Boris Trivan: Kad nešto mislim, to i kažem!

Boris Trivan, koji je postao popularan zahvaljujući internet senzaciji "Pokojna Mileva", dospeo je u jednom trenutku u žižu javnosti sasvim slučajno i od tada njegove reči koje iznosi kao Mileva ali kao i Boris u svojim kolumnama mnoge bole zbog čega je često dobijao ozbiljne pretnje, koje vremenom nestanu, dok njegova oštra istina i dalje sve pogađa. Za blog "Kulturna Srbija" govori o tome kako je Pokojna Mileva nastala, kako je dobila ime, zbog čega još uvek nije prežalio odluku koju je doneo u vezi svog posla u Egiptu, ali i o tome kakav je Boris privatno i da li se razlikuje od onoga Borisa koji je predstavljan javnosti.

Iz kog razloga je nastala „Pokojna Mileva“? Da li je ona nastala samo iz zabave ili je stvorena da iznese činjenice onakve kakve jesu bez ikakvog ulepšavanja?

Lik Pokojne Mileve je nastao potpuno spontano i bez ikakve strategije, kao interna šala između mojih prijatelja i mene. Međutim, onog momenta kada je profil poprimio tu medijsku dimenziju, hteo sam da vidim šta se od toga može napraviti u okvirima društvenih, a kasnije i tradicionalnih medija. Tog trenutka sam Milevin karakter formirao na takav način da ona predstavlja moralni stub društva.

Kako je „Pokojna Mileva“ dobila ime? Da li ste ideju za to dobili po liku koji je scenarista Slobodan Šuljagić koristio u replikama serije „Ljubav, navika, panika“, ili je  pitanju nešto sasvim drugačije?

Iako je to jedna od meni najboljih domaćih serija (vrlo verovatno čak i najbolja), inspiracija ipak nije bila Verina pokojna majka. Zapravo nisam ni siguran tačno odakle je ideja, samo se sećam da se rodila odmah nakon smrti Stiva Džobsa jer sam u svom izopačenom umu zamišljao kako to izgleda tamo gore kad on prilazi Svetom Petru sa svojim gedžetima. Tada mi je palo na pamet da bi bilo zabavno da postoji neki "izveštač sa lica mesta" (smeh). U svakom slučaju, nisam mnogo razmišljao kada sam kreirao lik, jer da jesam, svakako ne bih izabrao ime svoje, takođe pokojne tetke.

Da li ste i u jednom trenutku pomislili, da će upravo ona doživeti ovakvu popularnost?

Zaista nisam. Meni je i sada to potpuno strano i uopšte ne percepiram ni Milevu ni sebe kao javnu ličnost. Mada ona to verovatno i jeste s obzirom da na društvenim mrežama ima zajednicu od preko pola miliona ljudi koji je prate i preko dvesta lažnih profila. Da je živa, verovatno bi bila Madona. (smeh)

Zahvaljujući njoj ušli ste na naše ajde nazovimo ga estradno nebo. Šta vam je to donelo ali i odnelo u vašem životu?

Donelo mi je mnogo i oduzelo nešto malo. Donelo mi je potpuni zaokret u karijeri, mislio sam da ću umreti srećan u čeprkajući po pesku Tell el-Amarne u Egiptu. A oduzelo mi je zaista vrlo malo. Onoliko koliko sam dozvolio.

Po čemu se razlikuje ono što Boris Trivan piše u svojim kolumnama od onoga što Pokojna Mileva iznosi na tviteru?

U mnogome se razlikuje. Mileva je moralni stub društva, neko ko ne pije, ne puši, ne psuje i ne osuđuje. Neko ko je potpuno ispravan lik, lišen sujete i bilo kakvog kompleksa. Drugim rečima, Mileva je sve ono što ja, ili bilo ko od nas nije i ne može biti.

Na jednom portalu izglasano je da ste vi kao tvorac „Fešn žiri Pokojne Mileve“ najduhovitija osoba u sprskim medija. A konkurencija je bila velika (Ekipa „Državnog posla“, Ivan Ivanović, Zoran Kesić), koliko vam prijaju takva „priznanja“?

