STOP gašenju kulturnih ustanova!

Još jedna ustanova od kulurnog značaja – UK „Vuk“ preti da bude ugašena i tako zauvek nestane sa kulturne mape grada Beograda. Kako kažu iz uprave ove ustanove rešenje je doneto zbog duga od 38 miliona dinara. Račun je trenutno u blokadi a zatvaranju „Vuka“ usprotivili su se mnogi.

Ustanova se obraća za pomoć i opštini Zvezdara koji je i osnivač ove ustanove kulture. Da ne žele da prepuste sve u njihove ruke, organizovana je i peticija kojoj bi pokušali da spasu ustanovu. Peticiju kojom bi podržali opstanak „Vuka“ možete potpisati svakog radnog dana od 9 do 16 časova. Do sada svoju podršku su pružili mnogi glumci koji su bar jedanput odigrali nešto u ovom prostoru.

UK „Vuk“ poznatiji kao i Dom Kulture iz ranijih dana postoji skoro oko šest decenija, u njoj su odrasle mnoge generacija koje su pratile kulturne sadržaje koja je ova ustanova nudila, počevši od filma, preko pozorišta, festivala muzičkih, književnih, likovnih, edukativnih, distaktivnih programa pa preko teatra pokreta i drugog.

Zaposleni u ovoj ustanovi se pitaju zašto nakon renoviranja zgrade, u čiju rekonstukciju su uložena materijalna sredstva u milionima evra, i kada su stvoreni tehnicki i svi ostali uslovi za realizaciju brojnih sinkretičkih programa na visokom estetskom nivou, ona više ne može da postoji.

Postavlja se pitanje koliko će država još povući poteza da bi uništila i ovo malo kulture i maleni broj značajnih kultnih mesta u ovoj zemlji? Da li treba skrštenih ruku sedeti i posmatrati kako sve to što je godina sticano nestaje jednom odlukom? Treba li dozvoliti da sledeće generacije ostanu bez nečega edukativnog u čemu se prethodne gerenacije uživale? Svačiji glas se može čuti. Potpišite peticiju, podržite kutluru, nemojte dopustiti da se ona zauvek izgubi! 

Predstavljamo: Vlada Grujić

Mladi i talentovani pevač Vlada Grujić koji je nedavno skrenuo pažnju na sebe tokom takmičenja „Sunčane skale“ polako ali sigurno pravi prostor na našem zvezdanom nebu. Njegova pesma „Nikad ne reci nikada“ na pomenutom takmičenju zauzela je visoko šesto mesto i već izaziva dobre kritike kod publike. Za blog „Kulturna Srbija“, Vlada govori o utiscima sa festivala, o tome kako je zadovoljan kako mu pesma prolazi, ali i otkriva dalje planove što se tiče njegove profesionalne karijere. 

Široj publici ste postali poznatiji nakon učešća na „Sunčanim skalama“? Koliko takva muzička takmičenja mogu pomoći nekom mladom umetniku?

- S obzirom da je to moj prvi festival, meni u svakom slučaju znači mnogo, kao neko novo iskustvo i kao dobar način da predstavim svoju pesmu. Smatram da svaki festival koliko god da je kontraverzan po pitanju lobiranja, ipak ima dosta faktora koji za nekoga ko se bavi tim poslom može puno pomoći u afirmaciji.   

Pesma „Nikad ne reci nikada“ osvojila je visoko šesto mesto? Kako ste zadovoljni plasmanom?

- Pa jako sam zadovoljan iz razloga kao što rekoh to je moj prvi festival, to mi je bilo neko dodatno olakšanje da samim tim i ne jurim neki rezultat. Imao sam dosta visoke ocene žirija pa sam u jednom trenutku pred kraj glasanja bio čak i na prvom mestu. Veliku moralnu podršku u tim trenucima pružala mi je draga prijateljica Jelena Petković koja je i sama PR tog festivala. Na kraju osvojio sam “visoko” šesto mesto na moju veliku radost.

Nedavno ste i izbacili spot za pomenutu numeri, i on ima poprilično dobar broj pregleda na youtubeu? Kakve reakcije dobijate od publike?

