Tvoj sedmi po redu roman „Kapija“ nedavno je ugledao svetlost dana. Kakvi su utisci nakon promocije?
- Promocija je dobro prošla, odmah sam počela sa pripremama sa sajam, tako da utiske zbrajam u letu. Na promociji su o romanu Kapija govorili spisateljica Vesna Zakonović Arežina i, uradila sam nešto što mislim da bi malo pisaca uradilo. Pozvala sam čitaoca koji je odrastao na mojim romanima, Jovicu Bukovalu, da prezentuje svoje utiske o „Kapiji“. Nijedne književne kritike se ne plašim i ne strepim kao od utisaka ljudi koji moje romane poznaju možda bolje nego ja sama.
Po prvi put radnja tvog romana nije smeštena u Beogradu. Kako si se odlučila da to baš bude Atina?
- Pre godinu dana, Atinu sam postetila turistički i zaljubila se u taj grad. Govorili su mi da nije bezbedno da žena sama noću ide na mesto po imenu Omonija. Ja sam naravno otišla. Tamo sam se susrela sa različitim životnim pričama. Pričama o snovima, begu, životu i sreći. Poželela sam da to podelim sa svojim čitaocima. Naredni korak bio je pomeranje u Atinu na par meseci i istraživanje same tematike. Deo romana Kapija koji govori o imigraciji, može zvučati strašno i dosadno, ali nije. Priče koje sam slušala u Atini, priče zbog kojih sam stavljala glavu u torbu, spojila sam u jednu i predstavila je ljudima. Verujem da će uživati u čitanju.
- Poželala sam da radim nešto drugačije. Mnogo meseci sam potrošila na pisanje „Kapije“ u trećem licu. Po prvi put sam u životu osetila prezir prema onome što radim. Uzrok je bio treće lice. Nisam mogla da se saživim sa junacima, umirala sam od sramote kada pročitam napisano. Kako sam krenula da pišem u prvom licu tako se sve vratilo u normalu. Svi mi želimo nekada da nešto promenimo, ali nije svaka promena dobra.
„Kapija“ je jednostavan i simboličan naziv, kako je roman dobio ime?
- Roman nosi naziv „Kapija“ iz nekoliko razloga. Najvažniji razlog - život moje junakinje Amite se menja kada zakorači na tlo koje danas u Evropi nazivaju kapijom. Nije to nikakva luksuzna kapija, zlatna i okićena. To je cesta blizu reke puna kamenja, obrasla travom, kojom mnogi ljudi koračaju verujući da će živeti neki bolji život. Dok sam boravila u Grčkoj, obišla sam delove oko te ceste. Iako je od toga prošlo godinu dana i dalje se naježim na pomisao da živimo u svetu u kome sreća može da zavisi od jedne linije koju zovemo granica.
Da li su stigle prve reakcije na roman, kako si zadovoljan kritikama?
- Skoro sam se našalila da ne znam da li ljudi brzo čitaju ili preskaču strane. Utisci su počeli da pristižu brže nego što sam mislila. Ljudi su šokirani, nemi. Tu su i suze. Pitaju me da li namerno težim tome da rasplačem. Naprotiv, ja samo pišem. Realnost rasplače čitaoca.
„Peščani sat“ je za sada tvoj najprodavaniji roman. Jedna od tema je elitna prostitucija, po tvom mišljenju koliko je ta tema uticala na popularnost romana?
- Svakako da je uticala. Ljudi jedva čekaju da zavire u ono što smatraju nemoralnim ili groznim. Pojedini ljudi oko mene bili su zapanjeni kada su čuli da pišem o elitnoj prostituciji. Stvar je potpuno jednostavna. Kao pisac realnih romana, ne možeš da stvaraš u kanalizaciji i da tvrdiš da oko tebe nema fekalija, već da cvetaju orhideje. Mislim da je šokantnost teme ono što ljude privuče „Peščanom satu“, ali ono što ih veže za knjigu je ljubavna priča i način na koji se glavna junakinja igra sama sa sobom.
Negde sam pročitao da je najverovatnij da će „Peščani sat“ dobiti i nastavak? Da li to imaš u planovima ili si stavila tačku na tu priču?
- Od junakinje iz romana „Kapija“ naučila sam da neke stvari ne treba planirati i da treba pustiti vetru da nas nosi. Tako je i sa nastavkom „Peščanog sata“ ili bilo koje knjige. Vezujem se za sve svoje junake, nekada u napadu euforije kažem da će biti nastavak ali... Ko zna. Ako bih birala koji bih nastavak pisala svakako je to nastavak trilogije. Mislim da Jana i Stevan zaslužuju jedan susret koji bi mnoge stvari razjasnio.
Na prošlogodišnjem sajmu, samo za prave ljubitelje tvojih knjiga moglo se kupiti limited edition izdanje „Kocke“. Priča o prijateljima različite seksualne orijentacije je dobila dobre kritike. Da li su ti se javljati ljudi koji su se pronašli u te četiri priče?
- Da. Redovno. Ljudi koji mi se jave posle čitanja "Kocke", "Kocke 2" ili spoja ova dva romana me potpuno raznesu, u pozitivnom smislu, sa komentarima. Nikada mi se nije dogodilo da mi se neko zahvali za napisane strane. Sa "Kockama" se to događa. Malo je knjiga na temu lgbt ljudi, homofobije i nasilja nad ženama. Mislila sam da "Kocka" neće biti čitana zbog činjenice da živimo u homofobičnoj sredini, ali pokazalo se da Kocku čitaju svi.
