Legende sinhronizacije

Crtani filmovi su prava poslastica za decu, ali i odrasle koji i dan danas uživaju u gledanju animiranih junaka. Mada mora se priznati da današnji crtaći nemaju baš puno dodirnih tačaka sa onima na kojima su mnoge generacije odrasle. Mnogi se i danas sećaju „Petla Sofronija“, „Duška Dugouška“, „Nindža kornjača“, „Mornar Popaja“ i pregršt fantastičnih Diznijevih projekata.

Sećanje na ove crtane junake budi i dobra sinhornizacija, koja se sa ovom današnjom uopšte ne može porediti, ne u smislu kvaliteta već po verodostojnosti. Blog „Kulturna Srbija“ vam predstava legendarne glumce koje su našim omiljenim junacima pozajmili glas tokom sinhornizacije.

Nikola Simić
„Šefe, koji ti je vrag?“ je jedna od legendarnih replika iz crtanih filmova o „Dušku Dugoušku“, njemu je glas pozajmio naš veliki glumac Nikola Simić. Upravo ovaj crtać se smatra jednim od najuspešnijih u našoj zemlji. Nikola je svoj glas pozajmio u likovima u „Nindža kornjačama“ tako je postao Mikelanđelo ali i negativac Sekač. Ovaj velikan poznat je po serijalu za decu kao što su „Dobro veče, deco“.

Ljubiša Bačić
Ljubiša Bačić – Baja bio je srpski glumac, pesnik i prevodilac. On je svojim glasom „oživeo“ popularnog petla Sofronija, Simu Straha, Elmera Daveža ali i većine likova u „Nindža Kornjačama“. Ljubiša je snimio i nekoliko dečjih singlova, a učestovao je i u lutkarskoj seriji „Laku noć, deco“ gde je svog glas pozajmljivao lutkama magarca, psa i ježa.

Nada Blam
Glas najpoznatije reporterke Ejpril O’nil u serijalima „Nindža Kornjače“ pripada našoj glumici Nadi Blam. Pored Ejpril, Nada je „govorila“ i za lik Irme. Pored ovog ctaća, svoj glas pozajmila i Popajevoj lepšoj polovini – Olivi.

Vlastimir Đuza Stojiljković
Zbog specifičnosti glasa, Vlastimira smo zavoleli kroz likove Patka Dače, Pepe le Tvora ali kao i Rafaela i Leonarda iz "Nindža Kornjača". Kroz emisiju „Dobro veče, dece“ on kao centralni lik pričao je avanture jednog dečaka i uvek na kraju epizode iznosio poučni zaključak.

Milutin Mića Tatić
Ova glumačka legenda, najveću popularnost stekao je kao junak tv serije za decu "Na slovo, na slovo". Najmlađe slušace "Radio Beograda" budio je emisijom "Dobro jutro, deco". Međutim svoj glas je pozajmljivao i brojnim junacima crtanih filmova među kojima su Pera Detlić, Popaj, Veliki Štrumf, Tarzan i Brzi Gonzales.

Dobrila Matić
Svakako u legende crtanih filmova ulazi i „Kalimero“, ovom slatkom pilencetu svoj glas je pozajmila glumica Dobila Matić, koju su zvali caricom dečje mašte. Iako je poznata po rečenici „Nepravda, pa to ti je!“, još se njene pamte replike kao što su: „Ribiću mlađi, ti si samo sitna riba u ovom moru plavom" ili "Slatka, mala izvrnuta torto, dno ti na vrhu stoji".

Vladislava Vaca Đorđević
Svakako jedan od najpopularnijih glasova u današnjim crtanim filmovima jeste glas Sunđer Boba, kojeg je za naše tržište „oživela“ Vladislava Vaca Đorđević. Ova sinhronizacija smatra se jednom od najboljih a mnogi govore da je čak bolja i od originalne verzije. Pored Sunđer Boba, ona u Koralovu pozajmljuje glasove još i Kebi Krabi, veverici Sendi, gospođi Pufni i Biserki. Takođe njen glas se može čuti i u crtanom filmu "Ren i Stimpi".

Predstavljamo: "Kabare Harms"

U produkciji "Fakulteta dramskih umetnosti" iz Beograda i pod režijom Kristine Opsenice nastao je "Kabare Harms" koji će biti premijerno izveden u okviru "Bitef teatra", 30. oktobra u 20 časova.

"Kabare Harms" je predstava nastavala dramatizacijom dela "Jelizaveta Bam", Danila Harmsa. Priča govori o njegovom životu, kao i njegovom stavu prema tadašnjem sistemu u kome je umetnost bila u službi vlasi. Predstava takođe problematizuje pitanje umetničke slobode, igrajući se različitim vidovima cenzure u umetnosti danas.

Predstava je po strukturi nadrealistička drama sa elementima karikaturalnosti i dokumetarizma. U opštem društvenom okviru, govori o slobodi i emancipaciji ličnosti i njegovom procepu između želja i stvarnosti.

Ulove u ovom ostvarenju pripale su Peđi Dmnjanoviću, Jelisaveti Karadžić, Dušanu Mazejiću, Vladimiru Ćirkoviću i Miroslavu Nikoliću.

Svakako treba pomenuti ljude iza kulisa a tu su scenograf Kristina Bravo, projekcija Goran Balban, kostim Ana Nesimovski, muzika Libercuatro, dizajn svetla Gordana Pantelić, dizajn zvuka Dora Filipović.

Ekskluzivno: Tamara Kučan

Mlada i talentovana književnica Tamara Kučan, pre nedelju dana izdala je svoj sedmi po redu roman koji nosi naziv "Kapija". Tamara je poznata po slobodnom i po nekim šokantnim stilom pisanja budući da se bavi temama o kojim naši sugrađani nerado govore. Kako sama kaže, ne želi svoje čitaoce da zavlači sa roze pričama, već se trudi da njeni romani budu što realniji. Tamara ekskluzivno za blog "Kulturna Srbija" govori o novom romanu, ali pretresamo i stare junake i romane. Tamaru ćete moći svakog dana da vidite na predstojećem sajmu knjigu, a naš blog otkriva da već zna temu za svoj sledeći roman.

