Iz mog ugla: Ćao svima!

U poslednjih nekoliko dana na tapeti ismejavanja je Zorana Jovanović poznatija kao Zorannah. I zaista ne vidim razlog tome. Bar u ovom novom talasu ismejavanja. Iako već uspešno vodi svoj blog i zarađuje preko njega, šire narodne mase za Zoranu su čule naravno kada su naši mediji napravili spektakl oko toga kako se obrukala na nedelji mode u Milanu.

Iako je u više navrata objasnila kako ti video snimci koji služe isključivo za zabavu i koji su kao neka vrste skrivene kamere gde se ljudi „pecaju“, simaptičnoj Zorani baš nije polazilo za rukom da se „opravda“ iako to zaista i nije htela. Taman kada bi čovek pomislio da se frka o Zorannah slegla, ne leži vraže novi napad. Modna blogerka u vezi sa Marko Jarićem dok je on bio još u braku sa poznatom manekenkom.

I kada više nisu znali kako da joj napakoste, pojavio se video zapis. Naravno neko od dokonih ljudi iz njenih vlogova isekao je prvi deo gde Zorana pozdravlja svoje fanove i pratioce  sa „Ćao svima“. Novi naslov je „Novi blam poznate blogerke“. Blam, izgleda da se u današnje vreme reči drugačije shvataju. Izgleda da polovina od naših novinara nisu čuli za catchphrase, ali dobro nisu svi u toku šta se dešava preko grane. Ako je blam da svaki put video započinješ sa „Ćao svima“, šta onda da kažu ove druge ličnosti o svojim postupcima koje napravi, neki on njih „kleču“, drugi se pijani teturaju, treći nameštaju svoje gole grudi da bi dobili naslovnu stranu.

Dok se svi smeju njenom novom „blamu“, Zorana i dalje uspešno vodi svoj blog koji svakodnevno poseti i nekoliko desetina hiljada posetioca. Njeni vlogovi takođe imaju zavidne cifre pregleda. Zorana voli ono što radi i još za to bude nagrađenja. Možda to i smeta drugima. Ali već smo navikli da se uspeh u Srbiji ne prašta.

Mnogi joj zameraju tu njenu ajde da kažemo „neukost“ zbog koje je nazivaju glupom. Ali ako je neko nekada pogledao bar dva tri njena vloga shvatiće da je Zorana takva, spontana, zbog čega su njeni vlogovi simpatični, a i po komentarima vidi se da pomognu mnogim njenim fanovima.

Ne bi škodilo da se Zorana malo i podrži jer je svojim trudom i radom sama stigla gde je sada. Kao što rekoh uspeh se u ovoj državi ne podržava. Ali to je neće sprečiti da i dalje radi. I tako do sledeće nedelje u Zoraninom stilu – Ćao svima.

Vrati se, Zone

Zbog ogromnog uspeha koji je film „Zona Zamfirova“ postigao 2002. godine bilo je za očekivati da će film i dobiti nastavak. Nekoliko puta se čak o tome naveliko pričalo ali do realizacije nije došlo. Sve donedavno. Na Vlasinskom jezeru u junu ove godine svečano je predstavljena ekipa filma „Vrati se, Zone“ koja prestavlja jednu vrstu nastavka originalnog filma.

Iako se očekivalo da će Zdravko Šotra preuzeti snimanje i ovog dela, na mesto režisera došao je Jug Radivojević, koji je poznatiji kao pozorišni reditelj, ali režirao je i dve popularne serije „Ljubav i mržnja“ i „Agencija za SiS“, ovaj film biće njegovo vatreno krštenje. Pisac Stevan Sremac, po čijem romanu je nastao prvi deo filma nije pisao nastavak, ali zato je to uradila Dušica Milanović Marika u romanu „Zona Zamfirova: Šta je bilo posle“. Upravo ovaj roman je poslužio kao inspiracija za scenario filma.  Miroslav Mitić koji je u prvoj „Zoni“ bio producent ovog puta se oprobao kao scenarista, on je u saradnji sa Ivanom Mitić, a po motivima romana Dušice Milanović napisao scenario.

Svi oni koji su mislili da bez Katarine Radivojević i Vojina Ćetkovića nema ni nastavka, prevarili su se, budući da su glavne uloge Zone i Maneta od starijih kolega preuzeli Brankica Sebastijanović i Milan Vasić. Ono što je zanimljivo za ovaj projekat je to što nijedan glumac iz prvog dela neće reprizirati svoju ulogu, tako da će umesto Svetlane Bojković, Radmile Živković, Dragana Nikolića i Milena Dravić u filmu igrati Ljiljana Dragutinović, Jelisaveta Seka Sablić, Nikola Ristanovski i Anita Mančić. Pored već dobro poznatih likova dopisani su novi a njih će tumačiti Milan Lane Gutović, Tanja Bošković, Milorad Mandić Manda, Vesna Trivalić...

Muzika koje je svakako bila jedan od jačih aduta prvog filma, ovog puta je poverena Željku Joksimoviću kojem ovo neće biti prvi put da radi muziku za film budući da je to već radio za filmove kao što su „Ivkova slava“ i „Šešir profesora Koste Vujića“.

Po prvom tizeru koji je svetlost dana ugledao ove nedelje, film „Vrati se, Zone“ najavljuje se za jesen sledeće godine, tačnije u novembru.

Ekskluzivno: Nada Macanković

Lepa i talenovana glumica Nada Macanković koju većina prepoznaje preko uloge Mace u sada već kultnoj seriji “Ljubav, navika, panika”, diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti 2005. godine u klasi Biljane Mašić. Učestovala je u dosta popularnih projekata kao što su serije “Košarkaši”, “M(j)ešoviti brak”, “Pozorište u kući”, filmovima “Stvar srca,” “Mi nismo anđeli 3” I mnogobrojnim predstava. Za blog “Kulturna Srbija”, Nada otvoreno govori o svim tim projektima ali i otkriva zbog čega je nema u novim projektima.

Uskoro vas očekuje premijera filma „Četiri ruže“, kakve utiske nosite sa snimanja, i na koji način ste se pripremali za ulogu poročne Tijane? 
Ta uloga je bila moj veliki izazov, jer je u pitanju lik potpuno različit od mene. Imala sam veliki strah da li ću se snaći u tome. Ali reditelj Vasilije Nikitović  mi je našao ključ na neki čudan i samo njemu svojstven način.

Još jedan film u kojem tumačite ulogu čeka na svoju premijeru. U pitanju je film „O bubicama i herojima“, on se razlikuje od ostalih projekata jer je polovina filma animirana? Koliko vam je bilo zanimljivo ali i inspirativno učestvovati u takvom projektu?
U tom filmu imam epizodnu ulogu. Scenario mi se jako dopao, neverovatno je maštovit, i jedva čekam da film ugleda svetlost dana

Imali ste i epizodunu ulogu u filmu „Sistem“, u pitanju je urbana komedija, koliko vam je taj žanr približan? 
Dosta sam radila "taj žanr" kako kažete, u svojoj dosadašnjoj karijeri, što u pozorištu što u serijama tako da mi to nije strano i brzo sam se snašla. Na žalost moram da kažem da su sva ova tri filma koje ste pomenuli odavno snimljena, ali zbog situacije u našoj kulturi još uvek ne znam kada će i da li će ugledati svetlost bioskopa.

