Naizgled klasična priča o ljubavnom trouglu uvodi nas u svet bračnog para ispunjenog neverstvom, dvoličnošću, zabludom i izdajom. Svet u kojem u isto vreme uzdiže i degradira ljubav dvoje ljudi.
Priča deluje vrlo obično na početku, dva prijatelja se sastaju, spontrano otkrivajući svoju bogatu i uzbudljivu prošlost, no već u narednim scenama ova priča dobija zanimljive i teško dokučive zaplete koji jedino međusobno povezani u celosti daju jedan zaokružen, rečima neizreciv smisao dela. Šta je u stvari prevara i šta ona zaista podrazumeva, koliko se različite emocije međusobno prepliću u onome koji vara, koliki je to pritisak na jedno ljudsko biće i da li takva ličnost zaista može naći sreću u svom ljubavniku? Sve su to pitanja koja na neki, veoma indirektan način bivaju sugerisana gledaocu te ga time podstiču na razmišljanje i povrh svega sumnju u ono što zna i što može znati.
Zanimljivo je da se radnja odvija oko tri lika (igrana od strane Nataše Tapušković, Gordana Kičića i Nebojše Dugalića) i sva tri su glavna lika. Međutim pred kraj predstave se pojavljuje i četvrti lik, konobar jednog restorana u Italiji. Njegova konkretna uloga je nejasna, budući da je delo prevedeno i da je samim tim izgubilo dosta svojih originalnih jezičkih konstrukcija koje iznose određenu dozu humora. Delo je prevela Vesna Radovanović i njen pokušaj da prenese duh jednog jezika je zaista vredan svake pohvale budući da su šale unutar teksta bile razumljive jedino na jeziku na kojem je delo originalno napisano.
 |
| Nebojša Dugalića, Gordan Kičića i Nataša Tapušković |
Još jedna interesantna činjenica vezana za ovo delo jeste da je ono napisano u retrospekciji odnosno da, kao u delima Isidore Sekulić, siže biva ispričan od kraja pa sve do početka radnje što u početku deluje zbunjujuće na čitaoca. Međutim, kako se scene smenjuju i priča postaje sve kompleksnija, postaje jednostavnije složiti kockice i uhvatiti tok samog dela.
Reditelj Goran Šušljik kaže: „Izdaja ima interesantnu dramaturšku strukturu. A ja sam video kako taj komad može da se igra. Bio je dovoljno otvorene i dovoljno čvrste strukture, koja je veoma privlačna. Videlo se da ga je napisala ruka pozorišnog čoveka. Na jedan čudan način uvlači te u svoju banalnu priču, a s druge strane, postoji nešto više od toga. To nije samo priča o preljubi ili o ljubavnom trouglu, nego o svemu što može da podrazumeva izdaja. Šta su ti ljudi izdali? I da li je život sâm velika izdaja onoga što smo sanjali da jeste naš život, izdaja onih koji nas okružuju, bez kojih ne možemo? Jedan čitav spektar izdaja zbog kog, na kraju, kao rezultat, ne dobijaš ogorčenje, nego – prihvatanje činjenice šta je čovek. Čovek je ujedno i kreator i nemoćan učesnik. Ne treba ti velika demistifikacija, ni mistifikacija da bi se na pravi način bavio tim. Moraš da budeš intuitivan, kako Pinter kaže, ali i pedantan“.
Za "Kulturnu Srbiju": Đorđe Kuzmanović
No comments:
Post a Comment