Recenzija: Zoran Ferić - "Djeca Patrasa"

Besmislena priča o beživotnom pedofilu!

Plašim se da pomislim kako pišu ostali hrvatski pisci, ako onaj koji je napisao ovako nešto važi za osobu koja stvara prave bisere.

Nisam čuo za Zorana Ferića, dok mi koleginica koja radi na kiosku nije javila da je jedna od njegovih knjiga stigla, pravo iz Hrvatske, na njen pult i da košta 299 dinara. Hajde, rekoh, pogledaću o čemu se radi. Uostalom, uvek je, mislio sam, bolje kupiti knjigu, kakva god bila, umesto dva parčeta pice. Čujte... Ne kupujte "Djecu Patrasa". Mirne duše kupite picu.

Sama priča predstavljena je kao tabu ljubavna saga profesora srednjih godina i mlađane učenice, koja je pritom bolesna. Dovoljno da zainteresuje čitaoca. Ako tome dodate i kritike koje kažu da je ta knjižica "jedan od najljepših ljubavnih romana koje smo čitali u zadnje vrijeme", jasno je da ćete takvo štivo poželeti na svojoj polici. Međutim, čini mi se da osobe koje su napisale takve kritike ne čitaju ljubavne romane. Jer Ferićevo čedo nema veze sa ljubavlju. Štaviše, čini mi se da ni sam izdavač nije siguran u koju bi ga kategoriju svrstao, s obzirom na to da na nalepnici na kojoj je bar-kod stoji "krimi roman". Ne, nije ni to.

O čemu se zapravo radi? S jedne strane, tu je profesor koji je zapao u krizu srednjih godina. Zarobljen je u ništavilu, kolotečini koju deli sa suprugom. Kad je sa njom, njegova muškost ne funkcioniše dok ne pomisli na mladu učenicu. Kako piša po njemu. U kupatilu. Je li to ono što bi trebalo da čini ljubavni roman? Devojka u pubertetu koja vrši malu nuždu po perverznom matorcu? Sa druge strane, kada napaćena junačina konačno dobije priliku da bude sa predmetom svoje žudnje - ne diže mu se. Da, ne diže mu se. Dok ne pomisli na kurve. I suprugu. Problem nije u međunožju. U glavi je.

Očekivao sam priču u kojoj će sredovečni prosvetni radnik biti rastrzan između supruge i učenice. Dobio sam amaterski nabacane događaje. Kao da je neko pročitao ruski klasik, a onda ga uprostio do nečitljivosti, izostavivši pritom emocije, promašivši poentu, zaboravivši na glavnu radnju. Dovoljno je reći da ta famozna "ljubavna priča" počinje da daje znake života tek pri kraju knjige. U jednom poglavlju. Jednom jedinom. I na tome se sve završava. Pre toga imamo beživotnog čoveka koji živi sa suprugom. Onda poglavlje gde provede koji dan sa učenicom na ekskurziji (to je baš ono kad mu se ne diže dok mu u misli ne dođu kurve riblje face i supruga). A potom se sve vraća na početak. Rezime? Perverznjak srednjih godina, prikriveni pedofil, koji ne zna šta bi od života.

Najzanimljivije od svega je to što Zoran Ferić važi za jednog od najcenjenijih hrvatskih pisaca. "Djeca Patrasa" moj su prvi susret sa njim. Ujedno i poslednji. U stvari, plašim se da pomislim kako pišu ostali hrvatski pisci, ako onaj koji je napisao ovako nešto važi za osobu koja stvara prave bisere. Svakako, ako neko ima na umu nekog hrvatskog (savremenog) književnika čije bi delo bilo vredno čitanja, bio bih zahvalan na preporuci. Zaista mi je potrebno nešto da spere gorak ukus koji su "Djeca" ostavila u ustima.

Naposletku, "Djeca Patrasa" su kupljena na kiosku. Umesto dva parčeta pice. Za istu cenu prodavala su se i dela Gijoma Musoa. Za skoro trista dinara mogli ste da kupite "Molitvu moje majke" Nafise Hadži. Za nešto više novca na kiosku možete da uzmete "Kuću sećanja i zaborava" Filipa Davida. Nijedna od tih knjiga ne bi trebalo da vam ostavi utisak romana sa kioska nakon čitanja. "Djeca Patrasa", nažalost, nisu ništa više od toga. Zato ne bacajte novac. Svratite u piceriju. Naručite picu. I... Prijatno!

Za KS: Stefan Zlatković

Gorčilo: jesi li to došao da me vidiš

Vrlo zanimljiv igrani film iz 2015. godine ostvaren u saradnji Srbije i Crne Gore, rađen po prerađenom originalnom tekstu istoimene drame Miodraga Kovačevića, a u režiji Milana Karadžića.