Sarađivali ste sa Radošem Bajićem kroz seriju „Ravna gora“. Uprkos dobroj gledanosti mnogi su seriju dočekali na nož, i tražili propuste. Kako vi gledate na celokupan projekat i poruku koju je on poslao? 
Mislim da ta tema svakako zaslužuje svoju ekranizaciju i Radoš se vrlo ozbiljno i predano upustio u to. Serija koju je pokušao da napravi a ciji smo videli samo prvi deo, zaokružila bi i pokazala njegov rediteljski pogled i stav prema jednoj tako velikoj temi, i onda bismo mogli da govorimo o nekoj poruci koju je hteo da pođalje ili o smislu tog projekta, ovako možemo samo da nagađamo.

U filmu „Mamaroš“ igrali ste mlađu verziju lika Mare Ilić, koju je u filmu tumačila Mira Banjac. Kakva je bila atmosfera na setu tokom snimanja? 
U pomenutom filmu ja sam imala samo jednu kratku pojavu, koja je trebalo da označi  Miru kad je bila mlada majka i jurila za svojim nestašnim sinom.

Milutin Milošević je malo veću pažnju skrenuo na sebe filmom „Beogradski fantom“ u kojem ste i vi učestvovali. Kako vas sećanje veže na saradnju sa njim? 
Milutin je pre svega moj drug i kolega sa fakulteta i jako me lepe uspomene vežu za snimanje “Fantoma”. Sa njim sam ponovo sarađivala u filmu “Četiri ruže” gde smo takođe direktni partneri.

Serija „Pozorište u kuću“ predstavlja rimejke jedne od sada već kultunih serija istoimenog naziva. Kada ste prihvatili ulogu, da li ste se u jednom trenutku uplašili poređenja sa originalom ali i neke vrste bojkota što se radi rimejk tako popularne serije? 
Iskreno, nisam nikada očekivala da će rimejk dostići slavu originala, jer se to gotovo nikada ne dešava, tako da tu vrstu pritiska nisam sebi nametala. Upustila sam se u to kao da je u pitanju jedan sasvim nov i zaseban projekat koji na neki način odaje poštu jednoj zaista velikoj seriji.

Svaki glumac na svoj način iznese ulogu, ali da ste se vi trudili da pokupite neke osobine koje je glumica Ljiljana Lašić dala originalnoj verziji lika kućne pomoćnije Kristine? 
Ne. Osobine su date već na papiru. A na osnovu toga i Ljilja u svoje vreme i ja u svoje pravile smo ono što nasim karakterima najviše odgovara.

U jednom od vaših intervjua, izjavili ste da u početnim epizodama serije „Ljubav, navika, panika“ nije planiran lik Mace, da li ste bili pristupili kastingu za jednu od kćerka porodice Milićević, Maju ili Janju? 
Ne, nije bilo kastinga za tu seriju koliko se sećam. Ja sam tada bila na trećoj godini akademije i pozvana sam da se priključim ekipi u trećoj epizodi.

 „Ljubav, navika, panika“ zbog svoje različitosti sada je već postala kultna serija. Replike iz scenarija i danas su veoma aktuelne. Koliko vam je lik Mace bio izazovan za vas kao glumicu? 
I dan danas, posle toliko godina, deca kada mi traže autograme prepoznaju uglavnom Macu, tako da mi je taj lik posebno drag, jer ako se njima toliko urezao u pamćenje, znači da sam ostavila utisak. A u to vreme, dok sam bila student, sve je bilo veliki izazov.

„Mi nismo anđeli 3“ kroz priču se svakako razliku je prva dva dela. Šta je na vas ostavio najveći utisak tokom snimanja? 
Bilo je veselo i uzbudljivo na snimanju. Uspostavila sam lep odnos sa rediteljem Petrom Pašićem, sa kojim sam kasnije nastavila saradnju na njegovim narednim projektima.

U svet filma ušli ste ulogom Jovane u filmu „Stvar srca“. Partner vam je bio glumac Vuk Kostić. Za ovaj film ste osvojili i nagradu „Odlična ženska uloga“. Na šta prvo pomislite kada se prisetiti ovog filma? 
Prvo pomislim na Miku Aleksića. Taj film je nastao kao rezultat jednog lepog odnosa koji je među nama nastao tokom mog boravka u grupi i koji se kasnije pretvorio u prijateljstvo. Pomislim takođe na sve one divne jedva dostupne predele po Srbiji koje nikada ne bih videla da nije bilo tog snimanja.

Svakako vredi spomenuti i vašu ulogu u tinejdžerskoj seriji „Košarkaši“. Koliko je važna ovakva uloga glumcu koji je tek počeo da gradi svoje ime?   
U trenutku dok se gradi karijera svaka uloga je važna. To snimanje mi je takođe ostalo u jako lepom sećanju.

Aktivno se bavite i pozorištem. Koliko daske koje život znače, mogu da pomognu glumcu u glumačkom sazrevanju. Jer postoje glumci koji su možda samo jedanput ili čak nikada osetili pozorište u pravom smislu?
Ja sam dosta vezana za pozorište i bez njega ne bih mogla da se bavim ovim poslom. Bez snimanja mogu da izdržim duži period i nemam nikakav problem, ali bez pozorišnog rada mislim da bi mi bilo jako teško. Srećna sam da sam sve ove godine kontinuirano radila u pozorištu.

Predstava "Boing Boing"

Glumci sve više okupljaju i odlučuju da sami rade predstave. To se u većini slučajeva pokazao kao dobra stvar. I sami ste tako uradili sa predstavom „Boing, boing“. Da li u vašim planovima postoji još neki takav izlet? 
Učestvovala sam u još jednoj samostalnoj produkciji prošle godine. U pitanju je predstava “Rodeo”. Mislim da su u ovim našim okolnostima samostalne produkcije postale neophodne.

Glumili se na televiziji, na filmu, u pozorištu. Gde se kao glumica najbolje osećate, i šta bi od svega toga izdvojili na prvo mesto? 
Pozorište je kao način rada najlepše jer nema zamornih čekanja, i nema stalnih prekida, ali osećam se dobro pred kamerom

Da li postoji neka uloga koju ste silno želeli, ali zbog nekih okolnosti niste uspeli da je dobijete? 
Postoji,  ali uvek se posle ispostavi da je baš bilo dobro što je nisam dobila.

Da li trenutno radite na nekom projektu? 
Trenutno iz privatnih razloga nisam u mogućnosti da se posvetim novim projektima.

Kako vi trenutno vidite stanje kulture u našoj zemlji? Po vašem mišljenju, da li možemo da se nadamo nekom poboljšanju?  
Stanje je katastrofalno, blago rečeno. Ali poboljšanje će kad tad doći, naše je da se borimo i da verujemo u to.

"Nešto lepo" na RTS-u

Na RTS-u se emituju dramske vinjete "Nešto lepo", koje su nastale iz bogate pisane zaoštavine Slobodana Stojanovića, koje u kulturi, umetnosti i životu na neki način uvek prićuju "Nešto lepo".