- Da, tim spotom smo i zaokružili tu neku priču po pitanju celog projekta. Iskoristili smo tih par lepih dana trajanja festival da u Hercegnovom i Budvi snimimo kadrove. TAPI.INC je zaista odradio veliki posao i na kraju smo svi bili zadovoljni.  Reakcije su zaista sjajne, a realni pregledi na youtube-u mogu samo da budu neki mali argument svemu tome.

Kakvi su vam dalji planovi po pitanju vaše karijere? Da li ćete i vi da se pokorite novom trenundu u kojem pevači izbacuju samo singlove ili imate nameru da objavite kompletan cd?

- Pa moji planovi su da se ne pokoravam, nego da se uz još jedan, eventualno dva singla bolje predstavim publici pa nakon toga snimim album.

U kojim situacijama se vi koristite imenov vaše pesme „Nikad ne reci nikada?“

- “Nikad ne reci nikada” je misao koju stvarno svi često koristimo u svakodnevnom životu. Ja često puta kažem da više nikada neću jesti posle 19h. (smeh)

Da li može isključivo da se živi od muzike. Mnogi poznati umetnici često ili uđu u neki privatan biznis ili odaberu još neku profesiju. Kakav je vaš stav po tom pitanju?

- Ja se zaista trudim da radim i živim samo od ovoga što volim, a to je u svakom slučaju muzika. Zaista uživam u onome što radim i odatle crpim svu potrebnu energiju za sve ostalo. U ovom vremenu to je teško, ali za sada to uspevam. Moji planovi su mnogo veći tako da se nadam da će i to sve biti mnogo lakše. Oni koji se pored ovog posla bave još nekim “aktivnostima” uglavnom to rade zbog viška slobodnog vremena ili nisu spremni da se opredele i maksimalno posvete muzici.  Ja višak  slobodnog vremena provodim sa porodicom i dragim ljudima.

Već skoro deset godina se bavite muzikom? Da li ste i ranije pokušavali da se probijete na neko takmičenje kao što ste uradili ove godine sa „Sunčanim skalama“?

- Pa bila su tu još neka takmičenja radio stanica na kojima sam isto postizao zapažene rezultate, ali na sve to sam gledao kao nešto što moraš proći da bi ozbiljno počeo da se baviš ovim. Sve u svemu za ove godine mogu reći da sam njima prikupljao iskustvo za ono što tek predstoji.

Svirate harmoniku i klavijature? Da li u vama postoje ambicije da u jednom trenutku napravite pesmu za sebe ili nekog drugog izvođača?

- Harmonika me je od malena da kažem uvela i upoznala sa muzikom, klavijature nakon toga, ali već dugo unazad za sviranje nemam vremena a iskreno ni volje, tako da to je samo jedan lep period detinjstva. A što se tiče komponovanja ipak bih to za sada prepustio profesionalcima koji su i meni radili ovu pesmu.  

Da li postoje promene u vašem životu nakon što ste počeli da se probijate na naše zvezdano nebo?

- Pa ne znam, verovatno postoje. Ja njih trenutno nisam ni svestan zato što sam mnogo truda i rada uložio u sve ovo, i nekako mi sve to i izgleda relano. Da se desilo preko noći i te kako bih bio svestan tih promena a možda i više uživao u njima.

Mnoge pripadnice lepšeg pola „lude“ za vama. Da li je vaše srce zauzeto ili potpuno slobodno za nove ljubavi?

- (smeh) ne mogu da se složim sa tim da baš lude. Ovo mu čak dođe i kao jedno od najtežih pitanja na koje bih voleo da ostanem sa...

Za decu: Plava ptica

Emisija za decu “Plava ptica”, leti sa uspehom već četiri godine. Ova interaktivna emisija uspela je da nastavi tradiciju nekadašnjeg dečjeg programa. U ovoj emisiji pored voditelja je I jedan pas. “Plava ptica” je sastavljena od nekoliko priloga, zanimljivih gostiju I specijalnih izenanđenja. Emisija je nastala na ideji da se deci skrene pažnja sa društvenih mreža kao svakodnevne preokupacije na bolji, kvalitetniji i edukativniji sadržaj.