Godina je 1968. i trenutna aktuelna tema je izgradnja puta koji povezuje sever i jug Crne Gore. Da bi procenio kuda će put proći, u malo selo, negde u crnogorskim brdima, dolazi geometar Laza sa svojom suprugom, vrlo poželjnom i lepom balerinom Klarom. Odnos meštana prema geometru i njegovoj ljupkoj ženi, koja je za njih pojma lepote i intrige, biće šira slika ovog dela, predstava stanja i socijalne sredine naroda na ovim prostorima, koja je konstantno aktuelna kao pozadinski motiv. Međutim, druga tema, koja je intimnija i bliža, jeste sukob dveju porodica ovog sela Obada i Cvrkota, zasnovan na političkim različitostima, čija se deca zaljubljuju jedno u drugo bez obzira na nesuglasice između njihovih roditelja. Međutim, problem u njihovoj skrivenoj ljubavi nastaje kada devojka Koviljka Cvrkota (Kristina Stevović) zatrudni sa mladićem Petrašinom Obadom (Emir Ćatović). I naravno, treća tema koja se krije u naslovu dela jeste ona koja je glavna, tajna i skrivena od tuđih pogleda, s razlogom od stida i krivice običnog čoveka zbog izdaje i sebičnosti.

Prikaz realnosti na komičan način će sigurno izazvati intrigu u svakome ko pogleda ovaj film ili predstavu. Jedina zamerka, a nju će razumeti samo oni koji su odgledali predstavu, je izbacivanje velikog broja humorističnih dijaloga i mnologa pri adaptaciji teksta koji su u predstavi nesmetano došli do izražaja.
Zanimljiva kombinacija satire, komedije, tragedije i drame te prstenasta struktura tema unutar dela koje vrlo valjano prikazuje ondašnju stvarnost i socijalno stanje drustva jedne zajednice, ostavljaju jedan neobičan utisak koji zasigurno ne može sasvim razočarati gledaoca čak i ako ne volite domaće filmove.
Film je svoju premijeru imao 9. januara 2015. godine u Crnoj Gori, a 21. januara 2015. godine u Srbiji.

U glavnim ulogama:

Milutin Karadžić (Gorčilo Obad)

Boro Stjepanović (Maksim Obad)

Mladen Nelević (Željko Cvrkota)

Milorad Mandić (Prele Obad)

Andrija Milošević (Prodavac Marinko)

Viktor Savić (Geometar Laza)

Dubravka Drakić (Grozdana Obad)

Anita Mančić (Miluša Cvrkota)

Emir Ćatović (Petrašin Obad)

Kristina Stevović (Koviljka Cvrkota)

 Za "Kulturnu Srbiju": Đorđe Kuzmanović

Predstavljamo: Izdaja // JDP

Tekst Harolda Pintera, engleskog književnika, pesnika, urednika i političkog aktiviste, koji na suptilan i posve koncizan način predstavlja šta u stvari znači izdaja. Napisan 1978. godine i izvedeno krajem iste u Nacionalnom teatru u Londonu, u režiji Pitera Hola.

Naizgled klasična priča o ljubavnom trouglu uvodi nas u svet bračnog para ispunjenog neverstvom, dvoličnošću, zabludom i izdajom. Svet u kojem u isto vreme uzdiže i degradira ljubav dvoje ljudi.

Priča deluje vrlo obično na početku, dva prijatelja se sastaju, spontrano otkrivajući svoju bogatu i uzbudljivu prošlost, no već u narednim scenama ova priča dobija zanimljive i teško dokučive zaplete koji jedino međusobno povezani u celosti daju jedan zaokružen, rečima neizreciv smisao dela. Šta je u stvari prevara i šta ona zaista podrazumeva, koliko se različite emocije međusobno prepliću u onome koji vara, koliki je to pritisak na jedno ljudsko biće i da li takva ličnost zaista može naći sreću u svom ljubavniku? Sve su to pitanja koja na neki, veoma indirektan način bivaju sugerisana gledaocu te ga time podstiču na razmišljanje i povrh svega sumnju u ono što zna i što može znati.

Zanimljivo je da se radnja odvija oko tri lika (igrana od strane Nataše Tapušković, Gordana Kičića i Nebojše Dugalića) i sva tri su glavna lika. Međutim pred kraj predstave se pojavljuje i četvrti lik, konobar jednog restorana u Italiji. Njegova konkretna uloga je nejasna, budući da je delo prevedeno i da je samim tim izgubilo dosta svojih originalnih jezičkih konstrukcija koje iznose određenu dozu humora. Delo je prevela Vesna Radovanović i njen pokušaj da prenese duh jednog jezika je zaista vredan svake pohvale budući da su šale unutar teksta bile razumljive jedino na jeziku na kojem je delo originalno napisano.

Nebojša Dugalića, Gordan Kičića i Nataša Tapušković

Još jedna interesantna činjenica vezana za ovo delo jeste da je ono napisano u retrospekciji odnosno da, kao u delima Isidore Sekulić, siže biva ispričan od kraja pa sve do početka radnje što u početku deluje zbunjujuće na čitaoca. Međutim, kako se scene smenjuju i priča postaje sve kompleksnija, postaje jednostavnije složiti kockice i uhvatiti tok samog dela.