Tvoj sedmi po redu roman „Kapija“ nedavno je ugledao svetlost dana. Kakvi su utisci nakon promocije?
- Promocija je dobro prošla, odmah sam počela sa pripremama sa sajam, tako da utiske zbrajam u letu. Na promociji su o romanu Kapija govorili spisateljica Vesna Zakonović Arežina i, uradila sam nešto što mislim da bi malo pisaca uradilo. Pozvala sam čitaoca koji je odrastao na mojim romanima, Jovicu Bukovalu, da prezentuje svoje utiske o „Kapiji“. Nijedne književne kritike se ne plašim i ne strepim kao od utisaka ljudi koji moje romane poznaju možda bolje nego ja sama.

Po prvi put radnja tvog romana nije smeštena u Beogradu. Kako si se odlučila da to baš bude Atina?
- Pre godinu dana, Atinu sam postetila turistički i zaljubila se u taj grad. Govorili su mi da nije bezbedno da žena sama noću ide na mesto po imenu Omonija. Ja sam naravno otišla. Tamo sam se susrela sa različitim životnim pričama. Pričama o snovima, begu, životu i sreći. Poželela sam da to podelim sa svojim čitaocima. Naredni korak bio je pomeranje u Atinu na par meseci i istraživanje  same tematike. Deo romana Kapija koji govori o imigraciji, može zvučati strašno i dosadno, ali nije. Priče koje sam slušala u Atini,  priče zbog kojih sam stavljala glavu u torbu, spojila sam u jednu i predstavila je ljudima. Verujem da će uživati u čitanju.

Iako si najavila da će ovaj roman biti i drugačiji po načinu pisanja, ipak si se vratila formi po kojoj si postala prepoznatljiva. Da li je postojao neki strah da čitaoci neće dobro reagovati ili jednostavno si išla onom starom da ono što valja ne treba menjati?
- Poželala sam da radim nešto drugačije. Mnogo meseci sam potrošila na pisanje „Kapije“ u trećem licu. Po prvi put sam u životu osetila prezir prema onome što radim. Uzrok je bio treće lice. Nisam mogla da se saživim sa junacima, umirala sam od sramote kada pročitam napisano. Kako sam krenula da pišem u prvom licu tako se sve vratilo u normalu. Svi mi želimo nekada da nešto promenimo, ali nije svaka promena dobra.

„Kapija“ je jednostavan i simboličan naziv, kako je roman dobio ime?
- Roman nosi naziv „Kapija“ iz nekoliko razloga. Najvažniji razlog - život moje junakinje Amite se menja kada zakorači na tlo koje danas u Evropi nazivaju kapijom. Nije to nikakva luksuzna kapija, zlatna i okićena. To je cesta blizu reke puna kamenja, obrasla travom, kojom mnogi ljudi koračaju verujući da će živeti neki bolji život. Dok sam boravila u Grčkoj, obišla sam delove oko te ceste. Iako je od toga prošlo godinu dana i dalje se naježim na pomisao da živimo u svetu u kome sreća može da zavisi od jedne linije koju zovemo granica.

Da li su stigle prve reakcije na roman, kako si zadovoljan kritikama?
- Skoro sam se našalila da ne znam da li ljudi brzo čitaju ili preskaču strane. Utisci su počeli da pristižu brže nego što sam mislila. Ljudi su šokirani, nemi. Tu su i suze. Pitaju me da li namerno težim tome da rasplačem. Naprotiv, ja samo pišem. Realnost rasplače čitaoca.

„Peščani sat“ je za sada tvoj najprodavaniji roman. Jedna od tema je elitna prostitucija, po tvom mišljenju koliko je ta tema uticala na popularnost romana?
- Svakako da je uticala. Ljudi jedva čekaju da zavire u ono što smatraju nemoralnim ili groznim. Pojedini ljudi oko mene bili su zapanjeni kada su čuli da pišem o elitnoj prostituciji. Stvar je potpuno jednostavna. Kao pisac realnih romana, ne možeš da stvaraš u kanalizaciji i da tvrdiš da oko tebe nema fekalija, već da cvetaju orhideje.  Mislim da je šokantnost teme ono što ljude privuče „Peščanom satu“, ali ono što ih veže za knjigu je ljubavna priča i način na koji se glavna junakinja igra sama sa sobom.

Negde sam pročitao da je najverovatnij da će „Peščani sat“ dobiti i nastavak? Da li to imaš u planovima ili si stavila tačku na tu priču?
- Od junakinje iz romana „Kapija“ naučila sam da neke stvari ne treba planirati i da treba pustiti vetru da nas nosi. Tako je i sa nastavkom „Peščanog sata“ ili bilo koje knjige. Vezujem se za sve svoje junake, nekada u napadu euforije kažem da će biti nastavak ali... Ko zna. Ako bih birala koji bih nastavak pisala svakako je to nastavak trilogije. Mislim da Jana i Stevan zaslužuju jedan susret koji bi mnoge stvari razjasnio.

Na prošlogodišnjem sajmu, samo za prave ljubitelje tvojih knjiga moglo se kupiti limited edition izdanje „Kocke“. Priča o prijateljima različite seksualne orijentacije je dobila dobre kritike. Da li su ti se javljati ljudi koji su se pronašli u te četiri priče?
- Da. Redovno. Ljudi koji mi se jave posle čitanja "Kocke", "Kocke 2" ili spoja ova dva romana me potpuno raznesu, u pozitivnom smislu, sa komentarima. Nikada mi se nije dogodilo da mi se neko zahvali za napisane strane. Sa "Kockama" se to događa. Malo je knjiga na temu lgbt ljudi, homofobije i nasilja nad ženama. Mislila sam da "Kocka" neće biti čitana zbog činjenice da živimo u homofobičnoj sredini, ali pokazalo se da Kocku čitaju svi.

Tvoj četvrti roman „Zauvek“, postavlja pitanja kao što su: „Da li je bilo šta na ovom svetu zauvek? Da li u nekim ljudima zauvek ostanemo, iako više nisu uz nas? Da li postoji apsolutna ljubav i sloboda?“ Kakvi su tvoji odgovori na ta pitanja?
- Ne verujem u krajeve, zato roman nosi naslov "Zauvek". Ne verujem da ljubav nestaje, verujem da menja oblik. Verujem u zauvek, ne slepo, već racionalno. U nekim ljudima zauvek ostanemo i neki ljudi zauvek ostanu deo nas. Blizina dva bića se ne meri kilometrima. Blizina se meri tišinama koje govore više od reči.  Volimo da tugujemo i često ljubavnu tugu pravdamo udaljenošću od osobe koju volimo, krajem, kilometrima i mnogim stvari zbog kojih je lako dozvoliti da najlepšu emociju ukaljamo tugom.  Iza svega toga, čini mi se, skriva se potreba da posedujemo tu drugu osobu. A iza toga, skriva se jedna duboka nesigiurnost i nedostatak ljubavi prema sebi samom.