Tvoj četvrti roman „Zauvek“, postavlja pitanja kao što su: „Da li je bilo šta na ovom svetu zauvek? Da li u nekim ljudima zauvek ostanemo, iako više nisu uz nas? Da li postoji apsolutna ljubav i sloboda?“ Kakvi su tvoji odgovori na ta pitanja?
- Ne verujem u krajeve, zato roman nosi naslov "Zauvek". Ne verujem da ljubav nestaje, verujem da menja oblik. Verujem u zauvek, ne slepo, već racionalno. U nekim ljudima zauvek ostanemo i neki ljudi zauvek ostanu deo nas. Blizina dva bića se ne meri kilometrima. Blizina se meri tišinama koje govore više od reči. Volimo da tugujemo i često ljubavnu tugu pravdamo udaljenošću od osobe koju volimo, krajem, kilometrima i mnogim stvari zbog kojih je lako dozvoliti da najlepšu emociju ukaljamo tugom. Iza svega toga, čini mi se, skriva se potreba da posedujemo tu drugu osobu. A iza toga, skriva se jedna duboka nesigiurnost i nedostatak ljubavi prema sebi samom.
 |
| Sa promocije romana "Kapija" |
- Jana Petrov je glavna junakinja moja tri romana i sporedna junakinja u romanu "Peščani sat". Mislim da su se čitaoci vezali za Janu jer je Jana jedini lik koji im je pružio kontinuitet u priči, ne samo priču. Jana je oduvek bila zarez, nikada tačka. Pružila je čitaocima uvid u njeno odrastanje, sazrevanje, menjanje. Kako je Jana rasla, rasli su i čitaoci. Čitaoci prate preko 5 godina Janinog života, navikla ih je da bude tu. Mislim da je Jana u jednom trenutku bila više od književnog junaka. Bila je prijatelj čitaocu. Takođe, Jana je moja prva junakinja i verujem da u njoj vide autorski početni entuzijazam i euforiju pri pisanju, koja može da postoji sa svakim novim likom, ali nikada u toj meri kao kada se stvara prvi književni junak.
Da li ti se nekada desilo da u ljudima koji te okružuju ili one koje slučajno sretneš, „prepoznaš“ neke od svojih likova?
- Svakodnevno. U tinejdžerkama vidim Janu, u mnogim ženama Miu, a o Sari i Sonji da ne govorimo. Sve ih je više. Najtužnija sam kada u nekoj ženi prepoznam Anu iz romana "Kocka".
Koja od tvojih junakinja ti je najviše slična?
- Moram da pohvalim pitanje. Na tren me je ostavilo nemom. Mislim da ni za jednu ne mogu da kažem da smo u velikom procentu slične, imamo sitne dodirne tačke, svakako. U svom životu sam volela kao Jana, patila kao Sara, povređivala kao Jelena, ostavljala kao Petar, ratovala kao Nebojša, živela bez smisla kao Jorgos. Ipak, čini mi se da sam sličnija muškim junacima nego ženskim.
Izjavila si da na svoje romane gledaš na svoju decu. Kada bi te neko ko nije upoznat sa tvojim delom pitao da mu preporučiš neki od svojih romana, bez razmišljanja koji bi to roman bio i zašto?
- Zavisi ko je osoba koja me pita. Uglavnom preporučujem novije romane jer je pomak u pisanju vidljiv. Nisam pisala isto sa 17 godina i sada sa 25.
- Do sajma je ostao mali broj dana. Pripreme uveliko teku. Štand "Urban Art", nalazi se gde i prošle godine, hala 1, galerija. Ništa lepše od mogućnosti da se neko susretne sa vašim radom i da se suretnete sa nekim ko prati vaš rad. Na sajmu ću biti svakog dana od 12 do 20 časova. U poslednje vreme pojedini stručnjaci za ne znam više ni ja šta, vrište na mene kako mogu 8 sati da potpisujem knjige. Jedino što mogu da odgovorim je: Hvala Bogu, pa ih potpisujem po 8 sati. Posetioce očekuje mnogo akcija, sajamskih popusta, sitnih iznenađenja. Iako je roman "Kocke limited edition" bilo publikovan samo za prošli sajam, trenutno polemišem sama sa sobom da li ga publikovati i za ovaj.
Da li ti se nekada desilo da razmišljaš o „životu“ tvojih junaka nakon knjige. Šta im se može desiti nakon što staviš poslednju tačku na kraju romana?
- Naravno. I to su momenti kada mogu da zaplačem što sam neke junake unakazila, ubila ili razdvojila. Tada se najčešće javi ideja za pisanjem nastavka. Često me ljudi pitaju šta sada rade Jana, Stevan, Mia, Jelena, Sara... Znam samo da su dobro. I tu su. Svi ti junaci koji su prošetali kroz moje romane, svuda su oko nas a najvažnije je da su ostali u sećanju čitaoca.
Sada kada je „Kapija“ u prodaji, da li praviš malu pauzu ili se već odmah bacaš na traženje teme za novi roman?
- Previše je utisaka oko mene i dešavanja. Potrebna mi je pauza u pisanju. Pišem ja svakodnevno, po par rečenica. Temu znam, ali još uvek je prerano za početak ozbiljnog pisanja.
No comments:
Post a Comment