Reditelj Goran Šušljik kaže: „Izdaja ima interesantnu dramaturšku strukturu. A ja sam video kako taj komad može da se igra. Bio je dovoljno otvorene i dovoljno čvrste strukture, koja je veoma privlačna. Videlo se da ga je napisala ruka pozorišnog čoveka. Na jedan čudan način uvlači te u svoju banalnu priču, a s druge strane, postoji nešto više od toga. To nije samo priča o preljubi ili o ljubavnom trouglu, nego o svemu što može da podrazumeva izdaja. Šta su ti ljudi izdali? I da li je život sâm velika izdaja onoga što smo sanjali da jeste naš život, izdaja onih koji nas okružuju, bez kojih ne možemo? Jedan čitav spektar izdaja zbog kog, na kraju, kao rezultat, ne dobijaš ogorčenje, nego – prihvatanje činjenice šta je čovek. Čovek je ujedno i kreator i nemoćan učesnik. Ne treba ti velika demistifikacija, ni mistifikacija da bi se na pravi način bavio tim. Moraš da budeš intuitivan, kako Pinter kaže, ali i pedantan“.  

Za "Kulturnu Srbiju": Đorđe Kuzmanović

Branislav Simić // NoLimit

NoLimit portal nedavno je proslavio godinu dana svog postojanja. Celokupna proslava rođendana bila je u znaku humanitarne akcije u kojoj je skupljan prihod za lečenje malenog Mateju Mišića, po rečima urednika portala Branislava Simića akcija i dalje traje i ona će se nastaviti kroz razne kampanje. Branislav za blog "Kulturna Srbija" govori o samom početku NoLimit portala ali i osvrće se na svoju drugu profesiju, dizajn - uskoro izlazi muška i ženska modna kolekcija sa njegovim potpisom.

"NoLimit portal" nedavno je proslavio godišnjicu postojanja. Cela proslava je bila u znaku humanitarne akcije. Kako ste zadovoljni kako je celokupna organizacija ispala ali i prihodom koji je skupljen za malenog Mateju Mišića?
- Pre svega veliki pozdrav čitaocima vašeg Bloga. Tako je, NoLimit portal proslavio je svoj prvi rođendan,i kada se vratimo godinu dana u nazad možemo slobodno da kažemo da je to bio trnovit put. NoLimit portal važi za jedini portal koji je omiljen poznatim ličnostima, koje su nam na neki način 50% naše kategorizacije sajta, i što se kaže „Omiljene mušterije“. Doveli smo portal na taj put da poznate ličnosti bez oklevanja ulaze u saradnju sa nama zato što smo tematikom doveli do toga da prenosimo istinu o poznatima, njihovom životu, i da im damo istiniti medijski prostor, bez tračeva. Uvek se opuste i rado sarađuju sa nama. Tema proslave našeg rođendana bila je humanitarna akcija za malog Mateju Mišića, i ona još uvek traje tako da ćemo samo reći da smo zadovoljni organizacijom, idejom, i ljudima koji nam u svemu tome pomažu. Kada kažem da još uvek traje, stavljam akcenat da smo mi na toj rođendanskoj žurci počeli kampanju humanitarnih akcija za Mateju, što znači da ćemo u narednom periodu nastaviti sa skupljanjem novca za njegovo lečenje kroz razne kampanje.

Detalj sa rođendana

Detalj sa rođendana

Da se vratimo malo na početak, sa kojim ciljevima ste pokrenuli portal - koji je danas postao jedan od najposećenijih portala u regionu?
- Polomio sam nogu ( smeh ). Portal NoLimit je kao ideja počeo da se gradi ne tako davne 2011. godine, kada sam ja imao mali kiks na plesnom treningu i polomio sam nogu. Tri meseca u gipsu prouzrokovale su stvaranju te prve ideje NoLimit portala. Kako su godine prolazile, tako sam se sve više obazirao na posete sajtu koji je u to vreme bio nalik na jednostavan blog sa svega tri kategorije. Kada sam video da mogu osnovao sam NoLimit portal po uzoru na svetske portale,u kojima možete da nađete sve što vas zanima, od saveta, muzičkih aktuelnosti, pa do kolumni, i promocije ljudi koji su talentovani ali u senci. Za godinu dana NoLimit portal dobija i svoj pečat, a to je web TV, odnosno emisije u okviru samog portal koje bez limita i ograničenja predstavljaju poznate ličnosti. Intervjui poznatih, i video i tekstualni, praćeni su našom produkcijom, pa je cela priča dobila neku ozbiljnost , po tome se razlikujemo, iako smatramo da u Srbiji ima kvalitetnih portala koji se vode nekom svojom pričom i tematikom.