Sa promocije romana "Kapija"

Svakako jedan od najpopularnijih likova koje si stvorila je Jana Petrov, ona se čak u jednom segmentu spominje i u „Peščanom satu“. Po tvom mišljenju zašto su čitaoci baš nju izabrali, šta su oni to videli u njoj, a da to nemaju tvoji ostali junaci?
- Jana Petrov je glavna junakinja moja tri romana i sporedna junakinja u romanu "Peščani sat".  Mislim da su se čitaoci vezali za Janu jer je Jana jedini lik koji im je pružio kontinuitet u priči, ne samo priču. Jana je oduvek bila zarez, nikada tačka. Pružila je čitaocima uvid u njeno odrastanje, sazrevanje, menjanje. Kako je Jana rasla, rasli su i čitaoci. Čitaoci prate preko 5 godina Janinog života, navikla ih je da bude tu. Mislim da je Jana u jednom trenutku bila više od književnog junaka. Bila je prijatelj čitaocu. Takođe, Jana je moja prva junakinja i verujem da u njoj vide autorski početni entuzijazam i euforiju pri pisanju, koja može da postoji sa svakim novim likom, ali nikada u toj meri kao kada se stvara prvi književni junak.

Da li ti se nekada desilo da u ljudima koji te okružuju ili one koje slučajno sretneš,  „prepoznaš“ neke od svojih likova?
- Svakodnevno. U tinejdžerkama vidim Janu, u mnogim ženama Miu, a o Sari i Sonji da ne govorimo. Sve ih je više. Najtužnija sam kada u nekoj ženi prepoznam Anu iz romana "Kocka".

Koja od tvojih junakinja ti je najviše slična?
- Moram da pohvalim pitanje. Na tren me je ostavilo nemom. Mislim da ni za jednu ne mogu da kažem da smo u velikom procentu slične, imamo sitne dodirne tačke, svakako. U svom životu sam volela kao Jana, patila kao Sara, povređivala kao Jelena, ostavljala kao Petar, ratovala kao Nebojša, živela bez smisla kao Jorgos. Ipak, čini mi se da sam sličnija muškim junacima nego ženskim.

Izjavila si da na svoje romane gledaš na svoju decu. Kada bi te neko ko nije upoznat sa tvojim delom pitao da mu preporučiš neki od svojih romana, bez razmišljanja koji bi to roman bio i zašto?
- Zavisi ko je osoba koja me pita. Uglavnom preporučujem novije romane jer je pomak u pisanju vidljiv. Nisam pisala isto sa 17 godina i sada sa 25.

Na prošlogodišnjem sajmu, bila si prisutna svaki dan, da li to planiraš i za ovaj sajam? Uvek pripremaš neke akcije, poklone, da li će tako i ovog puta biti?
- Do sajma je ostao mali broj dana. Pripreme uveliko teku. Štand "Urban Art", nalazi se gde i prošle godine, hala 1, galerija. Ništa lepše od mogućnosti da se neko susretne sa vašim radom i da se suretnete sa nekim ko prati vaš rad. Na sajmu ću biti svakog dana od 12 do 20 časova. U poslednje vreme pojedini stručnjaci za ne znam više ni ja šta, vrište na mene kako mogu 8 sati da potpisujem knjige. Jedino što mogu da odgovorim je: Hvala Bogu, pa ih potpisujem po 8 sati. Posetioce očekuje mnogo akcija, sajamskih popusta, sitnih iznenađenja. Iako je  roman "Kocke limited edition" bilo publikovan samo za prošli sajam, trenutno polemišem sama sa sobom da li ga publikovati i za ovaj.

Da li ti se nekada desilo da razmišljaš o „životu“ tvojih junaka nakon knjige. Šta im se može desiti nakon što staviš poslednju tačku na kraju romana?
- Naravno. I to su momenti kada mogu da zaplačem što sam neke junake unakazila, ubila ili razdvojila. Tada se najčešće javi ideja za pisanjem nastavka. Često me ljudi pitaju šta sada rade Jana, Stevan, Mia, Jelena, Sara... Znam samo da su dobro. I tu su. Svi ti junaci koji su prošetali kroz moje romane, svuda su oko nas a najvažnije je da su ostali u sećanju čitaoca.

Sada kada je „Kapija“ u prodaji, da li praviš malu pauzu ili se već odmah bacaš na traženje teme za novi roman?
- Previše je utisaka oko mene i dešavanja. Potrebna mi je pauza u pisanju. Pišem ja svakodnevno, po par rečenica. Temu znam, ali još uvek je prerano za početak ozbiljnog pisanja. 

Snima se: Zvezdara - nova sezona

Foto: Nikola Jojić

Godinu dana nakon završetka snimanja prve sezone serije "Zvezdara" čiju režiju i scenario potpisuje Dragoslav Lazić, uskoro počinje snimanje nove sezone koje će brojati 20 epizoda.

Na konferenciji za štampu koja se pre nekoliko dana održala u jednom poznatom restoranu u prisustvu brojih medija produckije RTV Pink-a i "Studia Čaplin" prestavila je veći deo ekipe koju je publika zavolela a među kojima su Branislav Lečić, Igor Đorđević. Anita Todorović, Siniša Ubović, Vesna Čipčić, Gorica Popović, Nenad Ćirić, Sofija Juričan, Miljan Prljeta... U novoj sezoni stižu i nove izmene tako će mlada glumica Maja Šipovac zameniti Mirku Vasiljević koja je u drugom stanju i nije mogla da se prihvati obaveza snimanja, ali tu su i nova imena poput Mire Banjac, Aljoše Vučkovića i Frane Lasića.

Kako su izneli čelni ljudi, novi ciklus će se realizovati novom tehnikom, koja će značajno doprineti modernijem izrazu i većem kvalitetu slike i zvuka. Prve epizode nove sezone gledaoci već mogu da očekuju krajem novembra u standarnom večernjem terminu nedeljom od 20 časova. 