Idejni guru ovog projekta koji je svojim savetima i iskustvom pomagao bio je Timoti Džon Bajford (koji iza sebe ima mnogo uspešnih serija među kojima su “Neven” i “Poletarac”). Kako ekipa emisije kaže Timoti je uvek prvi pročitao scenario, davao savete na snimanja i nesebično delio svoje veliko iskustvo i talenat kada ekipa negde zapne. Urednik redakcije dečjeg I školskog programa je Nataša Drakulić. Urednik emisije bila je Jelena Popadić Sumić, ali zbog porodiljskog odsustva na njeno mesto je došla Dunja Petrović. Reditelji serijala su Miodrag Kolarić i Igor Basorović.

Emisiju prve dve sezone vodili su Jelena, Nikola, Bojan Osman i svakako Šmuci. Ali od treće sezone, publika se oprašta od Nikole i Jelena, a na njihovo mesto dolazi mlada glumica Borka Tomović, koja već sa velikim uspehom vodi dve sezone. Pored psa Šmucija koji je i prava zvezda emisije, nalaze se i “Ruke iz kofera” koje su tu da “nerviraju” voditelje.

U današnje vreme kvalitetnog programa za decu nema, zato su emisije poput “Plave ptice” od velikog značaja. i dok se polako približava nova televizijska sezona, mi se nadamo da ćemo sa plavom pticom leteti i ovog septembra. Tako da let, let do nove sezone. 

Jelena Dimitrijević: Lake love u životu nema!

Sa lepom i šarmantnom voditeljkom „Srećne“ televizije, Jelenom Dimitrijević razgovarali smo o njenim počecima na pomenutoj televiziji, o svim dosadašnjim projektima u kojima je ona učestvovala. Prisetili se sa njom čuvenog ulaska na
konju u jednoj od emisije. Jelena takođe za blog „Kulturna Srbija“ otkriva koliko ples i dalje zauzima mesto u njenom životu i da li u životu zaista postoji „laka lova“.

Završila si baletsku školu „Lujo Davičo“, ali ipak si završila na televiziji? U kom trenutku si shvatila da želiš da budeš deo „sedme sile“?
- Od malena se bavim igrom, počela sam sa folklor sa šest godina, i od tada sam znala da je to ljubav mog života. Upisavši baletsku školu, shvatila sam da za mene ne postoji veća ljubav i da će to biti moj poziv. Ceo život pa i sada moja inspiracija za sve je muzika i igra. Završivši baletsku školu, upisala sam fakultet za medije i komunikacije, gde sam krenula da se obrazujem za sedmu silu, malo po malo otkrivajući čari medija postala sam opčinjena i jako zainteresovana, ali još uvek sam igrala, čak sam za vreme studiranja išla i nacionalni ansambl “Kolo”, kada sam shvatila da se ipak moram opredeliti za jednu stvar odabrala sam da to bude studiranje. Napustila sam “Kolo” ali sam išla na folklor u KUD “Talija”, igravši obišla sam planetu. U jednom trenutku studiranja ukazala se prilika za Happy televiziju, otišla sam i počela raditi kao koreograf jednog projekta, međutim, bila sam jako zainteresovana za novinarski i voditeljski posao, što su i drugi videli i ukazali mi priliku da se pokažem. Dakle to je mali deo priče.. A igra će uvek biti u mom srcu i nikada neću prestati da se pomenutom bavim.

Na samom početku dok si vodila vremensku prognozu, provukla si pažnju na sebe jer si dodatno smišljana neke zanimljive priloge. Čija je bila to ideja i da li si sama smišljala sve ideje za priloge?
- Vremenska prognoza, divno iskustvo za početnika. Sama ideja da se u klasičnu prognozu dodaju još neki prilozi bila je zajednička. A svakodnevne ideje sam sama smišljala, do duše urednica mi je uvek davala smernice, dok jednog dana nije rekla, pa dete ti imaš bolju ideju od mene, od sada pa nadalje smišljaš sama. A kako sam dobijala ideje to i sam bog zna, jer šest puta nedeljno raditi svaki dan nešto novo i zanimljivo nije bilo lako, ali kako ja kažem vremenski uslovi su mi davali ideje i kreativnost. Počevši od toga kako se izvući iz snega kada nam se zaglavi auto do toga kad nas sunce obasja kako da se rashladimo.