Nikolija za NoLimit

Kako ste zadovoljni razvojem "NoLimit portala", teme i priče koje se nalaze na portalu su raznovrsne. Kakav odnos imate sa timom koji zajedno sa vama sprema nešto novo što bi zainteresovalo čitaoce?
- Imamo tu sreću u nesreći da smo po osnivanju portala imali profesionalni tim ljudi koji se brinuo o svakom detalju na sajtu. Kako je vreme prolazilo kroz naše kastinge, dobili smo još kvalitetnije ljude koji su svojom maštom uključivali i nove ideje. Sada kada rezimiram i podvučem neku imaginarnu crtu, vidim kvalitetan tim ljudi koji je opstao pod pritiskom i “žvakao” moje histerične ispade na svaku minimalnu grešku. Vizija je nešto što treba konstantno promovisati drugima, da bi drugi imali uvid u vašu zamisao. Da vas ne odvuku u smeru u koji ne želite krenuti.

Pored portala bavite se sa modom, dizajnom. Spremate novu kolekciju. Kako ste zadovoljni stvarima koje se odvijaju na tom planu?
- Ja generalno nikada nisam zadovoljan jer gledam oko sebe ljude koji se druže, izlaze, piju, provode se a ja sedim za kompjuterom delimično pijan . NoLimit nije samo portal, NoLimit je tim ljudi koji pored portala funkcioniše i na ostalim poljima. Vizuelni identitet poznatih ličnosti, snimanje spotova, reklama, filmova. NoLimit u svom sastavu ima i modnu agenciju, agenciju za plesače, promo tim, kao i kompletnu video i filmsku produkciju. Kada se sve to sklopi zaboli glava (smeh). Uskoro kreće i ta stavka našeg neostvarenog cilja i želje, a to je muška i ženska modna kolekcija sa mojim potpisom, kao i Tv projekat na jednoj od poznatihih televizija u Srbiji. Ta dva projekta završavamo u ovoj godini, za treći nema mesta jer ne želim da ostanem usedelica.

Jelena Karleuša

Ana Bebić

Vaše haljine nosile su dosta poznatih dama, sa kojom od njih ste imali najbolju saradnju. I da li postoji neka poznata ličnost na kojoj ni za koje pare ne biste voleli da vidite svoju haljinu?
- Nose još uvek  (smeh), šalu na stranu, kroz posao u život  mi je ušlo  dosta poznatih ličnosti, ali sarađujem samo sa osobama koji svojim ponašanjem ne atakuju na moj centralni nervni sistem. Oblačio sam mnoge zvezde današnjice, od pevačica, glumica, manekenki, do nekih sada aktuelnih Misica raznih država. Ne idem u tom smeru popularizacije moje ličnosti, ne volim da sam u centru nekih zbivanja, to me umara. Sve stvari koje radim filtriram kroz naziv NoLimit kao brend. Tako će biti i od sada. Nikada u životu ne bih mogao da radim sa osobama koje su pre par godina jahale harmonikaše a sada nose CHANEL napisan ćirilicom.

Reč, dve: Ivan Mileusnić

Ivan Mileusnić, profesionalni plesač i koreograf veću pažnju na sebe skrenuo je učešćem u dva šou programa "Ples sa zvezdama" i "Tvoje lice zvuči poznato". Plesom se bavi od svoje sedme godine, a već sa šestaest godina počeo je da drži časove plesa. Ivan je osmostruki prvak Srbije u latino plesovima. Nedavno je otvorio plesni klub "Dare to dance", a za "Kulturnu Srbiju" govori o utiscima sa otvaranje, o tome šta njegov plesni klub može da ponudi ali i o budućim planovima.

Nedavno je održano otvaranje vašeg plesnog kluba „Dare to dance“. Kako ste zadovoljni odazivom vaših kolega i saradnika? Da li su se utisci slegli?
- Da budem iskren vrlo sam zadovoljan kako je sve proteklo i ponosan sam što su svi imali samo reči hvale nakon koktela povodom otvaranja. Uz pomoć Vinarije "Čoka", Vode "Vrnjci" i "RedBull"-a uspeli smo lepo da ugostimo sve pozvane i proslavimo otvaranje. Inače to veče smo okupili samo najuže prijatelje, poslovne saradnike i VIP drugare iz javnog sveta, kao i medije kako bismo dali do znanja da smo pokrenuli novu plesnu školu u našem gradu. Žurku za kolege iz plesnog sveta pravimo tek kada renoviramo glavnu salu u kojoj ćemo raditi, a koja će se nalaziti u sklopu sportskog centra Stari dif, na Slaviji.