Predstavljamo: Doris Bizetić-Nygrin

Doris Bizetić - Nygrin već od malena se bavila muzikom. Tako je davne 1992. snimila 15 pesama za decu koje je komponovao njen otac. Takođe otpevala je i pesmu za "Unicef" čiji su autori bili Oliver Mandić i Marina Tucaković, a spot "Deca bez adrese" emitovan je u preko 130 zemalja širom sveta. Doris se pored muzike bavila i glumom pa je tako učestvovala u emisijama "Bebevizija" i "BB show". Svoj prvi cd izdaje 2012. godine i to na engleskom jeziku, što dobija pozitivan prijem kod publike. Dve godine kasnije, Doris izdaje drugi cd pod nazivom "Intimate details", nakon nedavno završene promocije, Doris za blog "Kulturna Srbija" govori o utiscima, o novim pesmama ali i šta fanovi uskoro mogu da očekuju novo od nje.

U prodaju je izašao vaš drugi cd pod nazivom „Intimate details“, kakvi su utisci posle promocije?
- Bilo je divno, dobila sam puno komplimenata i to od velikih muzičkih imena.Promocija se održala u Domu Sindikata "Klub Promocija", bilo je puno ljudi. Ovo je bila privatna promocija, pozvani su bili samo bliski prijatelji, kolege i nekoliko novinara. Planiram za uskoro promociju za fanove, to će onda biti prilika svima da se slikamo, da im potpišem disk a prvih 50 koji dođu će dobiti poklon.

Svu kampanju i kao najavu za album započeli ste presmom po kojoj upravo i cd nosi ime „Intimate details“. Da li u tekstovima pesama ima nekih vaši intimnih detalja?
- Ceo album je pun intimnih detalja. Sve pesme su autobiografske, ali neću otkriti koje su tačno o čemu.

Po vašem mišljenju, zbog čega mnoge ajmo da ih nazove zvezde prodavaju svoju intimu da bi dobili bar pet minuta pažnje?
- Ne znam. Možda nemaju neke bitne kvalitete/talente sa kojima bi izašli u prvi plan.

Po čemu se razlikuje vaš novi album od prošlog?
- Ima mnogo više numera, više instrumentala. Album traje 79 minuta. Takođe tu je i remix koji je radio Miki Šarkanović – Engine, iz Novog Sada.

Kako ste odlučili da želite da pevate na engleskom, kada ste rekli to vašim bližnjim saradnicima ili porodici da li je bilo onih koji su se tome protivili?
- Oduvek sam volela da pevam na engleskom, i od početka stvaranja pesama i komponovanja sam shvatila da se tako bolje izrazim, lepše zvuče te rečenice ovako nego na srpskom. Niko se nikad nije protivio, svi me podržavaju od početka.

Kada smo već kod pevanja na engleskoj kako se odnosite prema činjenici da vam mnogi zameraju specifičan naglasak koji imate prilikom izgovaranja reči na engleskom?
- Imam evropski akcenat, ne želim da zvučim kao neko iz Amerike, Engleske, Kanade. Ono što je bitno osim dobre melodije i teksta je i to što imam dobru dikciju. Uz sve to umem da pevam, tako da se ne bih zadržavala na hejterskim komentarima, to što oni kažu nema nikakvu vrednost.

Sa promocije: Anita, Boris i Doris Bizetić

Uz svog oca Borisa Bizetića od malena ste prisutni u javnosti. U kom trenutku ste odlučili da želite da uradite nešto svoje po čemu će vas ljudi prepoznavati?
- 2002. godine, kad sam počela da komponujem i snimam to sve.

Snimate i vlogove što kod nas još uvek nije toliko zastupljeno, kako ste došli na tu ideju da i tim putem otkrivate nešto o sebi svojim fanovima?
- Te vlogove radim kad stigne i ako se osećam tako. To je hobi a ne posao, tako da kad stignem radiću još vlogova. Na ideju sam došla gledajući super vlogove nekoliko engleskih vlogera, preko YouTube-a.

Šta planirate nakon promocije? Da li fanovi mogu da očekuju nove spotove ili ste možda planirali da održite neke nastupe?
- Sada na dan promocije je izašao najnoviji spot, "Future won’t be late". Planiram još spotova ali ne znam kada. Što se tiče nastupa, svi će morati još malo da sačekaju.

Snima se: Jedne letnje noći

Nakon velikog uspeha koji su postigle serije „Ranjeni orao“, „Greh njene majke“, „Nepobedivo srce“ i „Samac u braku“ a sve rađenje po motivima romana Milice Jakovljević poznatije kao Mir-Jam, „Košutnjak film“ u saradnji sa Prvom srpskom televizijom započeo je snimanje nove serije „Jedne letnje noći“ koja će prestavljati ekranizaciju romana „To je bilo jedne noći na Jadranu“.

Prva klapa ove serije pala je u Petrovcu na Moru, zanimljivo je da će ovaj crnogorski gradić glumiti hrvatsko ostrvo Rab, dok će „ulogu“ Venecije dočarati Kotor i Tivan. Ivan Stefanović za glavne junake izabrao mlade glumce Bojana Perića i Ljubomira Bulajića, oni će se boriti za ljubav lepe devojke Krinke. Od samog trenutka kada se upoznaju između dvojice mladića javlja se neviđena ljubomora koja vremeno kulminira.

Na održanom kastingu prijavilo se preko 150 ljudi, a srećne ruke da zaigraju u ovoj seriji kao deo glavne ekipe bile su Milena Radulović, Vaja Dujović i Ivana Dudić.

Producent projekta Zoran Janković izjavio je da će ovaj projekat biti drugačiji u odnosu na ranije ekranizacije i da će zahvaljujući modernoj tehnologiji projekat izgledati skuplje „Serija će izgledati drugačije u odnosu na ranije ekranizacije romana Mir-Jam. Prića se najvećim delom odigrava na Jadranu i Veneciji. Deo kradrova biće snimljen na broju, a zahvaljujući modernoj tehnologiji, izgledaće skuplje“, između ostalog je izjavio i dodao „Da je Mir-Jan engleska spisateljica, svaka njena knjiga bila bi ekranizovana i to više puta" zaključuje Zoran.