Slobodan koji je ove tekstove pisao sredinom 90-tih između ostalog bio je umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta, urednik Televizije Beograd, profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iza sebe ostavio je veliki broj književnih dela. TV drame i serije koje se ističu su "Više od igre", "Učitelj", "Siroče", "Jastuk groba mog". Što se tiče knjiga proza tu su: "Povodom mokrog sna", "otrčao", "Devojka sa lampom", "Lav u Beogradu". Od drama ističu se. "Opasna voda, "Ptic i ptica", "Raste trava", "Veliki dan"...

Glumac Dragan Nikolić u emisiji govori po Slobodanovim tekstovima. I na kraju u seriji "Nešto lepo", dogodilo se ono što je Slobodan Stojanović kao pisac često želep: od svih njegovih priča koje tragaju za onim, što je, kako je sam govorio "vraški teško" - nastala je jedna priča, kojom uvek i u svemu, uz Dragana Nikolića, nalazimo nešto lepo.

Autor ovog projekta je Miloš Stojanović, režiju potpisuje Dragomir Zupanac. Seriju "Nešto lepo" možete gledati subotom u 17:05 na Prvom programu Radio-televizije Srbije.

Legende: Nikola Simić

Srpska glumačka scena još uvek ne može da preboli smrt jednog od najboljih domaćih glumaca – Nikole Simića. Uvek voljen među kolegama, kako kažu uvek je bila čast sarađivati sa njim. Nikola je „oživeo“ neke od najboljih likova koji se i danas pamte,a njegovi filmovi i serije su više puta reprizirane. 

Nikola Simić je rođen 1934 godine u jednoj pekarskoj porodici u Beogradu. Tokom svojih srednjoškolskih dana glumio je u dramskoj sekciji. Fakultetsko zvanje glumca stiže na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. U njegovoj klasi ujedno su bili i Velimir Bata Živojinović, Aleksandar Aleksvo, Rada Đuričin, Ružica Sokić i Ljiljana Marković.  Svoju prvu ulogu ostvario je kao student četvrte godin (1957) u predstavi „Oklopni voz“ u režiji Miroslava Belovića (JDP)

Da nije postao glumac, Nikola bi se bavio slikarstvom. Još u nižim razredima osnovne škole, izdvajao se svojim slikarskim radovima, pa je zbog toga polagao prijemni ispit za srednju umetničku školu u Novom Sadu, ali ga je stariji brat Slavko, usmerio u glumačke vode. 

Svakako jedna od predstava koja se veže za Nikolino ime, je predstava „Buba u uhu“ koja je čak ušla u Ginisovu knjigu rekorda zbog svoje dugovečnosti. Na repertoaru JDP-a nalazila se preko 40 godina i imala blizu 2.000 izvođenja. Ova predstava nastala je kao diplomska predstava Ljubiše Ristića koja je premijerno izvedena 7. juna 1971. godine. 

Pored pozorišne publike, Nikola je osvajao i simaptije televizijske publike mnogobrojnim serijama u kojima je učestovovao. Tako se uvek mogu izdvojiditi „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Agencija SiS“, „Ljubav, navika, panika“. Svakako najveću pažnju na sebe skrenuo je ulogom Mite Pantića u sada legendarnim filmskim serijalima „Tesna koža“. Imao je zapaženije uloge u filmovima kao što su „Davitelj protiv davitelja“, „Moljac“, „Doviđenja u Čikagu“, „Lajanje na Zvezde“.

Ovaj legendarni glumac ostaće umapćen i po tome što je sinhornizovao nekoliko crtanih filova na srpski jezik. Pozajmljivao je glas Dušku Dugoušku, Mikelanđelu i Sekaču u „Nindža kornjačama“ ali i Megatronu, Blustriku i Čipu Čejsu u crtanom filmu „Transformers“. 

Preminuo je 9. novembra 2014. u Beogradu u 80. godini života. Komemoracija povodom smrti doajena srpskog glumišta održana je 14. novembra 2014. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na sceni "Ljuba Tadić". Sahranjen je istog dana u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Neka se njegovo ime nikad ne zaboravi!

I konje ubijaju, zar ne?

U februaru ove godine po prvi put u "Madlenianumu" j otvoren konkurs za mlade pozorišne stvaraoce. Stiglo je ukupno oko pedeset dela od koji su izabrana dva, i koja će biti postavljena na maloj sceni "Madlenianuma". Prvi projekat je dramatizacija dela Horasa Mekoja "I konje ubijaju, zar ne" koju je uradila Milica Konstantinović dok je za režiju zadužen Boris Todorović.

Premijera ovog dramsko-plesnog projekta zakazan je za 28. novembar (dok je prva reprizana 2. decembra). Članovi autorske ekipe su i kompozitor - Janja Lončar, scenograf - Milica Stanković, kostimograf - Aleksandra Kovačević i koreograf - Miloš Sofrenović.

Glumački ansambl oformljen je u junu mesecu nakon četvorodnevne autodice. Uloge tumače: Violeta Goldman, andrija Daničić, Stevan Piale, Lidija Cvetić, Miloš Milić, Iskra Brajović, Radomir Nikolić, Saša Joksimović i Dragica Ristanović. 

„I konje ubijaju, zar ne?“ baziran je na istoimenom romanu Horasa Mekoja iz 1935. godine. Tema romana su plesni maratoni koji su bili aktuelni u to vreme. Pobednik maratona dobijao bi novčanu nagradu, što je podrazumevalo da par izdrži oko 2500 sati skoro neprekidnog plesa. Za vreme takvih maratona u pregrađima Holivuda gde su ljudi bili krajnje dehumanizovani, Džindžer Rodžers i Fred Aster su „igrali pod zvezdama dok im je magičnost Holivuda svetlucala u očima, budeći sva lažna obećanja“.

Iz mog ugla: Da li jutro može promeniti sve?

Nisam neki ljubitelj horor filmova. Uvek se opredelim za dobru komediju ili u krajnjem slučaju parodiju. U ovom vremenu mi ne treba da gleda kako se ubijaju, drogiraju, već mi je potreban smeh, kažu da je smeh najbolji lek. Naravno, nekada se zadesi i da pogledam neki horor po preporuci. Tako da se i desilo pre nekoliko godina da pogledam „Paranormalnu aktivnost“, rezultat - nekoliko dana jedva sam uspeo da zaspem bez upaljenog svetla. Ovo zaista zvuči smešno, ali tako je. I zbog toga ako gledam neki horor film isključivo ga gledam preko dana.

Sećam se jednom prilikom dok sam listao novine naišao sam na zombi fotografije. U pitanju je bilo snimanje jednog filma, „Zona mrtvih“. Članak je hvalio maskera, ali čini mi se da je priče bilo i o nedostatku novca (što me uopšte nije toliko iznenadilo, jer toliko filmova se snima a malo koji dočeka svoj poslednji dan, ili još gore, ostane neprikazan). Mene zaljubljenika u sve što se snima a ima veze sa televizijom i velikim platnom, zainteresovalo me je kada će i da li će film ugledati svetlost dana. Međutim sve je tu nekako i stalo. Niti sam dalje čuo nešto o filmu, a da budem potpuno iskren zaboravio sam da istražim o njemu.