U kom trenutku ste odlučili da želite da otvorite plesni klub? Da li otvaranje ovog kluba predstavljao ostvarenje vaših snova ili jedan stepenik više ka cilju koji ste sebi zacrtali?
- Svakako jeste jedan veliki i ozbiljan korak napred u odnosu na sve do sada. Sada više nisam samo u ulozi igrača i saradnika nekog kluba, već odgovorno lice koje stoji kompletno iza plesa svih drugih u svom klubu, misli o milion i jednoj stvari od koje zavisi taj ples, pre svega o uslovima koji će svima koji budu deo našeg kluba omogućiti sve ono što smatram neophodnim za kvalitetan radi i napredak, ali i ono što sam i ja sam želeo da imam a nisam. A zašto baš sada ovaj korak, da budem iskren nekako sam za sve u životu čekao znak iznutra, neki impuls i sijalicu koja se upali i kao da signalizira šta treba da uradim, ili kako ljudi vole da kažu uvek sam sledio svoje srce i instinkt. Zaista sada su se kockice poklopile, postigao sam dosta toga u plesu, skupio značajno iskustvo u radu i praksi, i shvatio da želim da slušam isključivo sebe i one koje procenim da mi misle dobro za razvoj ove divne veštine. Ne volim poklopce nad glavom niti da mi bilo ko narušava optimizam i vizije. Ja sam Petar Pan koji želi zauvek da leti!
 
Po vašem mišljemu, po čemu će se „Dare to dance“ razlikovati od ostalih plesnih klubova, šta će on to ponuditi da bi se izdvojio od drugih?
- Ne znam, drugi će suditi o tome. Ono u šta sam siguran jeste jedan zdrav odnos prema plesu. Ples kojim se ja bavim je sport a to znači da on nije puko učenje koraka i ponavljanje istih. Ni Đoković nije dostigao svetski vrh pukim udaranjem reketa o lopticu. Dakle, ima puno stvari od kojih ples danas zavisi. Psihička i fizička spremnost, adekvatna oprema za što bolji performans, razna pravila i kodeksi ponašanja i takmičenja itd. Elem, mnogo ljudi u našoj zemlji je tokom poslednjih 15tak godina unazadilo ples i popularizaciju istog onda kada je zaista krenuo da se rapidno razvija i omasovljava. Naravno razlog su bile pare i isključivo privatnički poriv ka profitu. Deca su tretirana kao potencijalni novac, mame i tate kao bankomat mašine, radile su se samo animacije i bespotrebna višegodišnja polaganja za kojekakve značkice kako bi deca najzad došla do pravog plesa, saveza, takmičenja i suštine. Uvek je bolje tamo nešto na youtube-u i lakše je kopirati nego decu terati da koriste svoj mozak i prate svoj osećaj, nauče decu da naprave neki svoj original. Informacije se štede da bi se što duže prodavale na kašičicu, a sve to je usporavalo razvoj plesa. Danas se znanje ne štedi i zbog interneta trendovi se vrlo lako šire po svetu. Danas mnogo zaostaješ kad ne znaš, improvizacije više ne prolaze. Ideja mi je da deci pre svega pružim maksimum onoga što znam i pomognem da saznaju više i umeju bolje. Mislim da će novca uvek biti dovoljno kada si pošten, vredan, uporan, i kada s ljubavlju radiš svoj posao! Ne kažem da toga nema kod nas, naprotiv ali su mnogo brojniji oni koji na ples gledaju samo kao šansu za biznis i profit.

U poslednje vreme sarađujete sa velikim brojem poznatih ličnosti? Koja od njih je na vas ostavila najveći utisak. I koga biste želeli da vidite na časovima plesa?
- Nikad nisam voleo da izdvajam jer mi je to kao profesionalcu ružno, ali nisam ni osećao potrebu. Svako iskustvo u radu sa nekim gledam kao priču za sebe, svako je poseban na svoj način. Svako od tih iskustava i mene nauči nečemu, ako ništa drugo uvek budem bogatiji za jedan drugačiji pristup istoj problematici, plesu. Neko može da ima više ili manje talenta za igru, ali meni su iskustva sa svakim od dosadašnjih saradnika uvek bila lepa. Naravno bude uvek slatkih muka, povuci potegni figura i koraka, jer ne stoji svakome isti stil plesanja niti svako preferira isti. Inače poznate ličnosti je jako teško u kontinuitetu imati u sali i na treninzima jer i oni imaju svoj posao a pored njega još hiljade obaveza zbog tog javnog medijskog života i kretanja. Srećan sam što sam kroz svoj ples upoznao i sarađivao sa mnogim osobama koje sam kao mali gledao preko malih ekrana i bio sav ushićen. Nikad neću zaboraviti kako sam bio srećan  kada sam upoznavao Lepu Brenu i kada sam prvi put zaigrao na njenom koncertu. Mislim da ne postoji dete koje nju nije obožavalo i jurilo na koncerte. Tokom prehodne godine imao sam čast da kroz dva TV šoua "Ples sa zvezdama" i "Tvoje lice zvuči poznato 2" ,u kojima sam bio angažovan kao koreograf, upoznam veliki broj novih VIP osoba i divno sarađujem. Eto Lena Bogdanović, Vanesa Šokčić, Ivan Mihailović i dalje obožavaju ples i sa ne strpljenjem očekujemo da naša velika sala na Difu bude renovirana i da nastavimo da plešemo.