Ukratko o radnji romana: Krinka i Lola Branović su dve sestre u ranim dadesetim, obe veoma privlačne i zanimljive, iako potpuno različite. Krinka je povučena, voli da sanjari i nije mnogo zainteresovana za ljubavne odnose. Lola je njena sušta suprotnost - rano je ostala udovica, ali u njom ima mnogo želje za životom i veoma je raduju susreti sa različitim muškarcima. Jednog leta, njih dve zajedno sa svojom majkom odlaze na putovanje brodom, u Veneciju, pa na Rab. Letovanje i susret Krinkin sa Dubravkom, a Lolin sa Žarkovm će im zauvek promeniti živote.

Reč, dve: Dragana Sudžuk

Dragana Sudžuk diplomirala je glumu na akademiji umetnosti u Beogradu 2006. godine u klasi profesora Nebojše Dugalića. Takođe završila je i baletsku školu "Lujo Davičo" u Beogradu. Svoj filmski debi imala je 2002. godine u projektu "Vilinska igra" koji je prestavljao muzički film etno grupe "Teodulija". Potom je usledilo tv debi u prvoj srpskoj telenoveli "Jelena" u kojoj je tumačila lik Sandre. Široj narodnoj masi postala je popularna preko projekata kao što su "Kursadžije", "Balkanske prevare" i "Akademci". Učestvovala je i u predstava "Odvažne devojke" (JDP) kao i u dečjom mjuziklu "Milin poslić". Trenutno nastupa u Kabareu "Gitana" a za blog "Kulturna Srbija" govori o tome kako je kabare nastao, kako je dobila ideju i kakve je reakcije dobila nakon izvođenja. 

Kako ste došli na ideju na napravite kabare "Gitana"? I koliko vam je pojam kabare bio poznat pre nego što ste donelu odluku da i sami stvorite jedan?

- Odluka  je došla spontano nakon nekoliko nastupa na kojima sam govorila poeziju. Uvidela da se ljudima dopada da uz dobro vino slušaju stihove i odlučila da odvojim pesme koje su meni drage. Kako je najviše bilo pesama Mike Antića, moja odluka je bila jasna. Sa kabareom sam se srela u srednjoj baletskoj školi "Lujo Davičo" koju sam završila u Beogradu. Doduše bilo je to kroz igru ali mi nije bilo teško da objedinim poeziju, glumu i ples.

Od kuda baš ta tema za kabare? Kada ste se pripremali, da li vam je neko pomogao u prikupljanu informacija i svega što koristite tokom kabarea?

- Kao što rekoh temu su nametnule pesme Mike Antića ali sam oduvek volela ciganske igre, na folkloru amaterski, a i kasnije kada sam se igrom bavila profesionalno. 2001. godine sam radila sa pokojnim dragim prijateljem Louisom, nastupala sam u ciganskom kostimu koji sada koristim  u svom kabareu. Pomoć mi je pružio dragi kolega Neša iz Novog Sada, napisao mi je nekoliko kratkih komičnih monologa koje govorim a za ostalo sam se sama snalazila!

Budući da u nastupu imate i pesama, koliko vam je bilo teško da savladate romski jezik?

- Svaki jezik je lak i jednostavan kad ga pričate srcem. Pesme koje pevam su manje-više poznate i nije bilo teško zapamtiti tekst, mada sam se za neke reči i njihov izgovor raspitala kod prijatelja romske nacionalnosti.

Kako ste zadovoljno odzivom i reakcijama ljudi?

- Relativno skoro sam počela sa izvođenjem te ne mogu reći da su me gledale hiljade ljudi, oni me ipak znaju u nekom drugačijem izdanju. Oni koji su pogledali i poslušali kabare "Gitana" su uživali, tako su rekli a glumac to uživanje svakako oseti na sceni.

Koje razloge biste naveli da bi ljudi trebali doći i pogledati vaš "Kabare Gitana"?

- Razloga je puno a kabare "Gitana" samo jedan! 

Ekskluzivno: Dejan Jelača

Foto: Anthony Mangham Photography

Popularni glumac i voditelj Dejan Jelača koji živi na relaciji Beograd - Njujork, sa velikim uspehom gradi karijeru na obe "strane". Dok u Njujorku dobija epizodne uloge u popularnim serijama, u Srbiji počinje da priprema novi sedmi serijal emisije "30 minuta", ali očekuje ga i premijera serijala "Zaboravljeni umovi Srbije". O tome kako je započeo svoj životni san, o poslovnim uspesima ali i ljubavi, Dejan ekskluzivno govori za blog "Kulturna Srbija".

Posao spikera na radiju NBC za istočnu Evropu dobili ste praktično preko telefona – budući da ste tako kasting odradili? Kako ste saznali za taj posao, i kako ste se osećali tokom rada na prvom zadatku? 
- To se desilo tačno pre 11 godina, kada sam otišao na odmor kod prijatelja. Saznao sam da se traži spiker i želeo sam da pokušam. Više je to bilo iz znatiželje, da proverim kakav mi je engleski. Zaista sam se iznenadio kada sam razmenio nekoliko reči sa agentom, da bi  mi posle dva dana rekao da sam dobio posao. Našao sam se u čudu, jer me čovek nije ni video, a on mi je na to odgovorio da njih ne zanima moj fizički izgled, vać glas i akcenat koji su pogodni za ovaj posao. Onda sam se nasao u dilemi, da li da prihvatim ponudu ili da se vratim u Srbiju. Taj period je bio veoma težak u mom životu. To je značilo da treba da ostavim sve što sam imao u Srbiji, porodicu, prijatelje, kolege, posao. Ali, onda sam dobio bezgraničnu podršku svojih roditelja koji su mi i najveći pokretači, da treba da odem i prihvatim taj posao. Amerika je bila moj san. I ja sam svoj san ostvario. Ja živim svoj san.

Radite tamo već 11 godina, koliko vam je upravo to pomoglo u daljem razvoju vaše karijere? 
- Dosta mi je pomoglo. Njujork je ogroman grad, možete da upoznate različite ljude raznih profesija. Tako je sve i krenulo. Našao sam se na pravom mestu u pravo vreme sa pravim ljudima. Sklapao sam kontakte, pa sam ubrzo dobio svog agenta koji me je uveo u svet glume. Pored radija počeo sam da idem na razne audicije kako bih dobio ulogu u nekom filmu. Nisam želeo da izgubim kontakt sa glumom, na kraju krajeva to sam i završio, to je moja profesija. Tada sam dobijao da radim male projekte, a dešavalo se i da nekada nema posla, da po nekoliko meseci ne snimim ništa. Ali, to me je ojačalo, nisam dozvolio sebi da pokleknem, a bilo je trenutaka kada sam želeo da spakujem kofere i vratim se u svoju zemlju. Međutim, želja da uspem mi nije dozvoljavala da posustanem. Dosta sam naučio kada je reč o glumi, što često primenjujem i kod nas kada snimam radim neke projekte.