Nakon premijere, film je doživeo i svoju televizijsku premijeru, bio sam iznenađen kada sam video najavu za film, mislio  sam da je još uvek bio „svež“ i bilo mi je čudno da ga je neka naša televzija otkupila (ako se ne varam emitovao se na bivšoj televiziji „Avala“), ili se bar meni činilo da je malo prošlo od premijere. Bilo kako bilo odgledao sam film, svideo mi se, iznenadio sam se jer je film većinom na engleskom. Ali ono što je pohvalno je to da  iza njega stoje ljudi iz Srbije. Vukota Brajović i Milan Todorović su napisali priču, dok je za scenario bio zadužen Milan Konjević. Režiju potpisuju Milan Todorević sa Milanom Konjevićem.

Pre neki dan bio sam „pozvan“ da se pridružim stranici koja se zove „Wrath of the dead“. Plakat filma mi se učinio lep, i zaista sam bio iznenađen kada sam ugledao lice naše lepe Zone, Katarine Radivojević u zagrljaju sa zombijem (ispod maske glumac Slobodan Stefanović). Znam da je ona napustila karijeru u inostranstvu, a takođe znam da nije dobijala glavne uloge u stranim filmova. Na stranici je bio dostupan i trejler.

Veliko iznenađenje kada sam čuo početne taktove pesme „Jutro će promjeniti sve“ od popularnih Indexa. Katarina u svom izdanju, sprema večeru. Ubrzo se vidi da je za stolom preko puta nje zombi. Čuju se i reči magije pomoću koje zombi „oživi“ i kako trejler kaže mrtvi će tražiti svoju osvetu.

U prvi mah nisam očekivao da naši ljudi mogu da urade takvu najavu za film, jer sam prvenstveno navikao da naš film mora da se sastoji od nasilja, seksa i psovki. Ali eto ipak ima mladih ljudi koji i te kako znaju da odrade odličan posao samo kada im se pruži šansa.

„Wrath of the dead“ iliti po našem „Gnev mrtvih“ je nastavka filma „Zona mrtvih“ istih autora, premijera se očekuje 2015. ili 2016, jer postoje dva izvora informacija tako da je najbolje da se sačeka zvaničan datum. Film se svakako stavlja na listu: „Obavezno pogledati“. Kako kaže pesma možda jutro promeni sve, pa se i meni počnu sviđati filmovi ovog žanra. Ko zna!

Reč, dve: Semir Gicić

Mladi glumac i dramski pisac Semir Gicić trenutno uživa u uspehu koji je postigao sa svojom novom predstavom „Pazi s kime spavaš“ čije se replike sastavljene isključivo od reči pesama poznatih autora. Semir igra u Regionalnom pozorištu u Novom Pazaru već šest godina. Napisao je komedije od kojih su neke na repertoarima pozorišta kako u Beogradu tako u Novom Pazaru i Bosni. Autor je predstava: „Šta se desilo drugu Milivoju“ (2009), „Avanture Boće Zloće“ (2010), „Proklestvo“ (2011), „Yeni Bazar, pazarska priča“ (2012), „Čekajući život“ (2012), „Prošlost stani-pani" (2013), „Pazi s kime spavaš“ (2014). Za blog „Kulturna Srbija“ govori o tome kako je došao na ideju da napiše komad „Pazi s kime spavaš“, čije pesme dominiraju u predstavi ali i o tome šta dalje očekuje predstavu.

Predstava „Pazi s kime spavaš“ je svakako nešto novo na našim prostorima. Kako ste došli na ideju da se sve replike iz predstave budu stihovi nekih pesama? Koliko se radilo na scenariju?

Ideja je nastala pre četiri godine. Sedeo sam u kafani sa mojim profesorom Enverom Petrovcijem i konobar je često prilazio stolu i na svako pitanje odgovarao rečenicama iz pesama koje su mi manje-više bile poznate. Nama je to bilo duhovito, a Petrovci me pogledao i rekao: „Godinama tražim pisca koji bi napisao tekst sastavljen od rečenica iz poznatih pesama i siguran sam da će takva predstava  osvojiti ove naše prostore. Ali, prestao sam da ga tražim“. Ja sam mu rekao da ću to kad-tad napisati. Od tada sam pokušavao, ali mi nije polazilo za rukom. Onda sam sedeo sa drugarom glumcem Nemanjom Janičićem koji je tražio da mu napišem neku komediju, a ja sam mu pomenuo ovu ideju. Oduševljeni Nemanja me prosto naterao da je napišem. Danima me zvao i da nije bilo njega, nikada se ne bih usudio da taj tekst završim. Pisanje je trajalo nekoliko meseci sa malim pauzama. Igor koji je režirao, često mi je davao smernice. Jako je teško, ali divan osećaj. Morate znati mnogo poznatih, priznatih i popularnih pesama svih žanrova, kako biste zadovoljili ukuse svih. Ja inače pišem komediju apsurda, ali ovo je nešto potpuno novo i teško ćete naći dramaturga ili pozorišnog kritičara koji može da nipodaštava ovakav rad. Upravo zbog samog koncepta i ideje koja se prvi put sprovela. Što kaže Brega „Nije dobra ideja koja je izrečena, nego ona što je sprovedena“. Ja sam zahvalan Petrovciju na ideji, ali i Kaji Žutić.

Da li su uloge bile namenski napisane ili su kasnije podeljene nakon što je predstava počela da se formira?

Prvo sam stvorio priču u glavi i tako sam pisao. Lik majke, ćerke, momka i prijatelja su od početka bili formirani, a lik šankera kojeg igram, napisao sam naknadno. Likovima sam davao pesme koji im karatkerno odgovaraju. Nije bilo teško oblikovati likove, teško je bilo napisati komediju do kraja a da u tekstu ne postoji reč koja nije iz neke pesme. Čak ni poštapalica!

Da li postoji neki izvođač ili grupa čiji stihovi dominiraju u predstavi? Prvenstveno koji je žanr najviše zastupljen u projektu?

Veliki sam poštovaoc lika i dela Zdravka Čolića i često sam na njegovim koncertima, ali nikako da ga upoznam. Sve njegove pesme znam, tako da on dominira. Naziv predstave je po hitu Svetlane Ražnatović i zbog popularnosti njenih pesama, rečenice iz tih pesama su prisutne. Mislim da pored Čole i Cece, najviše su prisutne rečenice iz pesama koje pevaju Bijelo dugme, Lepa Brena, Bajaga, Riblja Čorba, Miroslav Ilić, Severina, Đorđe Balašević, Željko Joksimović, Tozovac, Toma Zdravković, Aca Lukas, Dino Merlin, Željko Samardžić, Vlado Georgijev, Toše Proeski, Šaban Šaulić, Džej, Haris Džinović... Dakako, u predstavi ćete prepoznati rečenice iz filmskih ili serijskih numera, stranih evergrinova, rok, hip-hop, sevdalinki i starogradskih pesama. Kad čujem novi hit u diskoteci ili kafani, prijatelji mi kažu da protnem neku rečenicu za sledeće izvođenje. Ja odgovaram: „Sačekajte da premaši gledanost na jutjubu preko deset miliona pregleda, pa ću da je metnem“.

Kako ste zadovoljni reakcijama i odazivom publike? Da li ste se do sada susreli sa negativnim komentarima?