Kakvi su vam dalji profesionalni planovi? Da li ćete se posvetiti samo plesnom klubu ili se krčka još neki projekat?
- Što se mog profesionalnog  plesanja tiče ja sada imam novu partnerku Jelenu Stojković sa kojom sam se tokom celokupne svoje karijere  nadmetao ali smo sada nas dvoje plesni par i zajedno nastavljamo osvajanja i borbu na podijumu. Srećan sam da imam odličnu partnerku, kolegu ,prijatelja i nekog ravnog sebi po iskustvu i predjenim kilometrima plesanja. Iako sam stariji i dolaze neki novi klinci, ja to gledam kao prednost jer sam sada i sposobniji da partnerci i sebi omogućim veću podršku i šanse. Što se drugih projekata tiče ne volim da pričam unapred, jer verujem u baksuz, ali krčka se uvek nešto, mene mesto ne drži to znaju svi koji me poznaju dobro. Klub jeste prioritet naravno, ali uz dobru organizaciju sve se da postići.

Intervju: Milica Milisavljević Dugalić

Milica Milisavljević Dugalić je interpretatorka tradicionlne muzike južnog Balkana. Rođena je u Kosovskoj Mitrovici, po obrazovanju je diplomirani novinar, ali njen život je potpuno u znaku tradicionalne muzike sa Kosova i Metohije, i važi za predstavika kosovsko-metohijske pesme. Za blog "Kulturna Srbija" Milica govori o nedavno dobijenoj prestižnoj nagradi za izvanredan doprinos u razvoju muzike, o novom albumu, ali i o pesmi Evrovizije.

Da krenemo od nečega najnovijeg, nedavno ste dobili "Balkansku muzičku nagradu" za izvanredan doprinos u razvoju muzike. Koliko vam znači ova nagrada, budući da nju dodeljuju proznati ljudi iz sveta muzike?
- Balkanska muzička nagrada je za mene posebno priznanje. To je velika, obavezujuća nagrada, koja potvrđuje da sam na pravom putu i da sa još većom energijom nastavim sa propagiranjem etno muzike i dospem do slušalaca svih generacija.

Trenutno završavate drugi album sa etno muzikom, koliko će se on razlikovati od vaših ostalih izdanja?
- Etno muzika ima svoje osobenosti, svoj sistem i svoje jedinstvene forme koje prate sve što je u životnom ciklusu. Pesme na novom albumu su brižljivo odabrane jer što ste dublje u prošlosti, više ste u budućnosti. Na novom albumu je osetan uticaj orijentalne kulture kako u sviranju tako i u pevanju, što evocira duh čitavog regiona. Odlična ekipa profesionalaca predvođena energičnom Lanom Toković, udahnula je neku novu dimenziju i živost tradicionalnim pesmama. Verujem da će ovaj album naići na dobar odjek u javnosti jer je rađen sa mnogo ljubavi u prijateljskoj atmosferi.

Po obrazovanju ste diplomirani novinar, u kom trenutku vašeg života ste shvatili da želite da se bavite muzikom?
- Pevam od kada znam za sebe, a muzika i pesma su moj život. Bila sam zabavljač od malena i aplauzi su pratili moje odrastanje. Roditelji su mi dali slobodu da se bavim čime hoću. Povlačila sam razne poteze u životu pa je i diploma žurnalistike jedna od njih, ali muzika je moja strast i srećna sam što se bavim onim što volim.

Jugovizija, Sarajevo 1991. godina

Trenutno je aktuelan izbor za pesmu Evrovizije. Vi ste na Jugoviziji učestovali tri puta. Šta bi trebalo da se desi da bi ste vi opet odlučili da se prijavite?
- Smatram da na ovoj muzičkoj smotri treba dati prednost mladim ljudima koji imaju odličan vokal ali i performans jer se Evrovizija i sluša i gleda. Da bih se prijavila, potrebno je da se desi iskrena i jaka pesma u kojoj bi se većina pronašla a ja uživala u interpretaciji.

Po vama kakvo je trenutno stanje etno muzike u Srbiji, ili uopšteno na Balkanu?
- U principu svi podržavaju tradiciju ali praksa pokazuje da nigde u medijima nema zvaničnog prostora za ovu vrstu muzike. Malo toga se radi po pitanju očuvanja tradicionalne pesme. Ministarstvo za kulturu, etnomuzikolozi, kulturne institucije, svako ima različiti pristup etno muzici i zato je učinak slab. Verujem u bolja vremena gde će etno scena dobiti zasluženi prostor i priliku da se na pravi način predstavi javnom mnjenju i tako postane neizostavni deo svakodnevnice jednog naroda.

Ekskluzivno: Tijana Bogićević

Tijana Bogićević još od ranog detinjstva je pokazivala izuzetnu sklonost ka muzici. Početkom svoje profesionalne muzičke karijere smatra 2001. godinu kada je pristupila bendu Vlade Georieva kao prateći vokal. Devet godina kasnije publici se predstavlja pesmom "Tražim" na jednom festivalu, Tijana po njoj postaje prepoznatljiva svima. U ekskluzivnomm intervjuu za "Kulturnu Srbiju" otkriva zašto je odustala od objavljivanja svog prvog albuma, šta smatra svojim najvećim muzičkim uspehom, ali i šta to u skoroj budućnosti možemo da očekujemo od nje.