Pored glume, bavite se i manekenstvom, tim putem ste učestvovali u nekoliko značajnih projekata. Kako ste se odlučili na taj korak? 
- Sve se desilo sasvim slučajno. Nikada sebe nisam zamišljao kao modela. Pre nekoliko godina naišao sam na audiciju gde su tražili muškog modela za vojnička odela. Prijavio sam se i dobio priliku. Rekli su mi da im izgled mog lica odgovara i želeo sam da se oprobam i u tome. Tako je sve i počelo, s vremena na vreme uradim neku reklamu, slikanje i sve što podrazumeva posao modela. Imao sam podršku prijatelja koji su me čak i nagovorili na taj korak, a ispostavilo se da je to dobro za mene.

Preko modelinga, upoznali ste i velika imena modnih pista, Adrijanu Limu i Hajdi Klum, za koje ste u više prilika izjavili da su sasvim opuštene i da sa obe noge stoje na tlu. 
- Zahvaljući radu na polju modelinga, upoznao sam veliki broj poznatih, a sa nekim sam postao i prijatelj. Poseban utisak na mene je ostavila Hajdi Klum zbog svog prirodnog ponašanja i njen bivši muž Sila koji je vrlo duhovit. Odličan odnos sam izgradio i sa manekenkom Mirandom Ker, a upoznao sam i njenog bivseg muža, glumca Orlanda Bluma. Tu su i Adrijana Lima koja je divna osoba. Sa mnogima od njih se često i viđam, koliko nam profesionale aktivnosti dovoljavaju. Mnogo su opuštenije i prirodnije, nema tog pretvaranja od čega naše „zvezde“ pate. Sasvim je noramlano videti Adrijanu Limu i Hajdi Klum bez šminke. Poseduju jednostavnost i veliki profesionalizam. Imaju zaista korektan odnos sa saradnicima, novinarima, kolegama.

Učestovali ste u projektu "A crime to Remember", u kojem tumačite policajca koji prvi stiže na mesto zločina, projekat je radio Diskaveri ID. Da li ste možda bili informisani o tom događaju koji se dogodilo 1966 godine? 
- Nedavno sam zavrsio snimanje TV serije "A crime to Remember" na "Investigation Discovery" Kanalu. Ovo je 2. sezona i jedna istinita priča koja je potresla Ameriku 1966. godine. Velika tragedija u Teksasu kada je jedan student sa krova visoke zgrade pucao na prolaznike i tada usmrtio oko 50 ljudi. Ja igram policajca koji je prvi došao na lice mesta i posle nekog vremena usmrtio tog mladića. Bice prikazani i originalni snimci u ovom serijalu. Premijera je zakazana za kraj oktobra.

Imali ste uloge u veoma popularnim serijam kao što su „Orange is the new black“, „Blue Bloods“, „Alpha house“. Koliko te uloge su vam pomogle u daljem usavršavanju? 
- Pre TV serije "A crime to Remember" snimio sam jednu od najpopularnijih TV serija u Americi "Orange is the new black", 3. sezona gde igram Avganistanca. Takođe sam imao ulogu u TV seriji "Blue Bloods" gde se pojavljujem u ulozi Njujorškog oficira. A nedavno sam završio snimanje serije “Alpha house” gde tumačim ulogu novinara/reportera. Na moju sreću imao sam priliku da sarađujem sa velikim imenima u svetu glume i upoznao značajne kasting direktore. Što je za moju budućnost u svetu glume sjajno. Sve ove uloge mi otvaraju vrata za dalji rad u Americi.

TV Serija "Blue bloods"

TV Serija "Orange is the new black"

Jedna od novijih uloga je uloga u seriji „Elementary“ gde igrate FBI agenta Brajana Benstrola. Da li vaš lik ima zajedničke scene sa glavnim glumcima serije Džoni Li Milerom i Lusi Lu? 
- Još kao mali želeo sam da zaigram u nekoj američkoj seriji i to bas u ulozi FBI agenta. Želja mi se ispunila. Prezadovoljan sam kako je sve ispalo i jedva čekam da počne emitovanje treće sezone ove popularne serije. Posebno mi je drago što zajedno glumim sa poznatom glumicom Lusi Lu.

Za film „The life“, u kojem igrate Poljaka govorite da je to poptuno drugačiji od svega što ste do sada radili, koliko je zanimljivo iskustvo za glumca da bar na neko vreme bude nešto poptuno drugačije od onoga što on zapravo jeste? 
- Veliki je izazov kada radite nešto što do sada niste. U tom filmu igram makroa i zaista sam se dobro snašao. Noćni život Njujorka mi je poznat, ali u filmu se on predstavlja iz potpuno drugačijeg ugla. Poroci, prostitucija, ogromne žurke su glavna tema ovog filma. Mislio sam da se neću snaći, ali kada sam pogledao scenario dobro sam razmislio i prihvatio. Razlog je bio jednostavan. Želeo sam da zaigram nešto što je potpuno drugačije od mene. Vodim jedan normalan život, a ovakva uloga, koja opisuje lika koji je skroz drugačiji od mene, veliki je izazov.

U filmu „22 jump street“ igrate čudovište koji želi da pojede glavne junake. Kakvo iskustvo nosite sa snimanja, budući da ste sarađivali sa velikim imenima kao što su Channing Tatum i Jonah Hill? 
- "22 Jump Street" koji je nastavak prvog dela filma "21 Jump Street" sa Channing Tatum i Jonah Hill u glavnim ulogama, u režiji dva mlada talentovana reditelja Phil Lord i Chris Miller. Reč je o akcionoj komediji čiji je prvi deo doživeo veliki uspeh i popularnost kod publike u produkciji velike i moćne Columbia Pictures iz Holivida. Premijera ovog filma se očekuje 13. juna 2014 godine u Americi. Moram da priznam da je ovo jedan od mojih najznačajniji i najvećih projekata koje sam uradio u inostranstvu. Moja uloga je mala, ali meni kao nekom ko se probija na američko tržište, koje znamo da je najveće i surovo, veoma korisna i važna. Igram ogromno, ružno čudoviste koje pokušava da pojede glavnog lika kojeg igra Jonah Hill. Sve se dešava kada pod dejstvom jakih droga glavni junaci počnu da haluciniraju. Sve scene sam imao sa Jonah Hill-om  i jednu grupnu scenu sa Channing Tatum. Bila mi je velika čast da ih upoznam. Mislio sam da su uobraženi, s obzirom na popularnost koju imaju, ali kada sam ih upoznao i razmenio po koju reč sa njima shvatio sam da grešim. To su sjajni ljudi, pre svega pravi profesionalci, a zatim i duhoviti i skroz opušteni. Dosta su doprineli tome da se osećam kao kod kuće, da ni u kom trenutku nemam tremu zbog toga što glumim sa njima. Odlični su, sve reči hvale za njih. Sve smo snimili u specijalno opremljenom studiju u Nju Orleansu, gde sam proveo nedelju dana.