(smeh), pa nisam to preozbiljno shvatio, iako daleko od toga da je neprijatan osećaj. Lepo je kad te ljudi vole zbog osmeha, mada bih više voleo da sam pronašao lek protiv raka ili lek za srpsku ekonomiju.

Iznošenje istine koju mnogi izbegavaju može ponekad i da košta. Nimalo nije prijatno dobiti neku pretnju. Kako se vi nosite sa takvim situacijama kada pročitate da vam neko preti zbog teksta koji ste napisali?

Da sam dinar dobio za svaku pretnju, sada bih imao kuću na Kapriju. Šalu na stranu, nije prijatno kada ti neko preti, posebno s obzirom da je bilo zaista ozbiljnih pretnji iz političkih struktura. Međutim, čak i da sam hteo da se povučem pred pretnjama, ja to ne bih ni umeo. Ne znam kako se to radi da ne kažeš nešto što misliš. Mislim da je to fiziološka potreba: kad sam gladan, jedem, kad sam žedan pijem, kad nešto mislim, to i kažem. I onda vremenom, oni odustanu jer shvate da to nikuda ne vodi. Jer ja ću uvek govoriti.

Mnogi kažu da ste se nepravedno našli u javnosti, budući da nemate zanimanje, jer po njima tviteraš nije posao od velikog značaja. Međutim mnogi ne znaju da vi radite kao programski direktor Digital Communications Instituta. Šta nam možete više reći o tom poslu?

Pa i ja mislim da suštinski ne pripadam javnom životu i često kažem "j***š zemlju u kojoj sam ja selebriti", mada kad vidim sve te starlete, profesionalne bivše muževe pevačica i polupevačice, pomislim da sam ja još i unapredio domaću javnu scenu. haha Često kada držim predavanja studentima na Institutu, pokušavam da im objasnim da su društvene mreže mediji i da je samim tim svako od nas medij za sebe (neko veći, a neko manji). U tom kontekstu, tviteraš kao profesija ne može da postoji, već je reč o korisniku ovog medija. Kako ne postoje fejzbukaši, televizičari, radijaši i magazinari, tako ne može da postoji ni tviteraš. Upravo na takvom pristupu društvenim mrežama smo i koncipirali Institut za digitalne komunikacije kada smo ga osnivali zajedno sa našim partnerima iz Irske. Zahvaljujući, između ostalog i Milevinom učinku na društvenim mrežama, mi smo dobili ponudu od najveće obrazovne institutcije u svetu digitalnog marketinga i sada i mi u regionu možemo da pružimo znanje i svetski priznate diplome koje irski Digital Marketing Institute pruža na još 150 punktova u svetu.

Dvadeset godina se bavite arheologijom, a od toga ste proveli deset godina u Egiptu. Koliko je to bio zanimljiv posao, i da li postoji neki razlog zbog kojeg ste se udaljiti od svega toga?

Egiptologijom sam prestao da se bavim isključivo iz tehničkih razloga, one godine kada je tamo izbio puč i nijedna arheološka misija nije dobila koncesiju za rad iz bezbednosnih razloga. Dok se situacija dovoljno smirila da mogu da se vratim na teren, ja sam već bio vezan ugovorima ovde. Užasno mi je teško bez Egipta jer sam ja ceo svoj život dao egiptologiji. Stalno sebi ponavljam da je ovo samo privremeno i da ću se vratiti. Tako mi je lakše. Egipat je moja najteža odluka, koju još uvek nisam doneo.

Kakav je Boris Trivan privatno? Da li se razlikuje od Borisa koji je prestavljen u javnosti?

Ja mislim da sam ja i privatno super! (smeh) Šalu na stranu, razlika je u tome što ću na društvenim mrežama objaviti samo one delove iz mog života za koje smatram da su dovoljno interesantni drugima, a opet ne narušavaju moju privatnost preterano. Drugim rečima, to što ode u etar jesam ja, ali samo deo. Generalno govoreći, ne razmišljam preterano o tome. Privatno, Boris Trivan je jedan jako umoran čovek, koji samo želi da se naspava, a ne ume. (smeh)