Vodila si i jutarnji program? Kakvo iskustvo imaš po tome pitanju? Mnogi imaju problem rano da ustanu i rade? Kako ti funkcionišeš ujutru, da li ti treba vremena da središ misli ili si odmah spremna na rad?
- Ah jutarnji program i kada se prisetim spavam mi se , naravno šalim se. Kao i uvek i ovaj put ću reći, kada volite to što radite pa ništa vam nikada neće biti teško. Pitaš me kako funkcionišem ujutru evo ovako, ustanem pa nisam ni svesna da sam ustala i da idem na posao. Ali sve se to menja kada sednem u auto i pojačam muziku koja me razbudi, i naravno na svakom semaforu sledi koreografija za razgibavanje. Da ne pričam osećaj kada vam odbrojavaju sekunde pred sam početak programa, buđenje koje nema cenu. Predivno iskustvo i uvek bih se vratila da vodim jutarnji program. Na nogama od ranog jutra sa odličnom ekipom, energije nikada dosta.

Bila si deo i projekta „Natkuvavanja“? Da li možda vidiš sebe kao potencijanog učesnika? Kako se snalaziš u kuhinji?
- Jao, toliko projekata i svaki mi je na svoj način drag. Natkuvavanje sam volela iz više razloga: Obožavam da jedem, nema tog jela koje ja ne volim, takođe da isprobam nove ukuse, jer kada sam putovala kao naprimer u Meksiko, sviđalo ti se ili ne moraš da jedeš, svakako meni se i tamo hrana dopadala. Volim da kuvam, jer je kuhinja u neku ruku žensko carstvo gde može da pravi čarolije koje i sama može da proba (smeh), a što se tiče učestvovanja ni sa tim nemam nemam problem, jer bih sve pobedila ako ne sa poenima onda sa ukusom jela.

Emisiju „Snaga oktana“ koju vodiš sa kolegom Ivanom veoma je popularna. Budući da se emisija bavi automobilima koliko si pre emisije bila upućena u automobile a koliko si iz emisije naučila o istim?
- Emisija “snaga oktana” je za mene pravo uživanje, jer kada sam počela da radim na Happy televiziji, maštala sam da vodim neku emisiju vezanu za automobile, jer sam veliki ljubitelj svih motornih vozila koja se kreću na gorivo. S obizirom na to da sam vozila motor sve dok nisam pala, sada sam presrećna jer mogu da snimam priloge o svim motornim vozilima. Naučila sam dosta o ovoj kako bih rekla muškoj ljubavi, jer pored sebe imam kolegu Ivana Ivanova koji je informisan o svim četvorotočkašima.

Ostavila si veliki utisak kada si na snimanju jedne od emisija ušla na konju? Kako si došla na tu ideju?
- Ući u emisiju na konju nije uopšte laka stvar. Prvo treba uvesti konja na televiziju pa sa istim dojahati u studio. Ideja, nikad jednostavnija, svako motorno vozilo ima nekoliko konjskih snaga, tako da smo hteli da pokažemo o kojoj konjskoj snazi se radi.

Prilikom tog snimanja desila se anegtoda sa jahanjenim i konjem, možeš li nam ispričati o čemu se radilo?
- Najbolje bi bilo da ste bili na snimanju pa vidite kako se to izdešavalo ali posšto niste sledi priča. Sve što je sporo za mene je dosadno, jer sam nestrpljiva, samim tim kada sam jahala konja on je kaskao meni je to bilo dosadno i nezanimljivo, tako da sam ga ja udarila više puta listom o trbuh kako bi on krenuo da galopira, e tu sam se zeznula. Vrisnula sam od sreće što je on krenuo u galop, te se konj uplašio i krenuo nenormalnom brzinom, i u jednom trenutku ja sam počela da vrištim izgubila sam kontrolu i uhvatila se čvrsto povijena za njegov vrat. Ubrzo posle konj me je zbacio u kapiju, pala sam ali sam ubrzo ustala i rekla mojoj preplašenoj urednici „Imamo emisiju“, to je cela priča, za mene nema pada, to je samo jedan mali deo kada treba da se pripremimo za neustrašivo ustajanje.