Kako naši mediji prenose u jednoj predstavi igrali ste „konja na štiklama“ i upravo zahvaljujući toj predsavi ste obišli Ameriku. Koliko je zanimljivo igrati tako specifične uloge? 
- Da , tri meseca sam bio konj i to na visokim potpeticama. Zahtevno i fenomenalno iskustvo. Interesantna predstava sa kojom sam obišao celu Ameriku i Kanadu . Obožavam pozorište i mnogo mi nedostaje.

Zbog specifičnog naglaska igrali ste ljude raznih nacionalnosti, ali još uvek niste igrali Srbina. Uglavnom likovi koji su Srbi po nacionalnosti u stranim projektima su predstavljeni kao negativci, da li bi vam bio problem odigrati takvu ulogu? 
- Kao glumac prihvatio bih svaki izazov. Nisam razmišljao da li bih prihvatio da igram Srbina negativca, ali priznajem da ne bi bilo lako. Problem je taj što ljudi uglvanom povezuju glumce sa likovima koje igraju. Mi smo obični kao i svaki drugi ljudi i gluma je kao bilo koji posao. Ako bi to bio ozbiljan projekat gde bih mogao da iskažem sebe na pravi način kao glumca, mislim da bih prihvatio. Jedno je ono što sam ja i šta osećam prema svojoj zemlji, a drugo je posao.

Koliko se razlikuje rad na nekom projektu u Americi, u odnosu na rad u Srbiji? 
- Naravno da se razlikuje. Američka produkcija je mnogo organizovanija, imaju više finansijskih sredstava i naravno da je u svakom smislu bolja. Međutim, s druge strane mnogo je lepše glumiti u Srbiji. Tu mogu da iznesem svoju emociju, svoj mentalitet, a u Americi je teže. Dovoljno je samo da ne glumite na svom jeziku i sve pada u vodu. Ne postoji ta energija koju osećam kada snimam sa svojim kolegama i nikada ne može da se uporedi aplauz mojih sugrađana od onog preko okeana.

U tinejdžerskoj seriji „Priđi bliže“ imali ste dosta scena sa neafrimisanim glumcima? Da li ste im u pojedinim trenutcima kao iskusniji kolega pomagali oko nekih stvari? 
- Uvek volim da pomognem pogotovo kolegama. Tačno je da sam u toj seriji sa dosta mladim i neafirmisanim glumcima, ali to mi nije predstavljalo nikakav problem. Čak sam i uživo radeći sa njima. Mnogo znači kada te mlađi kolega pita za savet, jer to znači da vrediš. To je divna tinejdžerska serija i zaista bih voleo da se snima nastavak. Divno smo se družili i odličan projekat smo napravili.

U serijalima „Zaboravljeni umovi“ igrali ste različite velikane, koji od likova je na vas ostavio najveći utisak? 
- Definitivno je to lik Kralja Aleksandra Karađorđevića. Ovo je nešto najznačajnije što sam odigrao u karijeri. Veliki je izazov za mene da igram tako veliku i značajnu ličnost iz naše istorije. Ovoj serijal je potreban i važan. U produkciji radio–televizije Srbije koja stoji iza cele price. Odlična i profesionalna ekipa ljudi koja realizuje ceo projekat. Od reditelja Petra Stanojlovića do ljudi iza i ispred kamera. Jedva čekam da publika vidi novi serijal.

TV Serija "Zaboravljeni umovi Srbije"

Mnogi su, ali i vi izjavili da ste ličili na kralja Aleksandra Karađorđevića kojeg ste upravo igrali u „Zaboravljenim umovima“, kada ste ušli u kostim i pogledali sebe u ogledalu šta ste prvo pomislili?
- Dosta  fizički podsećam na njega, što je i za mene bilo ogromno iznenađenje. Kad sam obukao kostim i kad su mi uradili šminku i frizuru, nisam mogao da verujem koliko ličimo. Svi su mi rekli da je sličnost ogromna. Prvo što sam pomislio jeste da bih voleo da sam se rodio u to vreme. Mnogo volim srpsku istoriju i zato sam prihvatio tu ulogu. Ako nisam mogao da učestvujem tada, onda barem kroz lik da osetim to vreme. Imao sam veliki strah i tremu kada sam dobio ponudu da igram kralja. Na kraju je sve ipalo savršeno. Prezadovoljan sam.

Da li imate neku ulogu koji biste želeli da odigrate, a da do sada za to niste imali prilike? 
- Nisam razmišljao šta bi to moglo da bude, ali sigurno da bih prihvatio ulogu u nekoj romantičnoj komediji. Po prirodi sam veoma emotivan i duhovit i mislim da bih se snašao. Igrao sam i negativce, a sada bih želeo da se oprobam i u tome. Možda i neki triler ili horor film.

Pre emisije „30 minuta“, skoro tri godine ste radili emisiju „Četvrti zid“, koja se bavila pozorištem. Koliko vam je tada bilo poznato uređivanje emisije, i da li je to vaš prvi da kažemo izlet u takvu vrstu projekta? 
- Odrastao sam u pozorištu. Moji baka i deka su bili glumci, pa sam non stop vreme provodio u pozorišu. Možda se odatle i javila moja želja za glumom. Naravno da mi je to dosta pomoglo da se snađem u ulozi voditelja i autora emisije koja se bavim temom pozorišta. To je bio moj prvi projekat kada je reč o novinarstu. Ta emisija mi je dala vetar u leđa i naterala me da probam nešto novo, nešto kompleksnije.