Nisam očekivao ovakvu popularnost predstave. Moram da priznam da premašuje moja očekivanja. Pozorišne sale su svuda ispunjene do poslednjeg mesta, publika se smeje, aplaudira i prosto uživa. Mi na sceni svako izvođenje doživljavamo kao premijeru jer osećamo jaku energiju od publike. Ja uživam sa ekipom sa kojom igram, postali smo porodica, odlično se slažemo i na sceni i van nje, apsolutno smo kompatibilni. Dobijamo različite komentare. Uglavnom čujem da ljudi nisu očekivali da replike budu u stihu, očekuju da zapevamo, jer izgleda nemoguće ići do kraja samo sa rečenicama iz pesama. To ostavlja na njih najveći utisak. Neki od njih me sretnu i kažu da društvo koje gleda predstavu često se zarazi i vode privatan dijalog kroz pesme. Postoje ljudi  koji ne vole ili ne slušaju domaće pesme, ali im bude interesantno jer im zvuči kao neki tekst u čudnom stihu. Upoznao sam dvoje ljudi kojima se nije dopalo. I obradovali su me. Uglavnom svi posle predstave imaju puno toga da kažu, važno je da niko ne ostaje ravnodušan. Dobra stvar ima hiljadu mana, loša ima jednu-ništa ne valja.

Budući da je Mirka Vasiljević koja je i glavna glumica u predstavi u drugom stanju, i kojoj uskoro predstoji porođaj, kako stoje stvari sa predstavom, da li će u njenom odsustvu naći zamena, ili će predstava biti na pauzi dok se Mirka ne vrati sa trudničkog bolovanja?

Mirka za sada i u poodmakloj trudnoći igra bez problema. Energična je, organizovana, mudra, a doduše, ima i iskustva i glumačkog i trudničkog (smeh). Uskoro dolazi pauza pred novogodišnje praznike, a tada se očekuje i termin porođaja. Nastavak dolazi u februaru i ona će se vratiti. To je ono što mi planiramo, a Svevišnji odlučuje. Nismo razmišljali o zameni. Do polovine decembra imamo zakazanih predstava. Iako želimo da usporimo, dobijamo pozive, ali zbog Mirke više gostovanja zakazujemo od početka naredne godine.

Mlada lica televizije

Još uvek se pamte imena televizijskih voditelja kao što su Milovan Ilić Minimaks, Dunja Lango, Mićo Orlović, Višeslav Petković, Helga Vlahović, Saša Zalepugin. Sa uživanjem su se gledale emisije „Nedeljom popodne“, „Kviskoteka“, „Beogradsko proleće“. U današnje vreme televizije često znaju da „podmlade“ svoje voditelje i tako izbegnu monotoniju da u svaki projekat stavljaju ista lica. U nekim slučajevima to se ne pokaže kao dobra ideja, dok u drugim mladi i talentovali ljudi zasijaju u pokazivanju svojih mogućnosti. Blog „Kulturna Srbija“ predstava četvoro mladih, lepih i talentovanih ljudi koji su svojim vrednim radom skrenuli pažnju na sebe.

Marko Srejić

Ovog mladog i simpatičnog momka trenutno možete slušati a i gledati u emisiji „Glamur“ koja se emituje na televiziji Happy. On je svoje putovanje na televiziji započeo 2012. godine potpuno nespreman: „Rad na televiziji je počeo spontano, neplanirano, pre toga sam 4 godine radio na radiju. Imao sam želju da radim upravo ovakav tip emisije na televiziji kakav sada radim. I 2012. se dogodi „Glamur“ kada sam nespreman dobio ogoroman zadatak od Siniše Medića, tadašnjeg urednika „Glamura“, nakon toga sve je krenulo svojim tokom, i koliko god bio stresan ovaj posao ponekad, ipak je to ono što me ispunjava. Ovaj posao ume da bude lep samo ako želite tako da ga radite“. Sa svojih dvadeset i pet godina, Marko je već odlučio kojom vrstom emisija želi da se bavi: „Nikada sebe nisam video u redakciji informative ili sporta. To verovatno ima veze i sa ličnošću, meni treba smeh, zabava i pozitivna energija bukvalno preko celog dana, a domaća javna scena me ubedljivo najviše zabavlja, tako da definitivno i u budućnosti sebe vidim kao nekoga ko će se baviti našim javnim ličnostima“. Kako Marko sam kaže ne voli da pravi dugoročne planove, mada otkriva da mu nedostaje rad na radiju: „Mogu da se nadovežen na predhodni odgovor, definitivno uvek ću se baviti nečim vezanim za domaće javne ličnosti, a ne znam kako ću razmišljati za godinu, dve, pet. Tako da i ne pravim dugoročne planove, mada iskreno malo mi nedostaje rad na radiju“.

Mila Ćurčić

Gledaocima emisije „Premijera“ koja se emituje svakim radnim danom na televiziji „Pink“ za oko je „zapala“ lepa i talentovana Mila Ćurčić. Ova simpatična voditeljka pred kamere je stala sa svega 13 godina na jednoj lokajnoj televiziji. Od toga trenutka je znala da je to njen poziv: „Kao mala sam mislila da ću biti pevačica. Neki prelomni trenutak u mom životu bio je sa 13. godina. Tada sam mislila da sam pukim slučajem, a sada znam da slučajnost ne postoji, dobila priliku da radim na lokalnoj televiziji u Čačku. Meni je izgleda broj 13 srećan broj, jer sam se sa 13 godina prvi put ozbiljno zaljubila – u televiziju. Od tog trenutka shvatila sam da će to biti moj životnu poziv. Takoreći, spontano sam uplovila u ovaj svet, a namerno sam se tu zadržala“. Tokom srednje škole pohađala je i UMS školu za novinare i TV voditelje. Nakon srednje škole zbog fakulteta se preselila u Beograd. Sa željom da radi na velikim televizijama, vrlo brzo je počela da radi kao novinar između ostalog na televizijama kao što su Happy, Enter... Sa televizijom „Pink“ prvi put se susrela 2010. godine kada je počela da radi sa Draganom Marinkovićem Macom na emisiji „Mjau show“. Odmah po završetku fakulteta za kulturu i medije zaposlila se na televiziji „Pink“. „Celokupan rad na jednoj velikoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, kao što je „Pink“ je nemerljivo iskustvo. Pink world koji takođe radim, a koji se donedavno emitovao uživo, omogućio mi je potpunu slobodu pred kamerama i rutinu snalaženja u trenutku... A onda je usledila i „Premijera“, trenutno najgledanija zabavna kratka forma. Znala sam da poverenje koje mi je dato moram da iskoristim, a sudeći po reakcijama uredništva i publike u tome sam i uspela. Iako deluje lako, svaku najavu koju saopštavam znam da moram da donesem na drugačiji način, da se ne ponavljam i da u samo nekoliko rečenica ubedim gledaoca da pogleda prilog koji najavljujem. Sve ovo mi je veliki podstrek da još više radim na sebi i da iz dana u dana napredujem“.  Svoje slobodno vreme koristi za usavršavanje u svakom smislu: redovno trenira u teretani, pohađa časove engleskoj jezika, časove dikcije i časove pevanje (kako kaže za svoju dušu). Ima i nekoliko autorskih emisija koje su u pripremi, a veruje da će se neke emisije u budućnosti ugledati svetlost dana. Za kraj razgovora Mila otkriva svoje dalje planove: „Moji ciljevi su izuzetno visoki u odnosu na trenutnu poziciju. Vodim se izrekom: „Ciljaj na mesec. Ako i promašiš, bićeš među zvezdama“. Na tom putu pratim svoju intuiciju, eksperimentišem, stičem nove navike i uz sve to polako ali sigurno stižem do Meseca. Iako angažman može biti nesiguran, lična sigurnost je neophodna“.

