Besmislena priča o beživotnom pedofilu!
Plašim se da pomislim kako pišu ostali hrvatski pisci, ako onaj koji je napisao ovako nešto važi za osobu koja stvara prave bisere.
Nisam čuo za Zorana Ferića, dok mi koleginica koja radi na kiosku nije javila da je jedna od njegovih knjiga stigla, pravo iz Hrvatske, na njen pult i da košta 299 dinara. Hajde, rekoh, pogledaću o čemu se radi. Uostalom, uvek je, mislio sam, bolje kupiti knjigu, kakva god bila, umesto dva parčeta pice. Čujte... Ne kupujte "Djecu Patrasa". Mirne duše kupite picu.
Sama priča predstavljena je kao tabu ljubavna saga profesora srednjih godina i mlađane učenice, koja je pritom bolesna. Dovoljno da zainteresuje čitaoca. Ako tome dodate i kritike koje kažu da je ta knjižica "jedan od najljepših ljubavnih romana koje smo čitali u zadnje vrijeme", jasno je da ćete takvo štivo poželeti na svojoj polici. Međutim, čini mi se da osobe koje su napisale takve kritike ne čitaju ljubavne romane. Jer Ferićevo čedo nema veze sa ljubavlju. Štaviše, čini mi se da ni sam izdavač nije siguran u koju bi ga kategoriju svrstao, s obzirom na to da na nalepnici na kojoj je bar-kod stoji "krimi roman". Ne, nije ni to.
O čemu se zapravo radi? S jedne strane, tu je profesor koji je zapao u krizu srednjih godina. Zarobljen je u ništavilu, kolotečini koju deli sa suprugom. Kad je sa njom, njegova muškost ne funkcioniše dok ne pomisli na mladu učenicu. Kako piša po njemu. U kupatilu. Je li to ono što bi trebalo da čini ljubavni roman? Devojka u pubertetu koja vrši malu nuždu po perverznom matorcu? Sa druge strane, kada napaćena junačina konačno dobije priliku da bude sa predmetom svoje žudnje - ne diže mu se. Da, ne diže mu se. Dok ne pomisli na kurve. I suprugu. Problem nije u međunožju. U glavi je.
Očekivao sam priču u kojoj će sredovečni prosvetni radnik biti rastrzan između supruge i učenice. Dobio sam amaterski nabacane događaje. Kao da je neko pročitao ruski klasik, a onda ga uprostio do nečitljivosti, izostavivši pritom emocije, promašivši poentu, zaboravivši na glavnu radnju. Dovoljno je reći da ta famozna "ljubavna priča" počinje da daje znake života tek pri kraju knjige. U jednom poglavlju. Jednom jedinom. I na tome se sve završava. Pre toga imamo beživotnog čoveka koji živi sa suprugom. Onda poglavlje gde provede koji dan sa učenicom na ekskurziji (to je baš ono kad mu se ne diže dok mu u misli ne dođu kurve riblje face i supruga). A potom se sve vraća na početak. Rezime? Perverznjak srednjih godina, prikriveni pedofil, koji ne zna šta bi od života.
Najzanimljivije od svega je to što Zoran Ferić važi za jednog od najcenjenijih hrvatskih pisaca. "Djeca Patrasa" moj su prvi susret sa njim. Ujedno i poslednji. U stvari, plašim se da pomislim kako pišu ostali hrvatski pisci, ako onaj koji je napisao ovako nešto važi za osobu koja stvara prave bisere. Svakako, ako neko ima na umu nekog hrvatskog (savremenog) književnika čije bi delo bilo vredno čitanja, bio bih zahvalan na preporuci. Zaista mi je potrebno nešto da spere gorak ukus koji su "Djeca" ostavila u ustima.
Naposletku, "Djeca Patrasa" su kupljena na kiosku. Umesto dva parčeta pice. Za istu cenu prodavala su se i dela Gijoma Musoa. Za skoro trista dinara mogli ste da kupite "Molitvu moje majke" Nafise Hadži. Za nešto više novca na kiosku možete da uzmete "Kuću sećanja i zaborava" Filipa Davida. Nijedna od tih knjiga ne bi trebalo da vam ostavi utisak romana sa kioska nakon čitanja. "Djeca Patrasa", nažalost, nisu ništa više od toga. Zato ne bacajte novac. Svratite u piceriju. Naručite picu. I... Prijatno!
Za KS: Stefan Zlatković
No comments:
Post a Comment