Koliko si profesionalna pokazala si kada si na snimanja dolazila i sa nogom u gipsu, mnoge tvoje kolege bi tu situaciju iskoristile da uzmu odmor. Znači li to da tebe ništa ne može zaustaviti da radiš?
- Kao što sam rekla u prošlom odgovoru, za mene nema pada i sloma, samo dobro i hrabro ustajanje za novi početak.

Emisije „Laka lova“ je zabavnog karaktera. Kroz tu emisiju si radila razne poslove. Koji je na tebe ostavio najači utisak i zbog čega ćeš uvek pamtiti to snimanje?
- Svaki posao ima svoju draž ako ste kreativni da to uradite. Ali , najveći utisak ne mene je ostavio posao rudara u Senskom rudniku, koliko je teško toliko je i zanimljivo biti sa pravim rudarima 300m ispod zemlje.

Reci nam jedan način na koji si zaradila „laku lovu“ u životu?
- Lake love u životu nema. Za sve treba dosta truda i rada.

Vodila si emisije različitih karaktera. Koja je najviše približna tebi i tvom karakteru?
- .Mislim da je „Laka lova“  najpribližnija, jer se tu da vidi da uvek možemo da se snađemo kakva god nas situacija zadesila u životu moramo koračati dalje i više. I naravno u toj emisiji mogu da budem šaljiva i otvorena.

Ples je sastavni deo tvog života, kakav osećaj se u tebi budi dok prenosiš svoje znanje mlađim generacijama?
- Sedam godina radim sa mališanima, oduvek mi je bila želja da podučavam mališane, na taj način na koji su mene moji profesori učili. Znam da jedan deo ličnosti izgrađujem dečijim aktivnostima i radom instruktora sa decom. Znajući koliko je meni to pomoglo u životu, želela sam i ja pružim mlađim generacijama isto i bolje ako mogu. Sada radim dva posla u isto vreme, i mogu reći da sam samo ponekad umorna a kada se to desi, pomislim da neću imati snage da održim čas. Međutim kada uđete u salu punu dece sa neverovatnim osmeh i energijom istog momenta vas obasja sunce. Deca iz mog studija “Hulahoop brigade” su moja energija za sve kao i žene pomenutog studija koje idu kod mene na zumbu.

Voliš da putuješ, koja je destinacija ostavila najveći utisak na tebe? Da li postoji neko mesto gde bih bez razmišljanja pristala da se preseliš?
- Još jedan neizostavni deo mog života i moje energije jesu putovanja iz kojih crpim  nove ideje za svaki deo mog života. Svaka zemlja, grad ima nešto svoje po čemu ih pamtim, ali mogu jednu da izdvojim a to je Meksiko, potpuno različit od svih zemalja u kojima sam bila, i moram da dodam snaći se u Meksiku nije uopšte lako, meksikanci su čudo kao i njihova zemlja. Mada i Amerika može da se pomene jer je svakako druga dimenzija po pitanju svega, sećam se da me je boleo vrat kada sam bila u Nju Jorku jer sam sve vreme gledala u zgrade kojima je maltene završetak u nebu ili čak iznad nekog oblaka. Srbija je druga majka, za sada ne bih odlazila nigde. A ako bih razmišlala svakako bi toi bilo neko mestašce pored mora.

I dalje najgledaniji!

Porodična serija „Srećni ljudi“ trenutno se reprizira na RTS-u po šesti put od svog premijernog emitovanja i dalje je na samom vrhu. Kako navodi javni servis, serija „Srećni ljudi“ je najgledanija serija na domaćim televizijama.

Ovo je prva serija koja je rađena u produckiji RTS-a nakon raspade Jugoslavije. Autor i scenarista ovog projekta je Siniša Pavić, do je saradnik na scenariju bila njegova supruga Ljiljana Pavić. Režiju potpisuju Aleksandar Đorđević i Slobodan Šuljagić. Serija ima 70 epizoda i novogodišnji specijal u trajanju od 45 minuta.