Emisija „30 minuta“ traje već šest sezona, po vama šta je to što privlači publiku da i dalje budu uz male ekrane kada se emisije emituje na ART televiziji? 
- Već uveliko spremam sedmu sezonu emisije “30 minuta”. I zadao sam sebi ogroman zadatak, jer kada vam sezone otvore Milena Dravić, Nebojša Glogovac i Nikola Rakočević, šta vam drugo preostaje nego da se potrudite i nađete ličnost u rangu sa ovim profesionalcima. Mislim da su gledaoci prepoznali kvalitet emisije. Ne dovodim bilo koga u goste, već osobe koje imaju nešto novo da kažu, ličnosti koje se retko pojavljuju u medijima. Energija koja postoji između gosta i mene je ključna i mislim da to gledaoce drži da petkom budu uz “30 minuta”.

Koju emisiju vam je bilo lakše raditi? „Četvrti zid“ ili „30 minuta“ u kojoj se posvećujete jednom gostu? Za koju emisiju vam je bilo dosta lakše da se spremite? 
- Emisija „Četvrti zid“ je podrazumevala tri gosta, tako da mi je tu bilo dosta teže da se pripremim. Sve su to različiti karakteri, veoma je bitno da se prilagodite svakome, pa je sam koncept tražio od mene da se prilagodim svakom. Emisija “30 minita” podrazumeva jednog gosta, što je mnogo lakše, jer mogu da se posvetim samo njemu. Ne razmišljam o tome da li je neki gost zapostavljen, što se često dešava kada u studiju imate više gostiju. Ovako sam fokusiran samo na jednu osobu.

Na osnovu čega birate sagovornike. Vi se do sada možete pohvaliti velikim brojem umetnika koji se ne viđaju tako često u medijima, a upravo u vašoj emisiji budu potpuno opušteni i iskreni.
- Mnogi su me kritikovali kako samo glumce dovodim u emisiju, što je s druge strane tačno. Kada ste glumac mnogo vam je lakše da iz te branše dovodite goste. Znam kakav je to posao, u njemu sam već godinama i mnogo mi je lakše da pričamo o toj temi. Sada sam to malo promenio pa dovodim ličnosti iz sveta sporta, mode, novinarstva, muzike. Drago mi je kada dovedem nekoga ko se retko pojavljuje u medijima, jer mi je to i cilj od samog početka. Svako će vam doći u goste kada zna da nećete da ulazite u njegov privatan život i kada je siguran da ćete na jedan prijatan i iskren način pričati o njegovoj profesiji. To je ključ uspeha emisije "30 minuta".

Zbog popularnosti emisije, da li ste u nekom trenutku dobili ponudu da pređete na drugu televiziju? 
- Dobio sam ponudu da prenesem emisiju na drugu televiziju, ali nisam prihvatio. Ovaj posao radim iz ljubavi, a ne da bi bio popularan. S druge strane, Art televizija ima svoju ciljnu publiku i ja ne želim da svoju već kultnu emisiju prenesem na neku komercijalnu televiziju. Za one koji gledaju moju emisiju važno mi je šta će pametno da čuju i nauče . Mislim da za sada neću da prelazim na drugu televiziju. Naravno, to ne znači da nikada ne bih prihvatio neku drugu ponudu.

Živite na relaciji Beograd – Njujork, među poslovnim obavezama da li pronalazite vremena i za ljubavni život? Kakvo je stanje na tom polju? 
- Dosta mi je trebalo vremena da pronađem osobu koja će razumeti moj život na relaciji Beograd-Njujork. Došao sam u te godine kada sam shvatio da je od fizičkog izgleda mnogo važnija unutrašnja lepota. Oduvek sam voleo jake i žene sa stavom, koje imaju cilj u životu i koje znaju šta hoće. Takvu sam devojku i pronašao. Teško nam je da funkcionišemo, jer ona živi u Srbiji, ali kada nekog volite shvatite da kilometri ne smeju da vam budu prepreka. Srećan sam, zadovoljan svojim emotivnim stanjem, jer bez ljubavi ne bih mogao da bilo šta radim u životu. 

Ko je zatvorio vrata?

Kada je Bojana Maljević na svom tviter nalogu objavila da će nakon 18. godina snimiti nastavak kultne serije „Otvorena vrata“, jedni su bili uz nju, dok su drugi bili skeptični po pitanju nastavka. Bojana svakako nije odustajala od ideje da se snimanje realizuje, okupila je kompletnu ekipu iz originalne postave (sem Olivere Marković, koja je preminula) i sa novim idejama krenula u pobede.

Biljana Srbljanović i Miloš Radović, autori serije, napisali su karakterizaciju likova i sve što im se dešavalo u proteklih 18 godina. Sa novim promenama dolazi i nova televizija, tako da umesto RTS-a, treća sezona se emituje na Prvoj srpskoj televiziji. Treća sezona brojala je 16. epizoda koje su bile podelje u dva dela, prvi deo je prikazan od maja do juna, dok je drugi deo sezona bio rezervisan za jesen u periodu od septembra do novembra. Epizode su privukle dosta pažnje, pa je i sama Bojana u jednom trenutku izjavila da su „Otvorena vrata“ popularnije i gledanija od perioda kada se serija emitovala devedesetih godina.

U junu 2013. godine objavljeno je da serija dobija novu 4. sezonu koja će imati 20 epizoda. Snimanje je počelo u avgustu iste godine, dok je emitovanje počelo u martu ove godine i emitovano je 10 epizoda dok je ostalih deset predviđeno za emitovanje na jesen.

Problem nastaje promenom koncepcije televizije Prva, koja u svoj program uvrštava emisije „Granda produkcije“ koje zauzima sve bitnije termine. Na predstavljanju nove programske šeme televizija Prva što se serijskoj programa tiče najavila je samo dve serije „Urgentni centar“ i „Jedne letnje noći“ – dok su mnoge serije stavljene pod znak pitanja uključujući i „Otvorena vrata“.

Epizode su snimljene i spremne na emitovanje, postavlja se pitanja kada će dobiti pristojan termin, mnogi se plaši da se promenom pravca televizije zauvek ne zatvore vrata porodice Anđelić-Jakovljević. Kako će se situacija dalje razvijati ostaje nam da vidimo. Nadamo se da ćemo bar još koju sezonu uživati u jedinstvenim likovima serije koja je u mnoge drugačija od ostalih domaćih projekata.