Na ovom spisku vredni pažnje su svakako i Filip Čukanović – ovaj dvadesetčetvorodišnjak pažnju na sebe je skrenuo tokom poplava koje su zadesile Srbiju. Profesionalno i na visini zadatka, Filip je izveštavao gledaoce televiziji „Pink“ o trenutnom stanju ali i šteti koju su poplave napravile. Na samom početku radio je kao novinar dečije emisije “City kids” i na sinhronizaciji crtanih filmova. Sa nepunih 18 počinje da vodi jednočasovnu emisiju “Nedeljno popodne” na radio Pingvinu. Tu ostaje do aprila 2010. kada se priključuje timu jutarnjeg programa RTV Pink na čelu sa Srđanom Predojevićem i Jovanom Janković. Od 2013. radio je isključivo kao novinar Nacionalnog Dnevnika, gde su uključenja uživo postala njegova “uža specijalnost”. Izveštavao je sa najznačajnijih političkih događaja, izbora, istraživao i pravio priče o društvenim fenomenima. Nakon svega toga, ponude za posao su stizale sa mnogih strana, ali Filip se odlučio za najbolju, tako da ga gledaoci trenutno mogu gledati na televiziji B92.

Pored njih, nalazi se i mlađani Ognjen Nestorović urednik emisije „Premijera“ na televiziji „Pink“. Ognjen je završio Megatrend fakultet za kulturu i medije. Svoje početke vezuje za televiziju Happy na kojoj je radio za emisiju „Glamur“. Nakon što je „Pink“ odlučio da napravi emisiju sličnog karaktera, pozvali su Ognjena da zbog svog vrednog rada i ideja uređuje novu emisiju koja se sada nalazi među gledanijim emisijama kratke forme. 

Legende: Milica Jakovljević Mir Jam

Televizija često može da stvori lošu sliku o nekoj osobi, ali takođe postoje emisije i tv serije koje svojim sadržajem uspevaju da podsete ljude na osobe koje su nepravedno zapostavljenje. To je slučaj i sa našom Milicom Jakovljević iliti Mir Jam. Za njene romane donedavno su uglavnom znali malo stariji ljudi, koji su u svoje vreme čitali te sjajno napisane priče. Mlađe generacije za lik i delo Mir Jam saznali su tek nakon što je najavljeno snimanje serije „Ranjeni orao“ po motivima njenog istoimenog romana. U izdavačkim kućama su zadovoljno trljali ruke budući da je popularnost njenih knjiga ponovo rasla pa su upravo zbog te prilike doštampavani novi tiraži. Zvali su je srpska Džejn Ostin, a slobodno može da se kaže da je ona kod u svoje vreme, bila ono što je danas Danijela Stila u svetskim razmerama. O Miličinom životu mogao se napisati roman, ali za razliku od njenih priča, ovaj ne bi imao srećan kraj.

Milica Jakovljević rođena je 1887. godine u Jagodini, ali posle Prvog svetskog rata prešla je u Beograd. Bila je sestra slavnog srpskog književnika Stevana Jakovljevića, autora „Srpske trilogije“.  Milica je isprva bila novinara u „Beogradskim novostima“ i „Nedeljnim ilustracijama“, a pseudonim pod kojim je pisala zadržala je kada se posvetila literaturi. Ona je bila tada jedna od tri žene novinara, ali Mir Jam se ipak opredelila za ljubavne zaplete.

„Samac u braku“, „Greh njene majke“, „Bilo je to jedne noći na Jadranu“ su samo neki od njenih uspešnih naslova. I dok su njene knjige čitale sve gospođice iz finih kuća, Milica je često bila osporavana. Uvek joj se zameralo da su joj romani površi i previše sladunjavi i da ne opisuju život kako su ga predstavljali njen brat ili drugi tada muški pisci. Kroz svoja dela Mir Jam je upućivala mlade devojke u tajne ljubavi i bračnog života, mada ona sama nikada nije iskusila brak.

Milica je često opisivana kao lepa, sa dugim plavim loknama i uvek smerna. Govore da je bila sušta suprotnost junakinjama iz svojih romana. Kroz njen život prošle su mnoge ljubavi ali nažalost ni jedna od njih se nije dugo zadržala. Prvo je bila zaljubljena u Svetu, pa se svoje srce poklonila slovencu Vitoju kojem je čak prosvetila roman „Slovenačka gora“, on je imao veliki uticaj na njen život  i poziv novinara. Preko njegovih članaka koje je objavljivao u „Jutru“ ona je gradila svoj stil. On je ujedno bio zaslužan za njen prvi poljubac. Milica je živela u Molerovoj ulici, tik iznad Slavije, a njen stan je često znao da posećuje i beogradski glumac Boža Nikolić, zbog kojeg je čitav njen komšiluk brujao o njihovoj navodnoj vezi.

Godine rata za Milicu su bile period siromaštva. Jedini prihod bio je honorar iz „Nedeljnih ilustracija“ i isplata za objavljivane romana. Nije imala ništa vredno da proda, a ušteđevinu nikada nije imala. Porodici nije mogla da se obrati jer je njen brat Stevan bio u zarobljeništvu, a sestre su imale decu i porodice. Iako je imala ponude da za dobre pare piše u pojedinim novinama, ona je to odbrila jer iz rata htela da izađe neokaljanog obraza. Zbog toga su je obilazili u velikom krugu jer je druženje sa njom bila opasnost, budući da je proglašena za političkog neprijatelja.

Negde pred sami kraj života, Milica je bila u velikoj oskudici, tako da je zakucala na vrata novinarskog udruženje. Oni su joj odobrili penziju, ali prekasno. Početkom zime, 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koji su za nju imali koban iskod. Umrla je 22. decembra okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne tadašnje novine.

Oproštajni valcer porodice Jagodić

Treća, koja je ujedno i poslednje sezona sage o porodici Jagodić, startovala je sinoć (nedelja, 16.11. u 20:00) na RTS-u. Novih 10 epizoda izašle su iz pera Đorđeta Milosavljevića, koji je napisao scenario i za prve dve sezone, dok režiju potpisuje Miroslav Lekić. Ova sezona simbolično nosi naziv "Jagodići: Oproštajni valcer".

Ova sezona donosi i male promene u glumačkoj ekipi, tako da se u ovoj sezoni neće pojavljivati Grof Milan Jagodić kojeg je igrao Dragan Nikolić i lik Svetozara koje je tumačio Vojin Ćetković. Takođe dogodila se i zamena glumica pa tako u poslednjoj sezoni Aidu neće igrati Sloboda Mićalović već glumica Tamara Krcunović.

Serija je snimana u Beogradu, Bečeju, Novo sadu, Pančevu i Kulpinu na 21 lokaciji, i to je sve trajalo 64 dana. Iako je tokom prve dve sezone producent bio Dejan Lutkić, tu odgovornost u ovom delu je preuzeo glumac Gordan Kičić. Svih 10 epizode će se emitovani svake nedelje na prvom programu Radio-televizije Srbije sve do sredije januara sledeće godine.