Glavni junaci u seriji su članovi porodice Golubović (otac, majka, njihov sin, sinovljeva žena i njihovo dvoje dece). U vreme sankcija i teškog života, ova porodica suočava se sa problemima u svakodnevnom životu. Svako je prinuđen da se snađe na svoj način.

Uloge u ovom projektu su genijalno izneli Velimir Bata Živojinović, Radmila Savićević, Živojin Milenković, Desimir Stanojević, Tanja Bošković, Zlata Numanagić, Dubravka Mijatović, Jugoslava Drašković, Svetislav Goncić, Janko Milivojević, Nikola Simić, Danilo Lazović, Ljiljana Dragutinović, Dragan Jovanović, Katarina Vićentijević, Lepomir Ivković, Zoran Rankić, Eva Ras i mnogi drugi.

„Srećni ljudi“ su se premijerno prikazivali od 12.09.1993 do 30.06.1996 godine. Ova serija bi trebala da bude domaći zadatak svi današnjim režiserima i scenaristama, da smisle projekat koji će moći kompletna porodica da gleda, koji nešto vredi. Našim televizijama je preko potreban domaći program, ali u poslednje vreme svi oni daju šansu i prostora stranim projektima. Domaće je ipak bolje govore rejtinzi, jer i nakon toliko repriza kultna serija „Srećni ljudi“ je najgledaniji igrani program na svim televizijama!

Boris Trivan: Kad nešto mislim, to i kažem!

Boris Trivan, koji je postao popularan zahvaljujući internet senzaciji "Pokojna Mileva", dospeo je u jednom trenutku u žižu javnosti sasvim slučajno i od tada njegove reči koje iznosi kao Mileva ali kao i Boris u svojim kolumnama mnoge bole zbog čega je često dobijao ozbiljne pretnje, koje vremenom nestanu, dok njegova oštra istina i dalje sve pogađa. Za blog "Kulturna Srbija" govori o tome kako je Pokojna Mileva nastala, kako je dobila ime, zbog čega još uvek nije prežalio odluku koju je doneo u vezi svog posla u Egiptu, ali i o tome kakav je Boris privatno i da li se razlikuje od onoga Borisa koji je predstavljan javnosti.

Iz kog razloga je nastala „Pokojna Mileva“? Da li je ona nastala samo iz zabave ili je stvorena da iznese činjenice onakve kakve jesu bez ikakvog ulepšavanja?

Lik Pokojne Mileve je nastao potpuno spontano i bez ikakve strategije, kao interna šala između mojih prijatelja i mene. Međutim, onog momenta kada je profil poprimio tu medijsku dimenziju, hteo sam da vidim šta se od toga može napraviti u okvirima društvenih, a kasnije i tradicionalnih medija. Tog trenutka sam Milevin karakter formirao na takav način da ona predstavlja moralni stub društva.

Kako je „Pokojna Mileva“ dobila ime? Da li ste ideju za to dobili po liku koji je scenarista Slobodan Šuljagić koristio u replikama serije „Ljubav, navika, panika“, ili je  pitanju nešto sasvim drugačije?

Iako je to jedna od meni najboljih domaćih serija (vrlo verovatno čak i najbolja), inspiracija ipak nije bila Verina pokojna majka. Zapravo nisam ni siguran tačno odakle je ideja, samo se sećam da se rodila odmah nakon smrti Stiva Džobsa jer sam u svom izopačenom umu zamišljao kako to izgleda tamo gore kad on prilazi Svetom Petru sa svojim gedžetima. Tada mi je palo na pamet da bi bilo zabavno da postoji neki "izveštač sa lica mesta" (smeh). U svakom slučaju, nisam mnogo razmišljao kada sam kreirao lik, jer da jesam, svakako ne bih izabrao ime svoje, takođe pokojne tetke.

Da li ste i u jednom trenutku pomislili, da će upravo ona doživeti ovakvu popularnost?