Prošle godine je najavljivan tvoj album. Međutim krajem prošlog meseca si objavila akustične verzije nekih pesama. Da li je to neki način da započneš promociju, ili si od albuma odustala?
- Može se reći da sam odustala za sad. Mislim da mi je ponestalo snage da se bavim muzikom u Srbiji. Trenutno sam u Americi, i možda mi treba malo detoksikacije i vremena. Snimila sam akustične verzije novih pesama zato što sam želela da pokažem da odlična muzika na srpskom itekako postoji i jedva čekam da ih uradim i studijski. Takođe sam želela da ljudi koji vole to što radim čuju nešto novo, pa makar i samo ovako uživo.

Voliš da kažeš da je muzika izabrala tebe, a ne ti nju! U kom trenutku si shvatila da je muzika tvoj životni poziv?
- Oduvek sam znala da ću biti pevačica. Nikad me ništa drugo nije interesovalo. U sve ovo sam ušla zbog pevanja, ništa drugo.

Šta smatraš svojim najvećim dosadašnjim uspehom kada je u pitanju muzika?
- Kad počnem da vraćam film shvatam da je bilo izuzetnih momenata. Nisam ostvarila najveći uspeh još uvek, ali kao nešto što me je obeležilo je to što sam otpevala pesmu koju svi vole i slušaju, uprkos tome što je nije baš mnogo bilo u medijima i što je bilo učinjeno sve da se ona zaboravi tako što je skinut spot sa youtubea, zabranjivano tv stanicama da je emituju...Itd...

Dugo godina si pevala prateće vokale Vladi Geogrievu. Koji je to bio presudan trenutak da kreneš sa solo pevanjem?
- Nikad nisam sebe videla kao prateći vokal. Oduvek sam bila zainteresovana za autorski rad, pevanje pratećih vokala Georgievu je bio samo nešto što sam usput radila, nisam mislila da ću tu ostati toliko dugo, ali to je bilo kul i lepo mi je da se sećam tog perioda.

Na pomen tvog imena, mnogi se odmah sete pesme "Tražim". Po tebi, čime je baš ta pesma očarala publiku?
- Očarala je publiku time što je to jedna odlična pesma! I tekst i muzika. I eto verovatno je i moje pevanje doprinelo da se svima uvuče pod kožu.

Kako mišljenje imaš o trenutnom stanju muzike u našoj zemlji i onim kriterijumima po kojima se određuje "dobra" muzika".
- To je pitanje na koje odgovaram već deset godina minimum. Čim postoji potreba da se ono postavi odgovor je jasan. Stanje u muzici ne postoji, jer ja ovo što se slusa ne mogu ni da nazovem muzikom. Strava i užas. Čast vrlo retkim izuzecima.

Šta je to novo od tebe možemo očekivati u ovoj godini? Kakve si ciljeve stavila ispred sebe?
- S'obzirom da sam u Americi verovatno ću imati potpuno drugačiji pristup svemu i tek kad se odomaćim moći ću da pričam o ciljevima. Ja sam tip umetnika da volim da nađem muzičku "srodnu dušu", i onda je predivna muzika neizbežna. To se desilo sa Dušanom Alagićem koji je napisao sve ove nove pesme i još mnogo drugih koje još nismo snimili. U svakom slučaju ništa me ne sprečava da i dalje snimam i izbacujem odlične pesme.

Muzički vremeplov: K2

Sestre Kristina i Aleksandra Kovač postale su javnosti poznate uz grupu "K2". Izdale su 5 albuma, 4 studijska, 1 remiks kompilaciju, od kojih su 2 bile na srpskom, 2 na španskom, a 1 i to prvi na engleskom.

Davne 1998. godine uz očevu pomoć, koristeći naziv "Next of kin" snimile album na engleskom jeziku "Way to the top" u Španiji. Album je takođe izdat u Srbiji, ali nije doživeo veliki uspeh.

Kristina i Aleksandra 1991. godine pevaju prateće vokale za Bebi Dol koja je predstsvalja Jugoslaviju na Evroviziji. U septembru te iste godine Aleksandra i Kristina preselile su se u Londom kako bi išle na turneju sa Labi Siffre. Do kraja godine, vratile su se u Beograd, da bi već u leto 1992. otišle u Norvešku da snime promo materijal za kompozitora Swaya, i to pod nazivom You dirty sisters.

1993. godine ponovo odlaze u London gde su nastupale u klubovima kao što su "Mean fiddler", "The orange" i "Tea room des artistes". Nakon što ih je čuo kako pevaju u klubu "Mean fiddler", Errol Brow (bivši pevač "Hot chocolate") je napravio posao sa Aleksandrom i Kristinom, i načinio i predgrupom i pratećim vokalima na svojoj turneji. Za te prilike nazivale su se "The Cornelias".

