post a Comment