Zaista nisam. Meni je i sada to potpuno strano i uopšte ne percepiram ni Milevu ni sebe kao javnu ličnost. Mada ona to verovatno i jeste s obzirom da na društvenim mrežama ima zajednicu od preko pola miliona ljudi koji je prate i preko dvesta lažnih profila. Da je živa, verovatno bi bila Madona. (smeh)

Zahvaljujući njoj ušli ste na naše ajde nazovimo ga estradno nebo. Šta vam je to donelo ali i odnelo u vašem životu?

Donelo mi je mnogo i oduzelo nešto malo. Donelo mi je potpuni zaokret u karijeri, mislio sam da ću umreti srećan u čeprkajući po pesku Tell el-Amarne u Egiptu. A oduzelo mi je zaista vrlo malo. Onoliko koliko sam dozvolio.

Po čemu se razlikuje ono što Boris Trivan piše u svojim kolumnama od onoga što Pokojna Mileva iznosi na tviteru?

U mnogome se razlikuje. Mileva je moralni stub društva, neko ko ne pije, ne puši, ne psuje i ne osuđuje. Neko ko je potpuno ispravan lik, lišen sujete i bilo kakvog kompleksa. Drugim rečima, Mileva je sve ono što ja, ili bilo ko od nas nije i ne može biti.

Na jednom portalu izglasano je da ste vi kao tvorac „Fešn žiri Pokojne Mileve“ najduhovitija osoba u sprskim medija. A konkurencija je bila velika (Ekipa „Državnog posla“, Ivan Ivanović, Zoran Kesić), koliko vam prijaju takva „priznanja“?

(smeh), pa nisam to preozbiljno shvatio, iako daleko od toga da je neprijatan osećaj. Lepo je kad te ljudi vole zbog osmeha, mada bih više voleo da sam pronašao lek protiv raka ili lek za srpsku ekonomiju.

Iznošenje istine koju mnogi izbegavaju može ponekad i da košta. Nimalo nije prijatno dobiti neku pretnju. Kako se vi nosite sa takvim situacijama kada pročitate da vam neko preti zbog teksta koji ste napisali?

Da sam dinar dobio za svaku pretnju, sada bih imao kuću na Kapriju. Šalu na stranu, nije prijatno kada ti neko preti, posebno s obzirom da je bilo zaista ozbiljnih pretnji iz političkih struktura. Međutim, čak i da sam hteo da se povučem pred pretnjama, ja to ne bih ni umeo. Ne znam kako se to radi da ne kažeš nešto što misliš. Mislim da je to fiziološka potreba: kad sam gladan, jedem, kad sam žedan pijem, kad nešto mislim, to i kažem. I onda vremenom, oni odustanu jer shvate da to nikuda ne vodi. Jer ja ću uvek govoriti.

Mnogi kažu da ste se nepravedno našli u javnosti, budući da nemate zanimanje, jer po njima tviteraš nije posao od velikog značaja. Međutim mnogi ne znaju da vi radite kao programski direktor Digital Communications Instituta. Šta nam možete više reći o tom poslu?

Pa i ja mislim da suštinski ne pripadam javnom životu i često kažem "j***š zemlju u kojoj sam ja selebriti", mada kad vidim sve te starlete, profesionalne bivše muževe pevačica i polupevačice, pomislim da sam ja još i unapredio domaću javnu scenu. haha Često kada držim predavanja studentima na Institutu, pokušavam da im objasnim da su društvene mreže mediji i da je samim tim svako od nas medij za sebe (neko veći, a neko manji). U tom kontekstu, tviteraš kao profesija ne može da postoji, već je reč o korisniku ovog medija. Kako ne postoje fejzbukaši, televizičari, radijaši i magazinari, tako ne može da postoji ni tviteraš. Upravo na takvom pristupu društvenim mrežama smo i koncipirali Institut za digitalne komunikacije kada smo ga osnivali zajedno sa našim partnerima iz Irske. Zahvaljujući, između ostalog i Milevinom učinku na društvenim mrežama, mi smo dobili ponudu od najveće obrazovne institutcije u svetu digitalnog marketinga i sada i mi u regionu možemo da pružimo znanje i svetski priznate diplome koje irski Digital Marketing Institute pruža na još 150 punktova u svetu.