Prošlo je sedam godina od vremena kada smo se poslednji put družili sa našim junacima. Okolnosti su se u međuvremenu izmenile. Grof Milan nije više među živima. Na godišnji pomen ocu, braća se ponovo sreću. Branko se vraća iz Pariza a Lajko dolazi iz Pešte. Obojica planiraju kratak boravak na kaštelu. Lajko onoliko vremena koliko mu treba da se odluči da li da se priključi internacionalnim brigadama u građanskom ratu u Španiji, a Branko, onoliko koliko je neophodno da Jovana nagovori na prodaju kaštela.Ali, neočekivani susret sa Aleksandrom probudiće kod njega osećanja za koja je verovao da više ne postoje. Zatečen je, zbunjen i ne zna šta mu je dalje činiti. I Jovana će zbuniti neočekivani susret sa Aidom, koju nije video godinama.Ono što će mu ona reći potpuno će ga izmeniti. A onda će istraga koju poručnik Vasić vodi povodom misteriozne smrti mlade služavke u blizini kaštela još više zamutiti odnose među akterima, izazivajući niz neobičnih i neočekivanih događaja koji će ubrzo izmeniti živote svih njih.

Uloge: Dejan Lutkić (Jovan), Gordan Kičić (Branko), Gorica Popović (Marišneni), Radoje Ćupić (Slaven), Nina Janković (Aleksandra), Dara Džokić (Milena), Radoslav Milenković (poručnik Vasić), Miloš Samolov (narednik Masniković), Nada Šargin (Ljubica), Tamara Krcunović (Aida), Nebojša Dugalić (Miroljub, njen muž), Marko Baćević ( Emilijan Belopoljanski), Andrija Kuzmanović ( Jocika), Tamara Aleksić( Simka), Ivan Bosiljčić (Lajko), Sonja Damjanović ( Goluba), Nebojša Ilić ( Dragutin Fajfer) , Nenad Ćirić (dr Drenjević Agaton), Dejan Dedić (Anastas Drenjević), Branka Šelić (služavka Dana), Bojan Dimitrijević (kamerdiner), Mira Banjac i drugi...

Iz mog ugla: Stvarno, ko im dade termin?

Surfujući internetom u potrazi za potrebnim informacijama, sasvim slučajno naleteo sam na fejsbuk stranicu „Ko vam dade termin?“, u prvi mah zbog naslova pomislio sam da je u pitanju neka hejt stranica, koja za svrhu ima da se žali na pojedine tv programe koje nam serviraju televizije. Naravno, ne zainteresovan krenuo sam dalje u potrazi za željenim informacijama.

Nekoliko dana nakon toga, ponovom igrom slučaja naleteo sam na istu stranicu ( ni sam ne znam na koji način), ovog puta sam rešio da pogledam koliko to nekoga pljuju, i na moje veliko iznenađenje, umesto hejtovanja neke zvezdice otkrijem da je stranica „Ko vam dade termin?“ posvećena istoimenoj emisiji koja se emituje na Sky+ televiziji.

Sa fotografija sam odmah prepoznao Zoranu Pavić, ženu koju sam oduvek pamtio kao nekoga punog vedrine, energije, uvek nasmejanu. Većinom znam je kao vrhunsku pevačicu, još uvek ponekad pustim njene hitove kao što su „Da mi ime ne zaboraviš“, „Sanjam te još“, „Ne dam ti da ostariš“. I pre sam čuo da je imala emisije, koje nažalost nisam uspeo da ispratim. Ovo je bila idealna prilika da je vidim i u takvom izdanju.

Ko-autora i voditelja nisam u prvi mah prepoznao, ali uz malo guglovanja brzo sam se prisetio da je to Nenad Škundrić voditelj emisije „Tuckwood vam predstavlja“. Jako zanimljiv i čudan spoj, nisam imao predstavu kako funkcionišu zajedno. To mi je bilo sasvim dovoljno da bacim pogled na jednu od emisija. Hvala Bogu, internet je pravo čudo pa je na njemu sve i dostupno, emisija je upravo bila završila emitovanje svoje prve sezone tako da sam u ponudi imao dosta emisija i mnogo različitih gostiju. Prvu emisiju koju sam pogledao bila je sa genijalnim Aleksom Jelićem.

Da budem potpuno iskren špicom nisam bio ni malo oduševljen, ali bilo je i gorih pa je to moglo da prođe. Nije bitna špica, bitno je ono što se servira publici. Na samom početku emisije Zorana i Nenad u svom stilu i u različitim emocijama odrecituju neku od pesama, koja u njihovom „izvođenju“ dobiju potpuno novu dimenziju.

Ono što me oduševljava to su gosti, koji se izgleda biraju pažljivo. Čitajući neke intervjue koje su autori davali o emisiji, izjavili su da gledaju da im gosti budu osobe koje se retko pojavljuju u medijima i koji imaju šta pametno da kažu. U prvom sezoni svakako se izdvajaju već pomenuti Aleksa Jelić, Siniša Ubović, Suzana Petričević, Viktorija, Voja Nedeljković, Dejan Jelača...

Drugom sezonom nastavljaju tempo (a moram da pohvalim i špicu koja je mnogo bolja) sa dobrim gostima pa su se već smenjivali Isidora Bjelica, Tijana Dapčević, Katarina Žutić, Milić Vukašinović, Ivan Golušin... Sjajne doskočice, međusobno peckanje rečima, vidljiv odličan provod na snimanju samo su od nekih razloga zbog kojih ova emisija treba da se gleda. Zbog nedavne promene termina, emisiju možete gledati nedeljom u 21:00 na televiziji Sky+.

Ne znam ko im je dao termin, ali svaka mu čast na tome. Emisija koja se odvaja od drugih monotonih programa je svakako za pohvalu. Eto sasvim slučajno sam saznao za ovu emisiju, iako prvo nisam hteo da vidim o čemu se radi, sada nestrpljivo čekam svaku novu epizodu emisije, nesvakidašnji naziv emisije samo im ide u korist. Zato svi nedeljom u 21:00 da pratite emisiju, jer kako kažu voditelji, postoji neka fora.

Reč, dve: Elena Kitić

Mlada i talentovana Elena Kitić pre nekoliko meseci skrenula je dosta pažnje na sebe svojom prvom pesmom “Better days”. Iako se već nalazila u javnosti zahvaljujući poznatom prezimenu i svojim roditeljima, Elena nije želela na taj način da se eksponira, već je želela da se u medijima pokaže kao Elena, bez tereta, obaveze i odgovorosti prema poznatom prezimenu. Za blog “Kulturna Srbija” Elena govori o svom iskustvu tokom snimanja spota, o reakcijama koje je dobila za svoju pesmu ali i nekim planovima za budućnost.