Sledećih nekoliko godina, Aleksandra i Kristina su radile sa velikim muzičkim imenima kao što su Derek Bramble (kompozitor i producent, radio sa Whitney Houston, Nonom Gaye) i sa kompozitorskim duetom Rod Argent - Peter Van Hooke (komponovali i producirali za Genesis i Taniru Tikaram).

Omot prvog albuma

Njihov prvi album "Ajmo u život" je izdat za Komunu 1996. godine. Bio je veoma popularan i devojke su postale poznate. Izdale su 3 video spota - Ajmo u život, Džangl manija i Milo moje. Sve su pesme bila veliki hitovi i na prvim mestima svih pop top lista.

Samo godinu dana kasnije, 1997., izlazi drugi album, malo manje komercijalan ali podjednako uspešan. Nazvan je "Malo soula". K2 su snimile opet tri spota - Dabadamdam, Sestre i Biću tvoja devojka.

Iste godine sestre postaju urednice muzičkog izdanja "Time out", koji je kompilacija pesama mladih hip hop i pop izvođača Srbije. K2 na albumu izdaju 2 pesme (Srebro i zlato, Da li znaš) ali je urađen i remiks za pesmu Da li znaš. Snimljen je spot za Srebro i zlato koji je bio veoma popularan.

Usled velike poplarnosti u Srbiji, K2 izdaju album na španskom urađen za EMI 1998. Sadržavao je španske verzije srpskih pesama. Npr. Sestre su postale Hermanas, a Ajmo u život - Vamos de fiesta. Album je bio uspešan, a devojke su takođe išle i na turneju širom Španije. Iste godine izlazi kompilacija remiks izdanja pesama, koji je takođe izdat za EMI. Devojke su se vratile u Srbiju, ali stanje više nije bilo bolje, čak se pogoršalo. Popularnost turbo folka, i užasna politika koja je tog perioda zagospodarila Srbijom, ali svakako i zasićenje uticali su da se K2 raspadne. Sestre su otišle na različite strane.

Zahvalnost na informacijama dugujemo Kristinom fan sajtu "KKFAN".

Milan Krivokuća // Spotted magazine

Početkom meseca izašlo je novo februarsko izdanje online lifestyle magazina "Spotted magazine", i ovaj put tim saradnika za svoje verne čitaoce, kojih je svakim brojem sve više, pripremio prave poslastice. Za blog "Kulturna Srbija", govori glavni urednik magazina Milan Krivokuća i otkriva kako je došao na ideju da se magazin pokrene, kakve teme nikada neće obrađivati ali i šta to novo očekuje čitaoce u predstojećim brojevima.

"Spotted magazine" svakim brojem ima sve više čitalaca. Kako si došao na ideju da pokreneš online lifestyle magazin?
- Kao što sam i u prvom broju rekao, "Spotted Magazin" je tu za sve mlade, talentovane ljude naše zemlje, koje ne možete videti u "velikim" lifestyle magazinima, a i te kako su vredni pomena. Smatram da je naša zemlja prepuna novih nada, svežih, pa čak i boljih i inovativnijih ideja i talenata.

Ti si na mestu glavnog urednika, kako si zadovoljan i kakav odnos imaš sa ekipom koja sarađuje sa tobom na časopisu?
- Uglavnom su to ljudi iz mog privatnog života, koje poznajem od ranije. Ima ih iz svih sfera. Posebno bih istakao da je tim pojačan od februarskog broja za jednog diplomiranog novinara. Najviše volim momente sudara ideja.

Nekoliko meseci unazad magazin redovno izlazi, na koji broj si najponosniji?
-Svaki broj mi je drag na različit način. Ponosan sam na svaki broj jer on iza sebe nosi neku svoju i drugačiju priču. Smatram uspehom to, što su se na moj poziv odazvala mnoga velika imena, poput, Kristine Bekvalac, Vlade Savića, Igora Todorovića, doktora za ples i koregrafa Ivana Mileusnića itd.

Februarsko izdanje

Koje teme su uvek dobrodošle u magazin, a o kojima nikada ne biste pisali ni po koju cenu?
- Voleo bih da zadržimo ovu jednostavnost, a nikada neće postati trač magazin. Koliko god to donosilo čitanost. Kreativnost i autentičnost su uvek dobrodošli.

Kakvi su planovi za dalje? Imate li u planu proširenje strana, nove rubrike?
-Planovi su veliki. Nadam se da ćemo istrajati u svim našim idejama, koliko to budu trenutna sredstva sa kojima raspolažemo omogućavala. Već od sledećeg broja uvodimo nove rubrike i nove strane, iz broja u broj rastemo u svakom smislu te reči, i trudimo se da budemo kvalitetniji, bolji i drugačiji. Bliži se prvi rođendan magazina, pa sa tim dolaze i neke promene, koje će se svideti čitaocima, nadam se.

Da budete u toku sa novostima, obavezno lajkujte njihovu facebook stranicu OVDE