Dvadeset godina se bavite arheologijom, a od toga ste proveli deset godina u Egiptu. Koliko je to bio zanimljiv posao, i da li postoji neki razlog zbog kojeg ste se udaljiti od svega toga?

Egiptologijom sam prestao da se bavim isključivo iz tehničkih razloga, one godine kada je tamo izbio puč i nijedna arheološka misija nije dobila koncesiju za rad iz bezbednosnih razloga. Dok se situacija dovoljno smirila da mogu da se vratim na teren, ja sam već bio vezan ugovorima ovde. Užasno mi je teško bez Egipta jer sam ja ceo svoj život dao egiptologiji. Stalno sebi ponavljam da je ovo samo privremeno i da ću se vratiti. Tako mi je lakše. Egipat je moja najteža odluka, koju još uvek nisam doneo.

Kakav je Boris Trivan privatno? Da li se razlikuje od Borisa koji je prestavljen u javnosti?

Ja mislim da sam ja i privatno super! (smeh) Šalu na stranu, razlika je u tome što ću na društvenim mrežama objaviti samo one delove iz mog života za koje smatram da su dovoljno interesantni drugima, a opet ne narušavaju moju privatnost preterano. Drugim rečima, to što ode u etar jesam ja, ali samo deo. Generalno govoreći, ne razmišljam preterano o tome. Privatno, Boris Trivan je jedan jako umoran čovek, koji samo želi da se naspava, a ne ume. (smeh)

Prva klapa: Vlažnost

U Beogradu je započelo snimanje novog filma pod nazivom "Vlažnost" čiju režiju potpisuje Nikola Ljuca, dok su scenario napisali Nikolja Ljuca i Staša Bajić. Glavne uloge u ovom projektu tumače Miloš Timotijević i Tamara Krcunović.

"Vlažnost" je debitanstski igrani film mladog reditelja koji je do sada pisao i režirao kratkometražne filmove koje su sa velikim uspehom prikazivani kako na domaćim tako i na međunarodnim festivalima gde su osvajali i značajne nagrade.

Razvoj filma "Vlažnost" započet je još u februaru 2011. godine na "Berlinale Script Station" platformi za razvoj scenarija Berlinskog filmskog feistavala i do sada su za njega dobijali izbandredna priznanja i nagrade u Evoripi. Nakon Berlina, kao jedan od 12 iz čitavog sveta, projekat je podržan od strane Hubert Bals fonda za razvoj i uvršćen u Boost! program razvoja scenarija, a zatim sa velikim uspehom predstavljen na marketima festivala u Sarajevu (Cinelink) i Roterdamu (CineMart) gde je osvojio prestižne nagrade za razvoj filmskog scenarija – u Sarajevu Arte International Relations Prize koju dodeljuje francuska televizija ARTE, a u januaru 2012. godine na festivalu u Roterdamu i najznačajniju do sada Eurimages Co-production Development Award, nagradu koju ovo telo Saveta Evrope dodeljuje projektu koji najviše obećava u toj godini. Dobijene nagrade predstavljaju izuzetna priznanja kvaliteta i prava je retkost u čitavoj Evropi, a naročito na našim prostorima, da jedan debitantski projekat dobije tako široku i značajnu podršku i prepoznavanje u fazi razvoja.

Produkciju filma potpisuje "Dart Film" iz Beograda, a ceo projekat će biti ralizovan kao međunarodna ko-produkcija između Srbije, Holandije i Grčke.

U ostalim ulogama se nalaze Borka Tomović, Vanja Jedus, Jelena Stupljanin, Biljana Keskenović, Katarina Marković, Vladimir Aleksić, Milan Marić, Feđa Stojanović, kao i Dragan Bakem, poznati holandski glumac srpskog porekla, kome je ovo prva uloga u domaćem filmu.

Radnja filma "Vlažnost" govori o tome da žena uspešnog građevinskog menađera nestaje nakon uobičajneg jutra u Beogradu. On je uveren da će se ona vratiti i nastavlja svoj život kao i uvek. Ali možda je situacija drugačija neko kako ju je on zamišljao.