Kako si se odlučila na to da tvoja prva pesma bude na engleskom, budući da su svi mislili da ćeš krenuti stopama svojih roditelja. Da li si išla na faktor iznenađenja, ili jednostavno sebe ne pronalaziš u folk muzici?
Autor pesme i teksta Saša Mirosavljević Don je sa svojom mnogobrojnim ekipom, meni predstavio ceo projekat, počev od pesme do spota. On je bio upućen u to: kakvu vrstu muzike slušam, koji pravac, pa je na osnovu toga i napravio pesmu. Odrasla sam u domu gde se slušala šarenolika muzika. Sebe pronalazim u kvalitetnoj muzici, gde mogu da pokažem svoje sposobnosti i znanje. Poštujem svaki žanr, ali ja ću pevati i baviti se onim što volim i u čemu se pronalazim. Najbitniji faktor bio mi je kvalitet, a za iznenađenja nikada nije kasno, u sta ćete se uveriti.

Da li ti je u nekom trenutku zasmetalo to što mediji u svakom tekstu napominju da si kćerka Marte Savić i Mileta Kitića, naravno to nikako ne može da naškodi, ali sigurno si nekada pomislila da bi bilo dobro da se u tekstovima spominje samo tvoj talenat i muzika, a ne i to što si dete poznatih roditelja.
Naprotiv, imponovalo mi je. Jako sam ponosna na moje roditelje, od njih sam nasledila talenat koji je ujedno i najbitnija stavka za bavljenje ovim poslom. Naravno da mi ne smeta, moji roditelji su moja najveća podrška, a sasvim je i logično da će svi u ovom prvom naletu i u narednom periodu vezivati moje ime, uspehe i karijeru za imena i prezimena mojih roditelja. Vreme u kom će se spominjati samo moj talenat i ime tek dolazi. Inače, polako se situacija kristališe, i svako od nas će biti karijera i ime za sebe.

Spot za pesmu „Better days“ naišao je na pozitivne kritike, kakve utiske nosiš sa snimanja? Šta je na tebe ostavilo najveći utisak tokom tih dana snimanja?
Spot je radio Hadži Aleksandar Đurović, sniman dva dana na otvorenom prostoru u februaru mesecu, kada je temperatura bila ispod nule. Kao što ste imali prilike da vidite, radnja spota bila je izuzetno zahtevna. Te dane nikada neću zaboraviti: desetine igrača, scenografi, kostimografi, šminkeri, pirotehničari, sva ta tehnika, nekoliko lokacija, za nekoga ko snima prvi spot svakako je momenat koji se nikada ne zaboravlja. Najveći utisak je definitivno timski rad. I sada sam uverena da samo upornošću i radom, čovek može sve. Ipak, 50 ljudi u toj situaciji, koji funkcionišu kao jedna osoba, utisak je za pamćenje.

Detalj sa snimanja spota "Better Days"

Kada je pesma izašla, kakve si reakcije dobila od svog okruženja, prijatelja, porodice, ljudi koji te do tada nisu poznavali. Da li si se susrela sa nekim negativnim komentarima?
Naišla sam na veliku podršku, počev od porodice, pa do okruženja, ljudi sa estrade, običnih ljudi. Malo sam i bila zatečena, ipak je to moja prva pesma, nisam očekivala da će naići na tako pozitivne komentare, vezano i za pesmu i za spot. Znam da sam dala maksimum od sebe, jako sam samokritična, tako da i kada sam naišla na neki negativan komentar, bilo mi je smešno jer nije bio istinit. Ne dotiču me negativni komentari. Ljudi imaju pravo da komentarišu, u ovom poslu bitna je reakcija. Svako ima pravo na svoje mišljenje, na loš, dobar komentar.

Na youtubeu se mogu naći video snimci covera nekih pesama koje pevaš. Imaš li u planu šta dalje? Da li ćeš još neko vreme promovisati „Better days“ ili se već nešto novo polako krčka?
Neki od tih snimaka nastali su spontano. Nakon premijere pesme na MTV TV, sve je krenulo svojim putem i ja sam jako zadovoljna. Mislim da su pesma i spot dovoljno kvalitetni da zaslužuju neku dugotrajniju promociju. Za to vreme, ja ću uveliko početi da radim na mom prvom albumu. Postavila sam visok standard u samom početku, pa u budućnosti moram da prevaziđem mnogo toga, što nije baš tako lako. Polako se okuplja tim ljudi koji će biti zadužen za taj projekat, daćemo sve od sebe da to bude autentično i kvalitetno.

Novo: predstava "Plastika"

Iz pera Stevana Koprivice izašao je novi komad „Plastika“ koji će Beogradska publika premijerno moći da vide 11. novembra u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“. Glavne uloge igraju popularne glumice Nela Mihailović i Suzana Petričević koja je ujedno i potpisala režiju predstave.

Predstava u produkciji „FaVi teatra“ pre beogradske premijere, početkom novembra su izvedene u Batočini, Smederevu i Kruševcu. Reprize u UK „Vuk Karadžića“ zakazane su za 14. i 28. novembar, dok kasnije slede gostovanja.

Stevan Koprivica je ovu predstavu pisao namenski upravo za ove dve glumice što je kako je Suzana izjavila velika čast.

Sve se događa u teretani, čekajući dr. Štibohara. Šta je bilo, bilo je. Novom snagom u novi život. Evo njih dve, Katarine i Miline u elitnoj teretani zatvorenog tipa gde čekaju personalnog trenera koji će im odrediti vrstu treninga. Samo za njih, da budu ono što nikada nisu bile. Posle toga sledi čarobni skalpel dr. Štibohara koji će popraviti sve ono što je život pokvario.  Milina i Katarina , u godinama kada se još nada, dale su veliki novac da bi prošle kroz specijalni tretman čije je finale plastična operacija. Nikada se pre nisu srele njih dve i nikada se i ne bi srele da nije ove male teretane i trenera koji nedopustivo kasni. Dva dijametralno suprotna karaktera, dve naizgled obične ali uzbudljive  sudbine kroz koje se prelamaju smešne i bolne odrednice vremena u kome živimo , sučeliće se na spravama za korekciju tela i duše. Ishod njihovog susreta je krajnje neizvestan, kao i naši životi uostalom.

Opis likova:

Suzana Petričević ... Milina Čakarević
Dovoljno iskusna da zna šta joj je raditi, dovoljno mlada da sebi da još jednu šansu. Bila je udata za jednog „velikog baju“, prevelikog da bi ostao veran ali premalog da bi prevario smrt. Bila je zgodna provincijalka čiji se san o osvajanju velegrada ostvario. Bila je atraktivna hostesa na štandu skupih automobila na Beogradskom sajmu. Bila, sve je bila, a ona bi da bude i sada i ubuduće. Ima čisto srce i brz jezik. Odluka da prepakuje telo u ekskluzivnom  medicinskom centru  nije joj dovoljna za prepakivanje duše.

Nela Mihailović ... Katarina Bojanović

Nekadašnja perspektivna studentkinja žurnalistike. Namera  da„plastikom“  ukloni trag  bivšeg vremena ne pomaže da ukloni sve bivše tragove neveremena u kojem je živela. Dete velegrada o čijem životu su odlučivali  drugi, presenzebilna i predelikatna da bi joj bilo svejedno.  Hoće  da pokuša još jednom, dok još ima nešto malo vremena. Umela  je i ume da   voli, makar te ljubavi  bile pogrešne. Od sete se brani  gorkim humorom koji zna da bude lekovit. Uvek joj je malo nedostajalo da bude svoja i prava i uvek bi se dogodilo ono ali što sreću kvari. Nije joj mesto u ovoj teretani, ali..